Јавни сервис хашке Србије

Пише Миодраг Зарковић

Десету годишњицу незапамћене судске неправде према лидеру радикала, национална телевизија испратила је несрећно замишљеном и још килавије одрађеном емисијом,  у којој је недорасли водитељ имао дрскости да позове и крајње недостојне госте

Војислав Шешељ заслужио је поштено суђење у Хашком трибуналу самим тим што је хомо сапиенс. Или би барем тако требало да буде, ако се претпостави да „међународна заједница“ држи до онога што наклапају њени серијски произведени јавни заступници. Шешељу се, међутим, већ десет година ускраћује ово право.
Војислав Шешељ заслужио је да му не буде суђено на РТС-у, самим тим што је хомо сапиенс који има српско држављанство. Али, као неко чије је право на поштено суђење угрожено у Хашком трибуналу, Шешељ је од Јавног сервиса – како Александар Тијанић у тренуцима менталне слабости тепа свом ТВ бућкуришу – заслужио чак и много више од одмереног става. Завредео је председник радикала да буде испоштована она прећутна, али подразумевана клаузула, што налаже РТС-у да узима у заштиту жртве силе и неправде. Свака жртва која потиче из Србије морала би да барем на РТС-у наилази на извесну дозу наклоности, ма колико та наклоност узнемиравала суве „професионалце“ попут занатски сувоњаве Љиљане Смајловић и професионализмом исушеног Теофила Панчића.
Уместо свега тога, Шешељ је протекле седмице, пуну деценију пошто се добровољно ставио на располагање хашкој проклетој авлији, од националне телевизије добио срамотно издање „Ока“, получасовне емисије која радним данима од 18.30 глуми осиромашени „Инсајдер“. Приказана у понедељак 25. фебруара, са мрачном годишњицом Шешељевог тамновања као главном темом, ова уживо приказана емисија порушила је стубове основне људскости и пристојности у најмање три погледа.

[restrictedarea]

 

1) ТВОРЦИ ЕМИСИЈЕ: Чим Хашки трибунал преузме на себе финансирање РТС-а, воља им да раде са Зораном Станојевићем шта год им се прохте. Нека тада праве од њега „лото девојку“, ријалити шоу, нека му дају да се игра уређивања „Дневника“… Ако буду тако желели, моћи ће трибуналци да му повере чак и прављење или вођење емисија о самом Хагу. Њихови новци, њихов и Станојевић.
Али, све док РТС зависи од пара српских држављана, Станојевић би, вешт и способан колико јесте, морао да буде држан на километарској удаљености од сваке теме са иоле значаја по овдашње друштво и државу. То се нарочито односи на питање Хашког трибунала, тему над темама ововековне Србије, а још посебно на суђење Шешељу, као савршено очигледном примеру великог хашког злочина. Таква тема не би смела да буду поверена водитељу којем се емотивна паника преплиће са интелектуалним растројством, при чему се оба та стања савршено оцртавају подрхтавањем обрва.
Напред речено се, у преносном смислу, односи и на Ненада Љ. Стефановића, уредника информативног програма РТС-а. Ако је Станојевић џедај, онда му Љ. Стефановић дође као „јода“: за све што забрља Зоки, првенствено је крив Неша, као његов старатељ. Пошто и дотична емисија спада у његову област одговорности, Станојевићевој шарлатанској срамоти Љ. Стефановић доприноси чак и више него што се то назире из његовог, Љ. Стефановићевог, потписа на шпици „Ока“.

2) ГОСТИ ЕМИСИЈЕ: Мада су Бруно Векарић и Милан Антонијевић скоро па потпуне физичке супротности – први има брадицу, други косицу; први је таман, други малтене прозиран; први је округласт, а овај други сав сужен – у моралном и интелектуалном смислу су извађени из истог грумена. Несклад њихових ликова напросто не може да прикрије духовну им истоветност. Естетска разноликост приметна је само док ћуте; чим проговоре, Бруно Векарић и Милан Антонијевић се неизоставно спајају у целину. Утолико је теже схватљиво зашто је РТС у „Око“ о Шешељевом суђењу, међу само три госта уврстио ову двојицу.
За Векарића још и ђене-ђене. Он никако не заслужује да обавља било какву јавну функцију, па ни да буде портпарол Тужилаштва за ратне злочине и заменик тужиоца. Али, када је већ неко био довољно лакомислен да баш њега (и надређеног му Владимира Вукчевића) постави у то тело, онда позивање Векарића у овакву емисију и није неразумно. Али, Антонијевићево појављивање је чисто изругивање гледалишту. Ко је Милан Антонијевић? Чиме је заслужио да гостује у получасовној емисији националне телевизије у вечерњем термину? Шта нас брига што он представља некакав фантомски Комитет правника за људска права? Шта је уопште и чему служи тај Комитет правника за људска права? Какве правнике може да окупља мучни Комитет, ако њихов један и јединствени Милан Антонијевић – како смо видели у дотичној емисији – ни у тих пола сата није у стању да пропусти прилику да се обрука? Трећи гост, наиме, био је Немања Шаровић из СРС-а, који је надмоћно потукао, у парампарчад разнео, напамет научене лажи својих саговорника, потпомогнутих од стране зајапурено насртљивог водитеља (види ставку 1). На бешчасне примедбе остале тројице како је и сам Шешељ крив за оволико одуговлачење суђења, Шаровић је редовно тражио од њих да му наведу макар један пример; наравно, ниједан није био у стању да било чиме поткрепи своје обмањивачке тврдње, због чега је Шаровић у једном тренутку заслужено победнички истакао: „Војислав Шешељ не сноси ни грам одговорности за одуговлачење процеса“.
Е сад, ако већ морамо да трпимо Векарића, да ли је заиста неопходно да са малих екрана будемо изложени Антонијевићевим скрнављењима части и честитости?! Докле ће РТС, нашим парама издржавани РТС подупирати тиранску недодирљивост опскурних удружења попут Комитета правника за људска права, и њихових отужних јуришника као што је Милан Антонијевић?

3) КОНТЕКСТ ЕМИСИЈЕ: Десет година траје мрцварење одсутног Шешеља по домаћој јавности. Сетимо се само коликим је људским неприликама рецимо Ненаду Чанку било омогућавано да лупета како је Шешељ изабрао да се склони у Хаг како не би био међу сумњивима за убиство Зорана Ђинђића(!?), а да за таква простачења никада нису никада и ни на који начин одговарали, макар симболично. У тој нечовечној хајци, РТС је више него свесрдно узимао учешће. Да ли Тијанић, Љ. Стефановић и њихови подређени мисле да ће их једна полусатна емисија искупити пред јавношћу коју тако безочно залуђују?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. ,,Страх животу каља образ често, слабостма смо земљи привезани” ,,Српској капи свуд име погибе, постадоше лафи ратарима, ИСТУЧИ СЕ ПЛАХИ И ЛАКОМИ – МЛИЈЕКО ИХ СРПСКО РАЗГУБАЛО!” Горски вијенац, П.П. Његош. Кад ми председник и сви запослени у владиним институцијама положе заклетву на Библији и Горском вијенцу, и закуну се да им се казна одреди, као и награда, онако како пише, повероваћу им. Другачије никоме не верујем, или што би стари рекли не плашим се никаква човјека но до правде Бога јединога!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *