Почетна / Свет / Филозоф и терориста

Филозоф и терориста

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Скидање „прашине“ са строго чуваних тајни: шта је велики француски филозоф, чувени писац, високи моралиста и ангажовани (левичарски) интелектуалац Жан Пол Сартр рекао најчувенијем (западно) немачком терористи, заточеном Андреасу Бадеру, приликом спектакуларне посете у затвору Штамхајм 1974. године

Била је то, заиста, и медијски и политички, светска сензација: један од најпознатијих филозофа двадесетог века, чувени писац (демонстративно одбио 1964. већ додељену Нобелову награду за књижевност), високи моралиста и ангажовани (левичарски) интелектуалац, Жан Пол Сартр, посетио је (сасвим неочекивано) 4. децембра 1974. године (такође чувеног) оснивача милитантне терористичке организације РАФ, с којом је западнонемачка држава водила крвави рат готово три деценије (од 1970. до 1998), заточеног Андреаса Бадера у затвору Штамхајм код Штутгарта.
Сам тај чин одјекнуо је као бомба која је озбиљно уздрмала владу (тадашњег) канцелара Хелмута Шмита. Филозоф је, на конференцији за штампу, после окончане посете најбоље чуваном немачком затвору, тешко оптужио (западно)немачку владу за терор који спроводи над Бадером и његовом групом. Није то баш, рекао је, као „у време нациста“, али јесте „терор срачунат да изазове психичке сметње“.

САРТРОВА ОСВЕТА Медијски и политички свет у Бону (тадашњој престоници Западне Немачке) доживео је Сартрову посету као „тежак шамар“ и „недопустиво мешање у унутрашње (немачке) ствари“, у крајње деликатном тренутку за земљу. И да у позадини свега стоји Сартрова лична „освета Немцима“: одведен је у заробљеништво после окупације Француске. Политолог Волфганг Краусхар је тим поводом писао да „некадашњи заробљеник Вермахта“ види Савезну Републику Немачку као „наследницу (и настављача) нацистичке Немачке“ а „Фракцију црвене армије (РАФ)“ као „накнаду за покрет отпора“.
Медији су, уз то, покушавали да га представе као „сенилног старца“ који, с јаком диоптријом, „скоро слеп“, није ни могао да види у каквим просторијама, и условима, заиста живе Бадер и остали терористи, робијаши у Штамхајму.
Властима је већ велике главобоље задавало то што су заточени родоначелници левичарске терористичке организације, познати као „група Бадер–Мајнхоф“ – чије језгро су чинили Андреас Бадер, Улрике Мајнхоф, Гудрун Енслин и Карл Распе – успели да се у јавности, с робије, профилишу као „борбена група“ која се супротставља затворском „терору и строгој изолацији“ последњим средством које им стоји на распологању: штрајкујући глађу. А сад још Сартр.

[restrictedarea] Сартрова посета „прочитана“ је тада као снажно солидарисање с терористима, што је и био њихов главни циљ. Влада се суочила са страхом од новог „таласа симпатија“ у међународним размерама према „државном непријатељу број један“ (Бадеру), што би додатно могло да охрабри ионако опасну, милитантну формацију „урбане гериле“ у илегали, у њеном рату против најистакнутијих симбола капиталистичког система.
У том заиста беспоштедном рату пало је, на једној и на другој страни, много глава. Пре коначне одлуке рафоваца, која је уследила, званично и формално, тек по уједињењу две немачке државе, 1998. године, под бомбама и атентатима „Фракције црвене армије“ (РАФ), како је себе назвала једна струја бунтовних шездесетосмаша, живот је изгубило преко тридесет личности високог ранга – банкара, државних тужилаца, дипломата и индустријалаца.
Схватајући да је власт неумољива, и да штрајком глађу, који је, иначе, трајао 140 дана, неће испословати „пробијање изолације и обуставу терора“, група заточених терориста се, дављенички, сетила Сартра, уверена да ће, ако чувени филозоф прихвати њихов „позив у помоћ“, најбоље скренути на себе пажњу светске јавности.
Била је то очигледно идеја Улрике Мајнхоф, која се као ангажовани новинар левичарских листова придружила Андреасу Бадеру и Гудрун Енслин. Она је негде прочитала Сартрову опаску којом је групу Бадер-Мајнхоф означио као „интересантну снагу“ са „смислом за револуцију“. Левичарског интелектуалца тема револуције је опседала. У том контексту су се, поред осталог, посматрале, и тумачиле, и његове посете Сојетском Савезу, Кини, Југославији и Куби, посебно његови сусрети и разговори са Че Геваром, о коме је имао високо мишљење.
У сваком случају, писмо упућено француском филозофу у октобру 1974. године носи потпис Улрике Мајнхоф. Оно почиње директним обраћањем, без икакве куртоазије, „Сартре…“. Мајнхофова саопштава да је њеном заточеном друштву знано како је он болестан (два инфаркта), али је невоља у којој се налазе преча од свих обзира. „Ми се боримо штрајком глађу против нашег уништења изолацијом и терором. Оно што бисмо од Тебе желели јесте да, у вези са нашим штрајком, управо сада, направиш интервју са Андреасом Бадером, јер полиција намерава да га убије.“
Сартр је, с извесним закашњењем (стигао је тек почетком децембра), прихватио позив за разговор с Андреасом Бадером, али до интервјуа није дошло. О том разговору се много спекулисало и, на основу шкртих, и очигледно разочаравајућих Сартрових речи саопштених пријатељима – да је вођа немачке „урбане гериле“ „глуп човек“ и „обичан шупак“ – могло закључити да се, у најмању руку, саговорници „нису разумели“.

ДОКУМЕНТ О НЕУГОДНОМ ДИЈАЛОГУ Хамбуршки „Шпигл“ није престало да „копка“ питање о чему су заиста читав један сат у Штамхајму разговарали родоначелник егзистенцијализма и родоначеник (немачког) тероризма. Ту „заинтригираност“ је, вероватно, одржавала и појачавала чињеница да је Штефан Аст, наследник оснивача утицајног политичког магазина Рудолфа Аугштајна, и сам уложио много истраживачке енергије у писање о „феномену РАФ–а“. На основу његовог обимног дела (седам стотина страница) „Бадер–Мајнхоф комплекс“ (синдром), које је доживело двоцифрен број издања, снимљен је 2008. године, под истим именом, филм, који је номинован за Оскара у категорији страних филмова.
„Шпиглова“ заинтересованост и упорност је коначно уродила плодом. Савезни уред за заштиту уставног поретка (служба безбедности) је, на захтев овог недељника, недавно скинуо забрану с досад строго чуваног документа који је о разговору филозофа и терористе направила криминалистичка полиција покрајине Баден Виртемберг. Документ је „похрањен“ у тајну архиву 2. јануара 1975, готово месец дана по обављеном разговору. „Шпигл“ констатује да тај „записник“ има „историјску вредност“ јер открива оно што се, на основу Сартровог обраћања новинарима после посете Штамхајму, није могло закључити: филозоф је третирао РАФ уочљиво критички и такође уочљиво се трудио да Андреаса Бадера приволи да се окане тероризма!
Реч је, иначе, о документу који има десет (куцаних) страница чији аутори тврде да су пренели „готво потпуно“ Сартрове речи, док су се код Бадера задржали само на „важним пасажима“.
У делу где се преноси директан дијалог, Сарт већ на почетку констатује оно што се његовом саговорнику очигледно није свидело: да РАФ предузима акције с којима „народ није сагласан“. Бадер покушава да га увери како, сасвим сигурно, бар двадесет одсто грађана има симпатије за оно што чине. Сартр примећује да му је та статистика позната, али упозорава вођу терориста да би акције које предузима РАФ можда могле да промене ситуацију у Бразилу, али не и у Немачкој. Зашто је овде друкчије, пита Бадер. Овде, објашњава Сартр, не постоји „тип“ пролетаријата као у Бразилу.
Ту своју тезу Сартр је појачавао констатацијом да акције РАФ–а немају (позитивног) одјека у Западној Немачкој. Напади и атентати би сигурно били подобни у Гватемали, не и овде. Кад је Андреас Бадер споменуо идеју да се и у Француској организују оружане групе, Сартр је промптно одговорио: не верујем да би тероризам био добар за његову земљу.
Полицијски „записничари“ су констатовали да тон у разговору филозофа и терористе „није био пријатељски“. Иако је његов долазак схватао као могуће спасење, Бадер је примио Сартра у просторији за посетиоце упадљиво хладно. Томе је „кумовао“, по свему судећи, интервју који је с њим обавила Алис Швајцер, немачка новинарка и феминисткиња. Интервју је објављен у „Шпиглу“, два дана пре Сартрове посете Штамхајму, а непосредно по атентату рафоваца на председника (западно)берлинског друштва судија Гинтера фон Дренкмана. То је злочин, констатовао је Сартр. Бадер је ту изјаву схватио као – светогрђе.
У том контексту и атмосфери се кретао почетак разговора. Сартр је рекао да долази као „симпатизер“ који жели да разговара о приципима којима се Бадер руководи. Биће то тешко, узвратио је Бадер. Он је веровао да му у посету „долази пријатељ“, али после читања (споменутог) интервјуа, схватио је да уместо пријатеља „долази судија“.
Сартрово очекивање да изблиза упозна и схвати идеолошке принципе којима се руководи његов саговорник, није се остварило. Најопаснији немачки терориста се тиме није много бавио. Имао је, међутим, пред собом три странице текста откуцаног на машини које је читао, пасус за пасусом, монотоним гласом. На Сартрове упадице и тражење појашњења, понављао је оно што је већ био прочитао.
Оно што су полицајци изабрали као „најважније пасаже“ из његовог говора пред Сартром пуно је звучних фраза и контрадикција. Тешко је, међутим, поуздано рећи колико је томе допринео сам Бадер а колико полицијска „обрада“ и интерпретација. Мртва уста не говоре: Бадер је нађен мртав у својој затворској ћелији, пошто је објављена вест да је операција с отмицом „Луфтханзиног“ авиона, предузета с намером да се издејствује ослобађање његове групе из Штајмхајма, пропала. Званично је саопштено да се радило о самоубиству – пиштољем. Верзија у коју многи нису хтели да поверују: Штајмхајм је најбоље чувани затвор у Немачкој да би неко, уз тако строге контроле, могао да дотури оружје „државном непријатељу број један“ под даноноћном присмотром…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!