Хрватска партизанска офанзива

Пише Владислав Панов

Недавно смо писали о новохрватском Црногорцу, режисеру Вељку Булајићу и његовим скандал-мајсторским булажњењима на рачун бивше му земље које се радо одрекао и које се стиди, као и на рачун неименованих „структура“ које су омеле његове намере да открива истину о рату у Босни деведесетих година минулог века. Што се тиче Југославије која га је претворила у светско име, дала му све што ниједном аутору с ових простора није, ни о њој Булајић у тадашњем интервјују Турцима није имао лепих речи. Постао је светска сензација пошто је после годину и по дана рада снимио чувену „Битку на Неретви“. Бисер такозваних партизанских ратних спектакла најскупљи је филм југословенске кинематографије, чија је вредност, израчуната у данашњим доларима, око седамдесет милиона. И један од најбољих ратних филмова икада снимљених када је реч о филмовима који обрађују Други светски рат. По Булајићевим тврдњама тај је филм и даље у светској дистрибуцији. И пошто није успео да се домогне хонорара за његову експлоатацију, он је одлучио да нешто предузме. Како рече пре неки дан, после дужих преговора (када, с ким?) одлучено је да „Битка на Неретви“ постане хрватски филм! Ко је то одлучио, откуд му за тако нешто право, односно правна моћ за овакву одлуку, као и низ других правно-политичко-морално-техничких питања, није разјашњено. Одлуку су преломили „Јадран филм“ и Булајић, а с ким су то наводно водили дуге и тешке преговоре у овој вести није наведено.
Хрватизација „Битке на Неретви“ Иако је Булајић потписан као аутор „Битке на Неретви“, а ратни спектакл сниман између осталих и уз помоћ „Јадран филма“, то никако не може бити довољно за правна и економска својатања. Ако чак и покушамо да озбиљно саслушамо ова Вељкова трабуњања, односно прихватимо вест да је „Битка на Неретви“ постала хрватски филм, прво што би морало да се наметне као питање је на основу чега је од сада то хрватски филм. Вељко није тада још открио своје данашње подријетло. Био је црногорски аутор. Филм није сниман у Хрватској, већ у Босни, а заправо у СФР Југославији и од средстава која су намакнута као харач широм ондашње Титове државе. Скоро шездесет добростојећих југословенских предузећа је морало да приложи замашна средства за овај спектакл, чија је чак и за ондашње европске кинематографске прилике невероватна буџетска подршка намирена и из зајмова и копродукцијских уговора са неколико страних партнера. Све у свему, у финансирању епске приче о борби партизана са усташама, четницима, Италијанима и Немцима, са све хиљадама рањеника, збеговима и болеснима, учествовали су многи, само не Хрватска, ни као самостална република, нити као данашња „лијепа њихова“ држава. „Битка на Неретви“ је најпре коштала све југословенске раднике, а онда и државу, односно њене грађане који су годинама касније имали обавезу да намирују зајмодавце и копродуцентске партнере. Главни продуцент, чак и ако је био „Јадран филм“, није хрватски „Јадран филм“ већ југословенски. Хрватска се одвојила од СФРЈ-а, и није њен правни, ни политички сукцесор. Откуд онда она и њен Вељко полажу право на овај филм? Да није тужно било би комично. Данашња Хрватска, поносна на своје домобранско и усташко ангажовање у борби за демокрацију жели да постане ексклузивни власник најчувенијег партизанског филма?! Живот заиста воли апсурде и своје мале циничне освете. Да и не улазимо како би тај филм изгледао данас да га снима Хрватска. Уосталом, што да не, детаље који им се сигурно никако не допадају, сада, пошто су коначно постали искључиви власници, а ето, Вељко им је ту у срцу домобранском, иако времешан и даље сасвим спреман за највећа дијела, могли би заједно да мало преправе и политичко-историјски дораде, односно политички коректно апдејтују. Сви партизани у филму би, рецимо, требало да говоре хрватским новоговором, а сви Срби би, наравно, морали да пусте браде и ставе шубаре с кокардама и да буду темељно, али херојски, истребљени као четнички крволоци. Хрвати би, дакле, морали бити поносни борци против фашизма, иако су у том рату били независна фашистичка држава са све концлогорима и стратиштима.

[restrictedarea] Овде су ипак шампиони апсурда Али, ту смо ми да ниједна вест која долази из Хрватске, ма како апсурдна била, не успе да остане недодирљиви бисер. Мудре главе с ове стране комшијске тарабе подела, мржњи и надреалних нетрпељивости, стално настоје да њихови Хрвати не буду шампиони апсурда. Зато ће позитивних коментара на „легитимно“ својатање овог ионако историјски по њима потпуно нетачног филма, бити све више. Можда му и организују протестне шетње за дејугословенизацију и од српског присуства деконтаминацију овог великог хрватског филма. Повод за ове препоруке о будућим акцијама у вези са имовинским и свим другим статусима „Битке на Неретви“ је једна од првих овдашњих реакција поводом Булајићеве обзнане о хрватизацији целулоидне епопеје коју је снимио „као најбољи пријатељ Тита“ пре четири и по деценије. Наиме, као председник Управног одбора Филмског центра Србије на ову вест је реаговао режисер Дарко Бајић. Ако је вест прецизно артикулисала његове поруке испада да је Хрватска преузела право на „Битку на Неретви“, јер је нова власт у Србији за ову годину за кинематографију у буџету издвојила нула динара!? Какве везе имају ове две ствари ваљда бар Бајић разуме. У сваком случају, он је рекао: „Нула за кинематографију коју је определило Министарство културе буџетским ускраћивањима за 2013. годину оголило је положај филма у Србији и, на известан начин, значи позив на присвајање наслеђа, игнорисање подршке савременог стваралаштва у области кинематографије и ускраћивања будућности филма у Србији“. Ово је за њега била прилика да се нападне власт која не издваја из буџета за српски филм, што је, како изјави, потврда игнорисања делатности која је највише допринела ширењу позитивних слика из Србије – разумевања, толеранције, поштовања!? Ајде, за ту толеранцију и љубав према свему што није српско, који кипте из наших филмова нам је јасно, али које су то позитивне слике о нама које свету шаљу наши филмови? И да се вратимо на Булајића. Човек је сада дежурни домобран и при крају је живота у којем је стекао име и углед мешетарски подигао као југословенски кадар. Срамота је то за некога ко је сада већи Хрват од својих нових сународника. Отуд своје ремек-дијело, па макар оно било и с црвеном петокраком на челу, мора прекомадовати на нову, од Срба слободну територију. А ми ћемо да бринемо о позитивним сликама које ће наши филмови слати свету. Шта ће нама Вељкове партизанске битке.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    ал` их `олади` Бакарићев ( Купферштајн ?) податак, да је у НОБ-у било само 3% (три посто) Хрвата ?!

  2. Avatar

    Da li se sećate Zagreba 1941 i ulaska FAŠISTA u isti grad! Sećaju se i stari ali mladi neofašisti, učeni od “malih nogu”, učeni i vaspitavani kao Mesić, Špegelj i Glavaš, zatrovani Tompson je njihovo dete! MALI NAROD koji koji po Slovenskoj pripadnosti se opredeli katoličanstvu ne može biti dobar. NE dobar, nego ZAO! To kod hrvata kao da je gotovo, kako bi neko rekao, GENETIKA! NE POJEDINCI! Njihovi ZVANIČNICIISTO MISLE! UPAMTITE!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *