Почетна / Свет / Изборни земљотрес

Изборни земљотрес

Зa „Печат“ из Фиренце  Снежана Симић

Хоће ли се политичка нестабилност, изазвана резултатима парламентарних избора у Италији, прелити и на читаву Европску унију?

Управо одржани ванредни парламентарни избори у Италији највероватније неће остати запамћени по малом одзиву бирача (најниже у историји италијанске републике, од 1946. до данас), нити по великом броју белих листића, већ по до сада невиђеној постизборној ситуацији – правој политичкој парализи за коју се у овом тренутку још не назире адекватна терапија. Политичка пат-позиција, са три водеће политичке снаге од којих ниједна нема већину гласова у Горњем скупштинском дому (Сенату), а које не изгледају вољне да формирају већину, води ка институционалној пат-позицији, без могућности да се формира влада и изабере нови председник државе, с обзиром на то да садашњем председнику Ђорђу Наполитану (кога бира скупштина) мандат ускоро истиче.
Док су резултати избора за скупштину, који су се прошле недеље и понедељка одржали у Италији, пријатно или непријатно изненадили њихове протагонисте, код бирача су генерално произвели утисак забринутости и несигурности за будућност. Током прошле године, с једне стране, измучени и осиромашени драстичним реформским потезима Монтијеве владе, а с друге, сведоци срамних корупцијских скандала разасутих у политичким и финансијским круговима свих боја, очекивали су, али нису дочекали, период стабилности. Брод, који је привремено избегао бродолом, сада се поново приближио олујном подручју. А рецепт за брзи и радикални маневар још није на видику.

ПОБЕДНИЦИ – ГУБИТНИЦИ Иако су предизборне анкете прогнозирале убедљиву победу коалиције левог центра, окупљене око Демократске партије (ПД) Пјера Луиђија Берсанија, коначни резултат парламентарних избора у Италији је мање-више изненадио све учеснике у изборној трци. Фаворизована коалиција левог центра „Праведна Италија“ (ПД и СЕЛ – Левица, екологија и слобода) освојила је највећи број гласова у Сенату (31,6 одсто) и Камери, Доњем дому (29,5 одсто), али то јој, захваљујући компликованом изборном закону – тзв. Прасећем (прљавом) закону (Porcellum) – не даје могућност да самостално управља. Нумеричка надмоћ Берсанију није донела и политичку победу. Док у Доњем дому има потребну већину, у Сенату, са релативном већином (123 посланичка места), чак и у евентуалном савезу са наизглед најближом коалицијом, окупљеном око одлазећег премијера Марија Монтија, неопходна квота од 158 посланичких места у парламенту је недостижна. Једино тзв. Велика коалиција народног јединства, са дијаметрално супротстављеним блоком десног центра који је добио 117 посланичких места, имала би шансу за пуноважно одлучивање.
Док су Берсанијев ПД и Монтијева коалиција Грађански избор (СЦ) добили мање гласова него што се очекивало (ПД је, штавише, од претходних избора изгубио 3,5 милиона гласова, а коалиција досадашњег премијера добила је око пет одсто гласова мање од прогнозираног), Берлусконијева Партија слобода (ПДЛ) је доживела сензационалан успон, а Покрет пет звезда (М5С), под вођством глумца Бепеа Грила, премашио је сва предвиђања.

[restrictedarea]

 
Цунами Грило – анормални, џиновски талас антиполитике, у свој својој снази, обрушио се на италијански политички систем. Грилов непартијски и самофинансирајући покрет превазишао је и најоптимистичније прогнозе, које су максимално досезале 20 одсто. Са освојених 23,8 одсто у Сенату и 25,6 одсто у Камери, покрет М5С је прва партија у земљи. Комичар из Ђенове који се, током кампање, ниједном није појавио на телевизији и није давао интервјуе, једино комуницирајући путем Интернета и обилазећи градске тргове, препознао је народни гнев који је усмерио не само против Европе и ригорозне политике штедње, већ и против политичке касте и неподношљиво увећаних пореских обавеза. У својој борби бескомпромисно је насрнуо на постојећи институционални систем, захтевајући промену изанђалог политичког сталежа и нове технократске елите. У односу на симболичну победу Берсанија, Грило (који се није лично кандидовао и остаје само екстерни вођа покрета) је прави победник избора.
Познати писац, глумац и сликар Дарио Фо (Нобел за књижевност), који је дао подршку М5С, изјавио је да само они могу да гарантују праву револуцију: „Није истина да су они популисти. Берлускони је популиста, и лажов. Италијани су одлучили да све оне који су владали годинама пошаљу кући. Грило и новоизабрани – млади, интелигентни, припремљени – знаће да промене Италију у цивилизовану нацију.“ Стога није случајно што је Берсани, у обраћању новинарима, долазак Гриловог покрета у парламент оценио као енормну новост која је, признао је, насрнула на постојећи систем.
Поред ђеновског комедијаша, ту је и други победник, вечни Силвио Берлускони који је, наизглед политички отписан, успео да, као мачка, после пада не само преживи већ и да се метеорском брзином попне тамо где га нису очекивали. Узурпирајући све могуће телевизијске и канале радија, данима је бомбардовао Италијане нереалним али пријемчивим обећањима (као што је поврат пореза плаћених за некретнине), у која су зачарани грађани и грађанке поново поверовали. Берлускони је још једном показао своје политичко умеће, претварајући тешки пораз (крајем 2011. био је принуђен да поднесе оставку због катастрофалне економске ситуације у Италији) у нову прилику.

ФАНТОМ НЕСТАБИЛНОСТИ „Победник“ Берсани се већ на првом кораку сусрео са утваром политичке нестабилности, која се неочекивано појавила у пуној, разорној снази. Схвативши да је перспектива, уколико се убрзо не постигну договори и јединство око неколико неопходних реформи, далеко од ружичасте, Берсани је, одбијајући могућност нових избора, одмах позвао на одговорно понашање. Иако је у уторак, у првом обраћању после парламентарних избора, признао да је разочаран резултатом („Иако смо стигли први, нисмо победили.“) и навео да је победило „одустајање од политике у форми у којој је постојала“, лидер коалиције левог центра је одбацио могућност склапања било каквих политичких савеза, укључујући и онај са десним блоком бившег премијера Берлусконија. Берсани је изјавио да је свестан „драматичног стања“ у Италији после завршених посланичких избора, и позвао лидера протестног покрета, Бепеа Грила, трећепласираног на изборима, да каже „шта жели за земљу“. Обраћајући се Грилу и његовом покрету који „жели да све пошаље кући“, Берсани је рекао да „сада и он мора да каже да ли ће и он да иде кући, или остаје и шта жели да уради за ову земљу и њену децу“. Док је Берлусконију предложио да се одмори, у знак пружања руке према покрету М5С, Берсани је предложио „владу промена“, издвајајући теме за које се и „грилини“ залажу, а то су институционалне реформе, закони којима би се смањио број посланика и буџетски издаци за политичке странке, моралност политичара у јавном и приватном животу, као и помоћ најугроженијим категоријама становништва. Истакао је да политика штедње, коју је наметнула ЕУ, треба да се промени. Такође је навео да ће инсистирати да се у ЕУ донесе заједнички план у циљу повећања запослености. Потом је најавио да ће председнику Републике предати ове предлоге и тражити савете. „Он ће на крају рећи ко је у стању да формира владу у ово сложено време“, закључио је Берсани.
Нови избори или влада кратког даха? Очигледно, у опасној игри која још није почела, све опције су могуће. Како на самом почетку ствари стоје, идеја о коалицији националног јединства није добродошла, док Берсанијава идеја о влади која би се бавила само парцијалним питањима не звучи довољно убедљиво.

Ланчана реакција – суноврат Европе и берзе?

У првим реаговањима на резултате парламентарних избора у Италији, европски званичници поручили су да је Европи потребна стабилна влада у Италији, и то што пре. Док Ангела Меркел у штуром саопштењу покушава да смири усталасане воде, председник Европске комисије Барозо се „нада да ће Италија успети да одоли зову популистичких сирена“, да би потом, ипак узнемирен, телефонирао председнику Наполитану.
И берза је већ рекла своје. У уторак, миланска берза је изгубила пет одсто, спаливши 17 милијарди евра, а нису много боље прошле ни оне у осталим европским престоницама. И на азијским берзама осетио се хладни италијански дах, и само су амерички Насдак и Дау Џонс остали позитивни.
Огласио се и угледни амерички економиста Пол Кругман (Нобел за економију) који је у „Њујорк тајмсу“ оценио да су Италијани на изборима одбили досадашњу политику, која је била превише зависна од Берлина. По његовом мишљењу, велики губитник Марио Монти био је проконзул кога је поставила Немачка у циљу наметања фискалне штедње у економски тешкој ситуацији. Кругман сматра да политика штедљивости без граница по диктату из европских политичких кругова није функционисала. Примећује и да је забринутост спољњих посматрача оправдана; тешка мора, да ће се Берлускони вратити на власт, односно Берлусконијева или Грилова демонстрација снаге, или чак обојице, дестабилизовала би не само Италију већ и читаву Европу. „Али Италија није јединствени случај; политичари сумњивог квалитета су у порасту у целој јужној Европи. То је разлог за ово што се дешава. Европски функционери не признају да су политике које су наметнуте дужницима катастрофалан промашај. Ако се то не промени, избори у Италији биће само генерална проба за опасну радикализацију која ће доћи“, упозорава Кругман.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *