Инђија град жртвован Горану Јешићу

Пише Миодраг Зарковић

Све заклињући се у „европске вредности“, садашњи потпредседник војвођанске Владе и покрајински секретар за пољопривреду Горан Јешић је, током десетак година владавине родним местом, оставио иза себе многобројна „дела“ крајње сумњиве законитости

Испоставиће се на крају да по некаквом Марфијевом закону свака сумњива делатност у Војводини мора да буде повезана са Динком Грухоњићем, чије име искаче на све самим непредвидљивим местима: једно од најнеочекиванијих места свакако је списак десет оснивача удружења грађана „Медијумгруп“ (MEDIUMGROUP), споран из простог разлога што чудовишан развојни пут тог удружења упућује на кривично дело својствено многим овдашњим великим борцима за „европске вредности“.
„Медијумгруп“ је, наиме, основан лета 2003, што је, подсећања ради, било доба неуспелог покушаја Србије да се опорави од ванредног стања у које ју је отпремила Наташа Мићић. Захтев за регистровање овог удружења поднет је 10. августа поменуте године, а тадашње Министарство за људска и мањинска права је потврдно решење донело непун месец касније, односно 4. септембра. На први поглед, ничег сумњивог ту нема. Оно по чему је, међутим, дотично новосадско удружење јединствено, јесте уговор о донаторству који је „Медијумгруп“ потписао са предузећем „Визор“ из Темерина још 30. јула 2003. године – дакле, у тренутку када чак ни захтев за регистровањем удружења није био поднет! Према уговору, у који је „Печат“ имао увид, „Визор“ се обавезао да „Медијумгрупу“ на жиро рачун уплати 250.000 динара (што је, према тада важећем средњем курсу, износило безмало четири хиљаде евра), а „Медијумгруп“ се обавезао да та средства искористи „за реализацију кампање за развој цивилног друштва, независног новинарства и невладиног сектора“.
То што је „Визор“ делио средства удружењу грађана које у том тренутку не постоји и не представља никакав правни субјекат, тицало би се искључиво тог предузећа и његовог руководства, када „Визор“ не би била фирма којој је Општина Инђија још раније била поверила послове опремања „Соколског дома“, што је назив за Културни центар Инђије. Ту и долазимо до још једног презимена, које ће у наставку ове приче бити чак и значајније него Грухоњићево – Јешић. Реч је о свакако најпознатијем инђијском презимену, које носи не само свеприсутни Горан, већ и његов рођени брат Владимир, који је заједно са Динком Грухоњићем првонаведен међу оснивачима „Медијумгрупа“.
Још једном: Општина Инђија, чији је председник Горан Јешић, на извођењу јавних радова упошљава једно темеринско предузеће, а то предузеће нешто касније уговором преузима обавезу да са непуне 4.000 евра донира једно удружење грађана, чији су оснивачи Динко Грухоњић и Горанов брат Владимир Јешић, иако дотично удружење у датом тренутку не само да нигде није било заведено, већ још није било ни поднело захтев да буде уписано у регистар. (Можда није неважно додати да је износ који је „Визор“ обећао „Медијумгрупу“ приближан износу који би, хипотетички, по увреженим обичајима и на име провизије припао посреднику који је темеринском предузећу обезбедио посао: донација „Медијумгрупу“ представља 13 одсто вредности радова „Визора“ на „Соколском дому“). Што ће рећи да би пажљивија и званичнија истрага вероватно довела до крајње занимљивог исхода, који се не би тицао само мудрости или наивности руководилаца „Визора“, већ и понашања челника инђијске општине.

 

ЈЕСТЕ-НИЈЕ ВЛАСНИК Ко год се буде намерио да сличну истрагу и спроведе, посао ће му бити знатно олакшан спремношћу грађана Инђије да награде сваку спремност да се истраже непочинства Горана Јешића, некадашњег оснивача инђијског огранка Грађанског савеза Србије (покојна странка Весне Пешић и Горана Свилановића), који је касније прешао у Демократску странку, чији је и данас не само члан, већ истакнути функционер. Као што се уверила и екипа „Печата“, тамошње становништво масовно једва чека да понуди лична сведочанства о деценијским тегобама које има са локалним властима, а нарочито са Јешићем. На сваком кораку су нам, привучени очигледним извештавачким радом, прилазили обични људи и, пошто би сазнали да се бавимо деловањем Горана Јешића, сместа доприносили примерима огрешења локалних власти о њих лично или њихове комшије, рођаке, пријатеље…
Та сведочанства говоре о застрашујућој самовољи и осионости локалних власти, о израженој спремности да се крше закони и права како појединаца, тако и целе заједнице, о насилним притисцима којима властодршци и њихови пословни сарадници спремно прибегавају када год се суоче са нечијим отпором… Укратко, то је слика потпуно наопака у односу на фабрички састављен имиџ Горана Јешића.
У ту слику неизоставно мора да уђе и луксузна стамбена зграда у центру Инђије, саграђена на непојмљиво незаконит начин и на туђем, отетом земљишту. Веза те зграде са Гораном Јешићем је та што се овај функционер – тренутно потпредседник војвођанске Владе и секретар пољопривреде у кабинету Бојана Пајтића – појављује као власник луксузног стана у поткровљу, тзв. „пентхауса“. Тачније, повремено се појављује, а повремено не! Када је Јавно предузеће „Ингас“ својевремено уводило гас у дотичну зграду, на једној пријави инсталације је као власник тог и тог стана именован Горан Јешић; у даљој фази истог поступка, на нешто каснијој пријави инсталације, као власник тог истог стана наведена је приватна фирма из Београда! Као да је неко, да не чује зло, покушао да прикрије податак да луксузан стан од 240 квадрата припада „предузимљивом“, проевропском „шерифу Инђије“, који је новац за толико скупу некретнину вероватно зарадио неким пословним подухватима и подвизима којима још није нашао за сходно да се подичи јавно, иако је за протеклих десетак година био међу најгласнијим хвалисавцима на политичкој сцени, иначе крцатој испразним хвалисавцима.
Стан поред Јешићевог, такође „пентхаус“, власништво је његовог честог сарадника Уроша Ћурувије, у „слободно време“ директора Дирекције за изградњу. И код Ћурувије наилазимо на сличан образац: на једној пријави инсталације „Ингасу“ управо је Ћурувија уписан као власник некретнине, док се на следећој пријави дотична некретнина приписује предузећу „Трејд јуник“ (TRADE UNIQUOE), које је било и извођач радова на изградњи целе зграде.

ЖИВ ЗАТРПАН Када смо већ код „Трејд јуника“, ред је да се вратимо мало уназад, на сам почетак радова на спорној згради. Збило се то у пролеће 2007. године, у време предизборне кампање за ванредне парламентарне изборе изазване изласком Млађана Динкића (а кога другог!) из првог кабинета Војислава Коштунице. Те су околности, због хаотичности својствене изборном поступку, изразито погодовале – започињању радова без неопходних дозвола. Не само да „Трејд јуник“ није био обезбедио грађевинску дозволу, пријаву радова и осталу документацију, већ по тада важећим просторним, урбанистичким и регулационим плановима објекти толике спратности уопште нису били дозвољени. Горан Јешић је, међутим, заједно са шефом инђијског СПС-а Сретеном Јовановићем (напомена: важно име за даљи ток ове све луђе приче, мада му је живописни надимак још прикладнији, али отом-потом), већ био припремио измену обавезујућих планова. Измени се противио председник Скупштине, због чега је убрзо и смењен, а децембра 2007. године (Демократска странка је до тада већ увелико била ушла у републичку Владу, што је бахатост Горана Јешића само подигло на још виши ниво) успели су да издејствују усвајање новог регулационог плана, који су, супротно и праву и моралу, ускладили са зградом чија је изградња већ била започета.
То колико су прекршени прописи, није ништа у поређењу са тим колико су у овом неимарском подухвату прекршена људска, грађанска и својинска права Мирослава Вукадиновића, човека чији је део поседа буквално отет од стране општине и дат на располагање „Трејд јунику“. То предузеће је, наиме, на земљишту које је било зацртано за луксузну зграду откупљивало плацеве физичких лица, али Вукадиновић није хтео да пристане да прода део свог имања за који је „Трејд јуник“ показао занимање:
„За ту стазу, дужине 52 метра а ширине осам, која се простирала до саме улице и зато им је била битна, нудили су ми преко изасланика 35.000 евра, али сам одбио, јер је то било далеко испод тржишне цене“, сећа се Вукадиновић.
Тако је почела његова голгота. Мајсторима није пало на памет да му се врате са нешто издашнијом понудом, како би налагали обичаји доброг пословања, већ су у помоћ призвали општину, која је Вукадиновићу напросто отела тражену стазу! Без икаквог правно ваљаног утемељења, једног дана су послати багери и остала механизација, како би се стаза физички одвојила од остатка Вукадиновићевог имања. Сам Вукадиновић је, шокиран призором који затиче на свом поседу, стао испред багера како би их телом спречио да наставе са отимачином, али багеристе то није нимало потресло већ су и њега почели да затрпавају земљом. Развој догађаја налик каквом мафијашком филму, прекинут је тек када је Вукадиновић био укопан скоро до врата, а полиција дошла на лице места. Нормално, пошто је полицију послао онај ко је послао и багере, приведени нису били отимачи туђег земљишта, већ његов неоспорни власник Вукадиновић, под суманутом оптужбом да се опасао експлозивом и да је намеравао да се дигне у ваздух заједно са багеристима.

ПОЛА МИЛИОНА ДУГА Вукадиновић је у затвору провео шест месеци! Наравно да није било никаквих материјалних доказа који би подупрли оптужбу да је био опасан експлозивом, али је човек свеједно држан иза решетака пуних пола године, како надаље не би ометао радове на згради изниклој на земљишту које је отето од њега. До дана данашњег није успео да се избори за правду и да добије макар надокнаду за непорециво разбојништво почињено над њим, разбојништво о којем су, како је већ наговештено, многе Вукадиновићеве комшије врло раде да дају исказе, само када би неко од надлежних најзад повео истрагу о злоделима локалних власти за време мандата Горана Јешића.
Хоће Вукадиновић и његов комшилук да сведоче о још једном Јешићевом непочинству, које је оштетило и њих и многе друге околне становнике центра Инђије. Реч је о преправљању Улице војводе Степе у пешачку зону, извршено 2004. године, за потребе тадашње Јешићеве предизборне кампање. Било је то рано доба његових маркетиншких бајки, којима је себе представљао као носиоца каквог „европског препорода“ Инђије, а прављење пешачке зоне у градском језгру био је одредио као један од стубова своје кампање.
Једна невоља је у томе што је Улица војводе Степе била под заштитом државе, па су за њено преуређење биле потребне многе строге дозволе, од којих Јешићева власт није прибавила нити једну. Тако је, на згражавање инђијских архитеката, оскрнављена улица која је служила на понос граду.
Друга невоља је у томе што је Горан Јешић, све заклињући се у „европске вредности“ и „пословност“ себе и свог чиновништва (лако је присетити се свих тадашњих хвалоспева на рачун његове вајне способности, те опскурних, а неутемељених признања којима су бесрамно затрпавани и он и општина), покушао да избегне да плати једног од извођача радова на преуређењу улице. У крајњем обрачуну, тиме је само нанео велику штету општини, јер је извођач радова, чији су подаци познати редакцији „Печата“, судски успео да наплати дотична потраживања, наравно уз камате. До сада је власник те фирме судским пресудама приморао општину да му плати око пола милиона евра, а преостали дуг, како сам вели, износи још педесетак хиљада евра.

ОДРЕДИ ПРЕТОРИЈАНАЦА О Општини Инђија раширено је мишљење да је, од како је Горан Јешић узео да је „модернизује“, постала прави мали рај, у којем је живот барем унеколико лакши него у остатку Србије. Све су то, дабоме, последице нечега у чему је Јешић недвосмислено вешт, а то је вођење кампање у сврху личне славе. Чињенице су битно другачије. На подручју Срема, на пример, Инђија је на претпоследњем месту по просечној заради, што је податак који никако не иде у прилог Горану Јешићу.
То не значи, међутим, да оваква Инђија каквом ју је Јешић направио, није „обећана земља“ за нека занимања. Једно од таквих је – физичко обезбеђење. За ту врсту запослења, Инђија је нека врста Ел Дорада, пошто је подручје општине начичкано постројењима који су под строгом даноноћном заштитом.
Колико је та заштита строга, екипа „Печата“ могла је и непосредно да се увери приликом посете Инђији, односно приликом обиласка „индустријске зоне“ и тамо распоређених фабрика. Где год се наш аутомобил зауставио, привлачио је нервозну пажњу многобројних, униформисаних чувара, припадника приватних служби обезбеђења, својеврсних „преторијанаца“ индустрије смештене у Инђији. Иако бисмо се само зауставили на коловозу испред објекта, ни покушавајући да уђемо у фабрички круг, обезбеђење је свеједно излазило изван своје зоне деловања и испитивало нас ко смо, шта смо и шта радимо ту. Сасвим занемарујући то да се не налазимо у приватном и окруженом простору за чију су безбедност они надлежни, већ испред њега, што значи на јавној саобраћајници где они никако не смеју никога да легитимишу, испред сваког од десетак објеката које смо обишли прилазили су нам са непријатним питањима – на која смо, узгред буди речено, одбијали да одговоримо, што је њих само збуњивало, осим што су пописивали регистарски број нашег аутомобила.
Таква дрскост приватног обезбеђења упућује на оно чиме ће се позабавити наставак мрачне приче о Инђији. Тема тог наставка биће управо раскрчмљена „индустријска зона“, поприште незапамћених злоупотреба и отимачина, преко којих су се локални моћници – они са живописним надимцима – бесрамно обогатили до неслућених размера и постали прави господари ове општине. Реч је о проневерама вредним десетине милионе евра, проневерама чије би испитивање умногоме појаснило нагло обогаћење општинских властодржаца, чије су породице преко ноћи постале свемоћне минидинастије, недодирљиве и обичном народу и руци закона.
Реч је о крађи чијем је почетку пресудно допринео чувени концерт калифорнијског рок састава „Ред хот чили пеперс“, одржан јула 2007. године. Тачније, то и није био њихов концерт, него лажно представљени фестивал, криминално лошом организацијом претворен у прави фијаско, који је општинским кабадахијама омогућио да започну отимачину јавног добра.

Наставиће се

 

10 коментара

  1. svaka cast na tekstu pokrili ste najbitnije stvari i sve su 100% tacne, od nekih sam i svedok. Covek je najvece zlo zajedno sa jos dve pomenute persone. Ako ima i malo pravde u ovoj nasoj napacenoj zemlji oni ce nadam se dugo biti u zatvoru, jako dugo…

  2. Zaboravili ste Sretena Jovanovica poznatijeg kao lopov,Urosa Curuviju i ostale pajtose Jesine.I njih ceka marica,a mozda i Ivica.

    • milija (:- marko pročitaj ponovo tu je i sreten jovanović egzotičnog nadimka, tu je i čuruvija i goranov brat i još njih sasvim dovoljno za jednu dobru ekipu kojom bi se morao pozabaviti tužioc za organizovani kriminal. nada se da će pročitati pečat ili da će to pročitati neko od Ivicinih saradnika. na proteklim opštinskim izborima ta ista ekipa pokrala je narodnu volju i sad su u kabinetu predsednika opštine. hvala.

      • nicija nije do zore gorela!!!Jesic je iz “vijetnamke”koju je nosio svakodnevno uskocio u skupa odela koja menja svaki dan.da ne pricamo o stanovima i ostalom.isto tako i ostatak ekipe na celu sa Sreckom LOPOVOM(nadimak je dobio od milja).u sustini oni nisu nista krivi ako se ne dokaze suprotno.samo neka tuzioci rade svoje.NAPRED

  3. Taj dan kad Srecko Lopov, Curuvija i Jesa budu uhapseni cu slaviti kao krsnu slavu. A ona vvlast koja taj posao zavrsi kako treba, ce imati glas od mene i moje porodice dok smo zivi!!!

  4. Kod DS je sve moguće! Čak i da mali čovek doživljava “gradić” kao grad. I to zahvaljujući njemu. STRAŠNO! Ješiću, Indjija je prevazilazila TEBE dok se nisi ni rodio a prerogative razvijenosti je imala dok nisi ni ZNAO šta to znači. I ti si bio OBEĆAN kao i Knežević u Zrenjaninu, S tim što si ti, privremeno, bolje prošao. Verujem da ćeš i ti imati PRILIKU da objasniš tvoju BIZNIS virtuoznost!

  5. Još jedan zanimljiv podatak je to što opština Inđija otkupljuje celokupan tiraž pečata koji stigne u Inđiju.

  6. Milan Indjija

    A Kupresanin i Ana Nebesni, koji su rasprodali svu zadruznu zemlju ??

  7. Инђијац

    Стварно нигде нисам успео да нађем Печат у продаји у Инђији.
    Није ваљда да општина стварно откупљује све?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *