Почетна / Економија / Глобална политика ГМО и царство контроле хране

Глобална политика ГМО и царство контроле хране

Пише Биљана Ђоровић

Да ли се глобалистичко, корпоративно и геостратешко преузимање српске пољопривреде и територија одвија уз заглушујућу пропаганду, спиновање и примену свих техника контроле ума које су иначе практично показане преко недавног дизања буке којом су у нашој земљи одзвањале речи: „корупција“„датум“ и „млеко“?

Дајана Џонстон, америчка новинарка, послала је ових дана мејл у којем није могла да сакрије ужас над оним што се догађа у Румунији. Као значајан коментар о нашем времену и својеврсну парадигму за муке кроз које пролази ових дана и Србија, објављујемо га у целини: „На француској телевизији ‚Senate channel‘, гледала сам документарац о производњи хране у ЕУ. Тема је била производња свиња у Румунији, земљи која не само да је добила датум већ се придружила ЕУ. Традиционално, Румунија је производила свињске производе за локалну потрошњу и извоз. ЕУ је обезбедила средства за развој и модернизацију индустрије и пољопривреде ‚уз поштовање животне средине‘. Све те субвенције отишле су ‚Смитфилду‘, мултинационалној корпорацији са седиштем у САД-у, које се редовно у САД-у кажњава милионима долара за кршење здравствених стандарда разних врста. ‚Смитфилд‘ је одмах купио највеће фарме свиња у Румунији и постао главни произвођач у земљи. Веровали или не, ‚Смитфилд‘ је добио и субвенције и од румунске владе. Средства ЕУ и субвенције владе, остале су далеко изван домашаја домаћих произвођача. И, ‚Смитфилд‘ је изградио огромну фабричку фарму, кршећи прописе неопходног размака међу животињама, плаћајући новчане казне за такве прекршаје, што је изгледа уобичајена пракса у ‚Смитфилдовом‘ пословању. Такви трошкови се лако надокнаде смањењем цене рада запослених. Већина радника са великих некадашњих комунистичких фарми отпуштено је, иако је производња повећана. Задржан је веома мали број радника на апсурдно ниским платама који опслужују ове огромне свињске затворе. Стиснуте на малом простору, свиње понекад полуде и убијају једне друге. Посао радника је да ујутру покупи лешеве и спали их. То је све приказано у документарном филму у којем су направљени бројни интервјуи са локалним становништвом. Мали фармери, без икаквих субвенција, наравно, не могу да се такмиче са ‚Смитфилдом‘. Квалитет хране коју производе постао је небитан захваљујући прописима ЕУ. И, што је још горе, загађење које производе ‚Смитфилдова‘ индустријска постројења трују подземне воде и производе неподношљив смрад који људе у околним селима и фармама излуђује. Они су огорчени, али беспомоћни. Субвенције ЕУ упропастиле су локално сеоско становништво и донеле додатно богатство америчкој мултинационалној корпорацији. ‚Смитфилд‘ извози широм Европе, укључујући и Француску, и не постоји никакав начин да се сазна које месо потиче са фарме у Румунији. Ово је илустрација која показује да Европска унија ради у корист мултинационалних корпорација, које чак нису ни европске, а на рачун локалног становништва. Недавни скандал са коњским месом само је врх огромног леденог брега. Ако бих могла да смислим неки разлог због којег би Србија и могла да се одрекне Косова, онда је то да чак ни по ту цену не улази у ЕУ.“

[restrictedarea]

 

ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА Србија, међутим, ужива специјалан статус „државе“ над којом је дозвољено неограничено иживљавање САД-а и ЕУ, а све то под условом да се глобалитаристичко, корпоративно и геостратешко преузимање српске пољопривреде и територија одвија несметано, то јест уз заглушујућу пропаганду, спиновање и примену свих техника контроле ума. Догађа се то уз неподношљиву буку коју производи одзвањање речи „корупција“, „датум“ и „млеко“, у свим медијима, а особито оним који су у власништву страног капитала и интереса, које Срби погрешно сматрају медијима своје земље само зато што се у њима пише и говори српским језиком.
Данас је, међутим, веома тешко прикрити праву природу преузимања светске производње хране од стране неколико корпорација уз помоћ којих глобалисти реализују свој програм депопулације планете.
Покушаћемо да у овом тексту на тему „Глобална политика хране“ бар делимично наговестимо одговоре на питања: Како је могло да се догоди да се човечанство, без икаквих препрека и проблема за оне који спроводе политику хране, уведе у злогласни бермудски троугао: профит-наука-моћ из којег је постало готово немогуће изаћи? Немогуће – будући да је ова политика уграђена у законске основе функционисања глобализованог света који почива на три стуба: ММФ-у, „Светској банци“ и Светској трговинској организацији, који су омогућили нормализацију политике и праксе преузимања производње хране у целом свету и ширење ГМО-а, успостављање контроле над банкама природног семена и континуирано укидање свих контролних механизама којима би се спречило ширење хране која представља претњу по опстанак човечанства и целокупне природе.
Вилијам Енгдал је у својој познатој, у „Печату“ већ цитираној књизи „Семе уништења“, у којој је анализирао политику генетички модификоване хране и настанак глобалног царства, оптужио за геноцид све одговорне руководиоце компанија „Монсанто“, „Дау кемикал“, „Ду понт“, „Каргил“, „АДМ“ и других које се баве производњом ГМ семена; све званичнике Рокфелерове фондације и фондација „Форд“, „Гејтс“ и других које суделују у ширењу такве технологије, све одговорне бивше и садашње званичнике Министарства пољопривреде САД-а, као и председнике САД-а, Буша Старијег, Клинтона, Буша Млађег и Обаму; одговорне државне званичнике других земаља, попут британског премијера Тонија Блера, бивше америчке званичнике: Хенрија Кисинџера и Џералда Форда и друге, као и све научнике који лажно представљају ГМО као безбедну храну. „Сви они“, сматра Енгдал, „подлежу под јасну правну дефиницију члана 2 – злочин геноцида по „Конвенцији о сузбијању и кажњавању злочина геноцида“ коју су Уједињене нације донеле 1948. Званичнике Светске трговинске организације требало би извести на оптуженичку клупу Међународног суда правде у Хагу, који су Уједињене нације основале 1945. године, како би сви заједно били процесуирани због злочина против човечности.
Енгдал у овој својој студији, чије је друго издање управо објављено у Немачкој, веома прецизно дешифрује скривену агенду ГМО, показујући дa се еугенички планови налазе у основи наметања ГМ семена, те да су „смањење броја становника и генетски модификована храна део стратегије – драстичног смањења светског становништва и софистицирани облик онога што Пентагон назива биолошким ратом, који се човечанству представља као „решавање проблема глади у свету“. Потпору коју су америчка и британска влада пружиле глобалном ширењу генетски мофикованих организама, по овом аутору, представља спровођење политике Рокфелерове фондације, „која је на делу од 1930-их година, када је та фондација финансирала нацистичка еугеничка истраживања: масовно и јефтино смањење броја неких популацијских група; тј. постизање расне чистоће еугеником“. У питању је реализација агенде која, како аутор каже у предговору своје студије: „Надилази све што је овај писац током свог рада открио на подручју економских и политичких догађаја, нафте, светске пољопривреде и трговине… Завера о манипулацији генима, јер то јесте завера, тако је велика да измиче људској машти. Она је тако смела и истовремено тако једноставна да је до данас успевала да прође углавном неоткривена.“

ОДЛУКЕ ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА Како су три приватне корпорације успеле да свету наметну ГМО и пестициде којима се спроводе геноцид и екоцид, и контролише живот човечанства на планети? Како је могуће да компаније, попут „Монсанта“, прогурају своје интересе, упркос великом броју научних доказа о опасностима ГМО по здравље људи?
Енгдалова студија даје прецизне одговоре.
Седамдесетих година прошлог века, Вијетнамски рат и поделе у америчком друштву које је тај рат изазвао, не само да су довеле до Никсонове оставке већ и до драстичних промена смера и методологије вођења спољне политике САД-а. У тој промени највећу улогу су одиграли браћа Нелсон и Дејвид Рокфелер, и група пословних људи и утицајних политичара окупљених око њих. Средиште моћи породице Рокфелер представљала је њујоршка организација „Веће за спољне послове“, а Рокфелери су владали америчким универзитетима, трустовима мозгова, приватним бизнисом и државним апаратом. После састанка три стотине утицајних пријатеља браће Рокфелер, 1973. године, које су они одабрали из Европе, Северне Америке, и Јапана, Дејвид Рокфелер је основао нови моћни, овога пута светски политички круг утицајних људи: Трилатералну комисију, а међу оснивачима су се налазили и Џорџ Буш Старији, Збигњев Бжежински и тадашњи гувернер Џорџије и узгајивач кикирикија Џими Картер.
Елитни клуб, сличан америчком Већу за спољне послове, укључио је не само политичку елиту Западне Европе, већ први пут и Јапана. Идеја о оснивању Трилатералне комисије настала је после разговора Дејвида Рокфелера и Збигњева Бжежинског, у то време професора у Центру за руске студије Универзитета „Колумбија“, који је добијао огромне донације од породице Рокфелер. Бжежински је предложио Рокфелеру да заједно реализују ширење утицаја америчких компанија и банака на светском нивоу. Та политика креираће се иза затворених врата, у тајности, уз суделовање одабране пословне елите Европе, Северне Америке и Јапана.
Бжежински је био права особа за место првог извршног директора Трилатералне комисије. У својој књизи: „Between Two Ages: America’s Role in the Technotronic Era“ („Између два доба: улога Америке у технотронској ери“), објављеној 1970, он без увијања каже: „Друштвом ће владати елита… (која) се неће либити да своје политичке циљеве постиже применом најмодернијих технолошких средстава за стварање утицаја на понашање јавности и за држање друштва под строгим надзором и контролом.“
Трилатереална комисија, приватна организација елите огромне финансијске, економске и политичке тежине, која разматра проблеме и доноси одлуке иза затворених врата, поставила је темеље стратегије освајања света путем увођења новог светског поретка, како је Џорџ Херберт Буш назвао пројекат који ће деведесетих година 20. века бити промовисан и спровођен под називом глобализација. Политика хране важан је део тог пројекта.
Хенри Кисинџер, у то време министар спољних послова и саветник за националну безбедност САД-а, одани штићеник породице Рокфелер, почео је 1973. године да преузима потпуну контролу над америчким апаратом за спољну политику. У средиште своје политике и дипломатије, тада ће, уз геополитику нафте, поставити и производњу хране и доминација над светском трговином пољопривредним производима постаће једна од окосница америчке политике и одвијаће се у знаку познате Кисинџерове максиме: „Контролиши нафту, контролисаћеш земље, контролиши храну и контролисаћеш цео свет“. Почетком 1970-их година врло моћни приватни кругови су преко Кисинџера почели да преузимају контролу и над нафтом и над храном. У питању је била реализација веома мрачне стратегије која се одвијала уз поклич о „слободној трговини“, еуфемизму под којим се крило поробљавање пољопривреде како саме Америке, тако и света, које је почело да се реализује преко компанија „Каргил“, „Континентал греин“, „Арчер“ и „Данијелс Мидланд“. Основе стратегије поробљавања поставио је Вилијем Пирс који је 1972. године постао Никсонов изасланик за трговинске преговоре и у исто време био потпредседник за питања јавности у компанији „Каргил“. Пирс је омогућио да се у извештају такозване Вилијамсове комисије, достављене америчком председнику нађе препорука да САД морају да направе притисак на друге земље како би укинуле све своје одредбе којима се ограничава увоз пољопривредних производа из САД-а и тиме омогући експанзија извоза. Предлог мера је био усмерен и на уништавање фармерске производње хране у самим САД-у. То је и урађено неколико година касније под познатим паролама о продуктивности и већем роду.
После тога породичне фарме су морале да се уклоне са пута и препусте власт дивовским агрокомбинатима. Пирсова стратегија постала је окосница Никсоновог пројекта „New Economic Policy“ („Нова економска политика“, НЕП) из 1972.
Радило се, сматра Енгдал, о слабо прикривеном облику империјализма хране који је захтевао да се Европа, Јапан и друге развијене земље одрекну самодовољне производње хране у својим земљама и рашчисте пут за агробизнис САД-у.
После усвојених и спроведених мера породична фарма у САД-у постала је „фабричка фарма“, а пољопривреда „агробизнис“.
Никсонова влада је отпочела и посао уништавања производње хране у земљама у развоју и применила је механизме ГАТ-а – трговинског режима под називом „General Agreement on Tariffs and Trade“ (Општи споразум о царинама и трговини) – како би убрзала пројекат преузимања глобалног тржишта за агробизнис.
Уз потпору компаније „Каргил“ и других великих компанија за трговину житом, Хенри Кисинџер је, како показује Енгдал у својој студији „Семе уништења“, покренуо агресивну дипломатију хране, коју је назвао „храна као оружје“.
Тада је у круговима елите моћи почео да се ревитализовао њихов стари „осећај“ да на свету има много „сувишних људи“, те је почетком 1970-их година, Никсон Кисинџеру поверио и челно место у тајној владиној радној Групи за испитивање односа између пораста броја становника у земљама у развоју и утицаја тог пораста на националну сигурност Сједињених Америчких Држава. Подстицај оснивању ове групе дошао је, каже Енгдал од Џона Рокфелера и његовог Популационог већа:
„Сржна замисао тог пројекта потекла је од Већа за међународне односе званог ‚Пројекат студија о рату и миру‘ (‚War and Peace Studies Project‘), односно од челног човека тог пројекта Исаије Боумана. Депопулација на глобалном нивоу и контрола хране постаће под влашћу Кисинџера стратешка политика Сједињених Америчких Држава. Биће то ново ‚решење‘ за отклањање опасности по глобалну превласт Америке и њен неометани приступ јефтиним сировинама у неразвијеним деловима света“.
После избора на ову функцију Кисинџер је саставио „строго тајни“ документ под називом: „Последице светског пораста становништва по сигурност Сједињених Америчких Држава и њихове интересе у страним земљама“. Овај пројекат је по вашингтонској номенклатури добио назив NSSM 200: „National Securitу Studу Memorandum 200“. Теме које је разматрао биле су: политика хране, пораст становништва и стратешке сировине, и Киниџер га је послао званичницима владе, министру одбране, министру пољопривреде и директору ЦИА-e.
Извештај је брижљиво сакриван од јавности и Никсон је оклевао да га потпише, што се није односило на његовог наследника Џералда Форда који је „без имало оклевања потписао извршну уредбу којом је пројекат NSSM 200 претворио у службену политику Сједињених Америчких Држава.
Закључак који се из вашингтонског документа NSSM 200 изводи је јасан, сматра Енгдал: „Сједињене Америчке Државе морају бити у првим редовима пропагирања програма смањења броја становника на свету, било директно програмима помоћи, по којима ће смањење наталитета у одређеној земљи бити предуслов добијања помоћи од Сједињених Америчких Држава, било индиректно преко разних невладиних организација, тј. организација Уједињених нација и других институција, попут Међународног монетарног фонда и ‚Светске банке‘. Речено без увијања, нова политика америчке Владе изгледаће овако: „Ако проклета копилад тих инфериорних раса стане на пут осигурању обилних и јефтиних сировина потребних за нашу економску превласт, онда пронађи начин да их побијеш…“

„НА ДОБРОБИТ СВИМА…“ Контрола броја становника је у Кисинџеровом документу овако дефинисана:
„Америчка стратегија мора подупирати опште активности којима је могуће постићи велике пробоје у кључним проблемима који коче постизање циљева контроле плодности. На пример, развој делотворнијих метода контрацепције помоћу биомедицинских истраживања биће на добробит свим земљама које се суочавају са проблемом брзог пораста становништва…“
За Енгдала нема никакве сумње: „Језик који је Кисинџер применио није био случајан. Знао је на шта мисли када је написао ‚једноставније методе контрацепције помоћу биомедицинских истраживања‘. Био је у блиском додиру са породицом Рокфелер, као и са истим тимом политичког естаблишмента који се залагао за биомедицинска истраживања као нови облик контроле станвноштва. Пре него што су Други светски рат и „Аушвиц“ тај израз учинили неприхватљивим, то се звало еугеника. После Другог светског рата тај је назив замењен еуфемизмом контрола становништва“.
Тајни Кисинџеров програм се почео одмах да спроводи „биомедицинским мерама“, у тринаест земаља које су на његовом попису означене као приоритетне за депопулационе програме. Земље су подвргнуте драстичним променама, а у многима се неће уопште знати шта се у ствари догађа. Ван сваке сумње је да је и у Србији у току низ одговарајућих „операција“ у том смислу.
Рецимо и да у времену када су поменуте „мере и програми“ били зачети као идеја и пракса, за еугеничаре који су се налазили на челу Рокфелерове фондације ништа није могло било значајније у историји научних открића од открића структуре ДНК. Своје фондове, грантове и стипендије спремно су подастрли пред младе нараштаје биолога и научника који су се 1980-тих почели да представљају као генетичари, а потом и молекуларни биолози. Научни циљ Фондације био је да сведе неизмерно сложена бића на једноставне детерминистичке и предвидљиве моделе који ће се потом комбиновати у складу са погледом на свет Рокфелерових. Та визија је добила свој назив: ГМО.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … овој охолој и грамзивој пошасти, осим неверовања у лихварске медије и у њихову пропаганду, ваљало би се супростављати и политички – обраћањем онима који имају јасну `агенду` борбе против те „контроле“, а такоође и `прилагођеним` отпором „гандијевског“ типа ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *