Почетна / Друштво / Јелек, антерија и опанци – да се знају Срби(јанци)

Јелек, антерија и опанци – да се знају Срби(јанци)

Пише Љиљана Богдановић

Да ли су само „чедни“, тј. фолклорни, рурални или безлично „општи“ симболи прихватљива представа о Српству и Србима, и да ли из те пожељне представе, као „узнемирујући за друге“, морају бити „опрани и избељени“сви елементи који упућују на стварну фактографију, на чињенице о историји, духу и идентитету српског народа

Брижним порукама домаћој јавности се ових дана обраћају наши ствараоци од дигнитета. Између осталог, кажу:„У Европу се не иде испуњавањем услова“; „Највећи вирус који тресе Србију је еврофилија“; „Србија је од 2000. године, уз наменску и фалсификовану причу о Европи, кренула не европским, него вулгарно-америчким путем“… И тако даље – слична, актуелним приликама надахнута и опомињућа упозорења, могу се подуго ређати. Остаје међутим упитно да ли су наведеним дијагнозама издвојене заиста најљуће или најраширеније болести од којих се у земљи данас масовно болује. Превиђа ли се, фокусирањем на ове невоље, да је у регистру мутираних нових вируса један сој за Србе фаталнији и од чежње за митском земљом Дембелијом, т.ј. од галопирајуће еврофилије (на коју се, ако је веровати статистици, ипак лагано стиче имунитет)? Тај, „један вирус“, вероватно одговоран и за то што се ни за горе поменуту бољку званично не траже лекови, сложен је од дугих „молекулских ланаца“ блиских и сличних душевних и духовних зараза које у синергији делују ојачано, па су се укорениле као тешко излечиве. Како већ и писањем сведоче многи хроничари стања духа нације, препознаје се та мука, понајвише у атрофираности рефлекса за самоодбраном, у губљењу жеље за исказивањем самопоштовања, осећања самосвести, достојанства, менталне и карактерне чврстине. Код инфицираних поменутим сложеним вирусним обољењем ти, иначе јасно видљиви симптоми, јесу још и својеврсна умртвљеност, одсуство жеље за показивањем сопствене воље, немо пристајање на све облике притисака, мирење са најразноврснијим облицима репресије и лицемерја од којих је саткана животна „реалност“ Србије.

ШАМПИОНИ У – АУТИЗМУ У духу поставке – Нико нас не може искушавати онолико колико ми можемо кротко да отрпимо, Срби пишу нову повест о себи. Изненађење за многе посматраче вероватно није мало, а о чему ту све може бити речи, уз важне, тзв. магистралне друштвено-политичке догађаје, сведоче и наоко безначајни примери и ситуације. Како ђаво столује баш у таквим ефемерним догађајима, а истина провирује из детаља, издвајамо неколико „ситница“ које се могу разумети као парадигматични путоказ за препознавање великог и опасног ђавола националне вирусне грознице. Реч је о детаљима виђеним током и поводом недавног обележавања Дана државности Србије. „Крупне ситнице“ које савршено добро зумирају стање духа нације биле су и још увек су тема жестоко критичких речи у медијском простору, али – очекивано – не у мејнстрим медијима, већ у окриљу електронске, односно интернет „поткултуре“. О минулом 15. фебруару, када је на празник Сретења тон званичног политичког дискурса диктираног из Београда готово стварао забуну да ли се то у држави „опсећамо“ српске или пак државности фантомске „републике Косово“ (неко је већ цинично приметио да два народа, ето, фебруар месец може убудуће на бизаран начин спојити, односно да Срби и косовски Албанци, поред заједничке историје, географије, европске будућности, у истом месецу славе отпочињање своје модерне државности“), најљуће је праштало у блогосфери и на читаним сајтовима, чији су коментатори дали одушка свом бесу.
„Окупација је дакле прешла у вишу фазу. Ово је тотално лудило какво ни 41. није забележено. Ово је убиство Србије са предумишљајем невиђених размера. Дефинитивно понижење какво историја не памти.“
Овај лелек једног коментатора (који се пак у виђеном броју дискутаната није чак ни издвајао „екстремизмом“!) био је надахнут понашањем новинара и уредника београдске штампе, које је потписани коментатор назвао „добро припремљеним и професионално вођеним агентима Империје“. Разлог је био заиста необична чињеница да се по насловним странама српске штампе никако није могло закључити шта се тог дана обележава, односно шта тим иначе нерадним данима Србија слави. „Пажљиво сам прегледао више пута и не видех ни слова о празнику ни на једној насловној страни“, каже други изнервирани коментатор, који потом закључује како је ово „верна слика ‚информативних‘ новина које имају за сврху отупљавање српског националног духа“, па потом подругљиво пита: „Знају ли уопште новинари о којој су то текућој згоди њихове новине тада биле штампане као двоброји и троброји“?

[restrictedarea]

ЧЕСТИТАЈ, ДА ЗНАМ КО СИ! Поводом Дана државности, посебно поглавље биле су честитке, а међу њима знаковите за нашу тему бејаху оне мимо протокола и званичних токова. Нацији је например било много драго што је се сетио фудбалски клуб „Ливерпул“, па затим и глумац Џош Дамел, муж извесне планетарно популарне госпођице Ферги, и уопште бројна Фејсбук елита. Но, међу овогодишњим честиткама за празник државности Србије једну од занимљивијих „послао“ је „Гугл“, светски интернет претраживач бр.1; Креативни мозгови овог гиганта који обликује представе и сналажење у простору информација оценили су да српску револуцију и уопште херојску епопеју прецизно симболизују два заштитна знака: шљиве и опанци. На страници популарног Google.rs, име овог претраживача било је обојено бојама српске заставе, а слова „О“ и „Л“ замењена су „заштитним знацима“ Србије – шљивама и опанцима.
Како смо реаговали? С обзиром на повод и прилику која је моћнике из Калифорније (седиште корпорације) тако орасположила да „назују“ опанке, можда неком критичком и разумном индигнацијом, примереном коментарисању неумесног понашања? Не, ништа слично, у већини Срби су били разнежени и захвални, штавише поласкани пажњом „великог света који ето и на нас убоге поглед окреће“! Пре него што поближе размотримо „пажњу“ и њене „алатке“, поменимо само да је реч о уобичајеној пракси, односно пословној рутини и понашању куће која се с пажњом односи према важним државним и другим датумима већине земаља и култура („Гугл“ у опанцима могао се видети само на српској страници претраживача). Такође, не и као најмање важну поменимо извесност да се у централи „Гугла“ не баве конкретним решењима, и да су иста препуштена одабраним тимовима и повереницима на „локалу“. Занимљиво, за Србију, т.ј. за Google.rs, та посебна адреса је канцеларија у Загребу! Да ли је управо у тој чињеници скривено и објашњење неспоразума са историјским чињеницама, смислом честитке, односно промашивањем теме? То нисмо успели да сазнамо, али верујемо да имена или националност конкретних генијалаца који стоје иза решења честитке Србији нису чак ни важни. Оно што јесте међутим важно, а што је индуковано виђеним избором знамења за ову пригоду јесте питање: да ли су само „чедни“, тј. фолклорни, рурални или безлично „општи“ симболи прихватљива представа о Српству и Србима, и да ли из те пожељне представе, као „узнемирујући за друге“, морају бити „опрани и избељени“ сви елементи који упућују на стварну фактографију, на чињенице о историји, духу и идентитету српског народа? Иисторијски наратив доступан на Интернету одмах је („кликом“) понудио нешто што је имало мало везе са поменутом почетном зезалицом која је водила у претрагу.
Могло се, између осталог, сазнати оно најважније – да је у освит деветнаестог века српска државност обновљена револуцијом, јунаштвом и херојством. На сабљи и мачу. Можда и на секири и бодежу, али у сваком случају на идеји, страсти, храбрости и самосвести, осећању за усправљањем, слободом и достојанством. У опанцима се ходало? Да. Шљивици су, уз храстове и друге шуме, доминирали крајоликом? И да и не, али воће и костими нису у фокусу ове безмало величанствене саге. Историја се стварала са другачијим знамењем, борило се, живело и умирало уз другачије симболе. Познати београдски универзитетски професор за сличне случајеве „неспоразума“ каже „Орвелијанско начело налаже: Прошлост се, по својој природи неизмењива, није ни променила. Ствар је врло проста: потребан је само бескрајан низ победа над својим памћењем“. Не памтите и не помињите оружје, ратоборни и бунтовни дух, веру и част за коју су се Срби вековима борили и спремно – умирали. Изоставите, дакле и симболе (а симболи, како им одређење и каже јесу „оно што може стајати уместо нечег, и да га при том препознатљиво репрезентује“) који јасно на то упућују. Опанци и шљиве су баш „тако кул“, тако допадљиви, мало су ретро, али шта мари. Идемо даље, све уз „Гуглову“ пословну филозофију сабрану у компанијиној обавезно цитираној изјави „Не будите зли“. Зли или злонамерни, разуме се нису ни неименовани аутори идејног решења честитке за Дан српске државности. Уколико су из загребачке канцеларије и уколико су се, трагајући за симболом који верно представља Србе и њихове важне историјске тренутке, сетили баш ових „сличица“, можда им се не може ни замерити. Уосталом, не тако давно, „патријарх“ загребачке интелектуалне елите одредио је правила перцепције тог народа који је дижући устанак установио своју државност. Говорећи о њиховим потомцима, и анализирајући српску културну и грађанску традицију представљену као начин мишљења и систем, Мирослав Крлежа је анимализује и у „Маргиналијама“( на чије нас је поруке и значења недавно исцрпно подсетио Мило Ломпар), где дословно каже: „У том систему било је логике. Та логика кретала се додуше на четвороножној памети, али памети примитивној, која је никла између балканских урвина и дипломатских кланаца јадиковаца, у трајној паници звјерке која њуши замке и гвожђа и опасности на све стране. Не вјерује никоме, па ни себи, с једином намјером да здипи шта може.“ Опанци, него како!

НАМЕТАЊЕ ПАРАДИГМЕ, ФОРМАТИЗАЦИЈА ОБРАСЦА „Све је то дошло одавде, из Србије, то је идејно и визуелно решење из Београда, јер практична изведбу Американци увек поверавају домороцима. Али не ‚проваљујем‘ ко је конкретно у питању јер све што се тиче ‚Гугла‘ иде – преко Загреба“, каже наш млади, хакерски верзиран, и у финесе ове сарадње упућен саговорник. Како заиста није искључено да су „духовито“ решење за призив сећање на почетке заснивања модерне државности Срба осмислили аутори са „кућне адресе“, постоји можда разумевање и „оправдање“ и за њих. Да ли је у реду што их на неко другачије решење није инспирисала чак ни позната несумњива стручна одредница догађаја везаних за датум који и „Гугл“ оцењује као вредан иконице. „Подизање Првог српског устанка сматра се јединственим догађајем европских размера, јер је то био почетак самосталног ослобађања српског народа од турске окупације, што ће резултирати стварањем модерне српске државе; Сретењски устав“, каже се поводом другог важног момента везаног за Дан државности, „унео је многе дубоке промене у политичко и друштвено уређење српске државе, под западноевропским либералним утицајима… и представљао је један од првих демократских устава у Европи.“
Све то јесте несумњиво тако, али… као да није инспиративно у мери у којој је то например фолклор и уопште рурални амбијент! Мачеви, орлови, крстови, оцила, е то – не може. Шта може бити привлачније и са публиком комуникативније од – предоченог. Јелек, антерија и опанци, по томе се знају Србијанци.
У светлу ових избора и решења постају занимљиве и неке паралеле: Шта би, на пример казали, да ли би се можда разгалили Американци када би им се велики национални празник честитао са омиљеном „нешнел“ ћурком и каубојкама, то јест обућом преријских гонича стада или пак још даљом историјском алузијом, то јест заштитним знамењем као што су мокасине и рецимо биљка овог поднебља – кукуруз? Да ли би се Французи одушевили када би за Дан Бастиље видели на „Гугловој“ почетној страници супу од лука уз раскошни мускетарски шешир?
За Србе и њихову државу ревизије и реинтерпретације историје (па и следствено и тумачења знамења и симбола који упућују на догађаје и форматирају калупе памћења), у складу са парадигмом коју диктирају велике силе, није нова чињеница. Тако је било вековима, биће и убудуће. Новост две минуле деценије је што се сада инсистира и на комплексној „реинтерпретацији“ националног кода, историјске свести, односно на другачијем саморазумевању, осећању и доживљају властитог историјског и националног бића. Све мора бити рестартовано и све мора бити подложно новом форматирању. Стари „Виндоуз“ је „пасе“, напредна варијанта нуди нова решења – у складу са системом који ће бити прихватљив „за свет и окружење, за Европу и регион“. За те актере, стварни симболи који упућују на историјске догађаје и њихова значења нису прихватљиви. Тражи се да се потре и сама свест о смислу и порукама снажне историјске матрице или других наслеђених српских животних образаца. Како то изгледа, видимо. Творци „Гугловог“ решења као да су кренули тим трагом, и наумом… Ко ће и шта ће им се супротставити? Можда вирус мутант који смо на почетку поменули!?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. требало би да склоне и те опанке – такве су носили и „Македонци“ – Александра Великог (Карановића) ??!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *