Хармонија и снага света природе

Пише Дејан Ђорић Фотографије Милан Тимотић

Изложба „Art Animals“ Данице Масниковић у Библиотеци Београда

„Битка, можда унапред изгубљена, против судбине модерног света“

У галерији „Атријум“ Библиотеке града Београда у току је изложба слика и акварела једне од најбољих српских сликарки. Штета је што Даница Масниковић, значајна и као цртач и графичар даје својим изложбама наслов „Art Animals“. У суштинском смислу речи „уметност“ и „животиња“ не значе скоро ништа јер су неповезане, прави назив био би „Ars et animalia“.

СУКОБ ЛИКОВНИХ КРАЈНОСТИ Несналажење у језичком одређењу међутим нимало не умањује ликовне вредности сликаркиних радова. Њен физички простор је издељен, фасетиран, шкољкаст, налик унутрашњости брода, катедрале или кутије. Насупрот тајновитој атмосфери појединих композиција, животињску фигуру приказује скулптурално и експресивно, доследно и монументално, а људски ликови су налик антихеројима, поносито усамљени међу рушевинама света. На њеним сликама појављују се злато и иконички вид решавања слике, сукобљена су два принципа, плошни, византијски и западни, северњачки, у којем је присутно нагомилавање као израз страха од празног простора. Уметница сучељава интиму и драму, човека и животињу, слику и објекат којим просторно проширује композиције. Платна су налик кожи, храпава од боје и пасте, али истовремено и суптилна јер сликарка влада најтежом сликарском техником – лазурним подсликавањем. У њеном делу има трагова ликовних авангарди двадесетог века, неодадизма који је уздигао предметно, али и омажа старим мајсторима. Из сукоба ликовних крајности настају тајновите слике лутака, животиња, деце, отмених дама, као израз сакралног односа према прошлости.

[restrictedarea]

 
На њеним сликама и акварелима тиха и мирна менажерија продуховљених и фантастичних животиња излази на видело. Филозофи су одавно питали да ли животиње умеју да мисле, постоје ли неке посебне врсте, филозофске животиње? У том смислу Артур Шопенхауер се није одвајао од своје омиљене пудле. Можда одиста птичице са ових слика могу да принесу посматрачеву душу ближе њеном језгру, као што су носорози племенити припадници света којем прети заборав, који ће можда остати упамћен само у митском сећању. Могла би се написати необична историја српске уметности на основу животиња које су уметници представљали, од цибетке Леонида Шејка, мајмуна Миће Поповића до носорога Пеђе Милосављевића и сове Дада Ђурића. Даница Масниковић је у том смислу отишла најдаље, усамљено је у нашем сликарству изградила свој новији опус искључиво на анималистици. Њени пернати, длакави, дебелокожни мудраци као да знају нешто више о свету од заглупљених, испразних и вечито ужурбаних постмодерних људи, својеврсни су узори, не само зато што припадају традиционалној симболици. У Океанији се ајкуле не сматрају лошим бићима, оне могу бити водичи. Сада видимо да су Даничини папагаји, петлови великих креста и шарени скакавци од којих је Салвадор Дали имао паничан страх (као Буњуел од паукова) путовође у другачији, бољи и светлији свет, макар он постојао само у уметности. Сликарка истиче лепоту животиња, инсеката и риба, посебно морских коњица, насупрот механицистичким наказама популарне културе, њена дела зраче светлошћу јер не пристаје на негативну научнофантастичну утопију. Један живи мајмун у последњем времену заласка природе и сутона људскости вреди више од свих научника који у свом утопизму поправљања Божјег дела отварају врата пакла. Животиња елементарно једноставна и невина увек сведочи о хармонији и снази природног света.
Дух Данице Масниковић лебди и над јајима посутим пегицама, она неизмерно воли свет, дечју румен, црвене кресте петлова и зелене вратове игуана, њене боје и форме упућују на слављење живота у најизворнијем смислу. Као да се чује звук са платана и папира, бучно је и тесно у галерији, у сивило београдске галеријске депоније уноси живот, скоро на нивоу крика. Коже њеним бића могу бити и тамне или избраздане, али су увек топле, чаробна створења супротстављају се злу и ђубришту савремене цивилизације. Сликарка је крајње свесна силе која би да уништи органски свет и против тога је устала свим својим бићем и даром. Од последњег црвуљка до човека Даничина створења пате, тихо и поносито. Можда само уметност допушта да драма постојања преплави, али не поништи посматрача као што се у акварелским најфинијим слојевима воде и земље од којих је створен, у провидности, наслућује вечни смисао.
Даница Масниковић опрезно, с љубављу, осећањем и тактом мајке (а свака права уметница је мајка живота), бди над ситним биљкама, у простору и времену напуштеним животињама, над неправедно одбаченим, хаосу препуштеним предметима. Она води битку, можда унапред изгубљену, против судбине модерног света, борећи се за мисао и дух сваког обесправљеног, схватајући просјаке као краљеве. У тој забринутости, можда парадоксално, ствара снажно, понесено, срчано, без трага меланхолије у извођачком поступку, носи је сила сликања ка осећајним призорима, као и према подземним, израженим тмасто. Ликовно заступа интригантни и загонетни спој воље за моћ са нежношћу, страст и снагу са романтизмом изгубљеног и зачараног света. Поједини призори су сетни, људске фигуре као да су са тавана или старих фотографија, девојке су невесте, чини се да уметница одмах и одједном жели да реши проблеме савременог отуђења. Њена платна налик су плетиву или ткиву, светлост и мириси се на њеним сликама уздижу као са олтара, она би да васкрсне све биљке и животиње које постмодеран човек приноси на жртву богу технике.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *