ЕУ такса на кишницу

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Приватизација воде и људског гена, које диктира Европска комисија, а које ће морати да спроведе и Србија на свом путу у ЕУ, поуздан су рецепт – за катастрофу

Док се у Србији сви планови политике своде на „добијање датума за улазак у Европску унију“, они који већ живе у новом европском поретку суочени су са проблемима које им свакодневно ствара војска од 23.000 службеника Европске комисије. На законе и директиве које усвајају у Бриселу, међутим, све већи утицај имају и лобији и велике корпорације. Све то је огољено и у приватизацијама онога што би морало остати опште људско добро, на пример приватизација водоснабдевања и људског ДНК, што грађане земаља ЕУ претвара не само у обесправљене и бескрајно искоришћаване масе, него и робове великих мултинационалних компанија.

ПЉАЧКА ИЗВОРА ВОДЕ Да и водоводи морају постати „извори профита“ у осиромашеним европским државама, које су највише на удару кризе (Португалија, Грчка), записала је у својим документима фамозна „тројка“ коју чине Европска централна банка, Међународни монетарни фонд и Европска комисија (ЕЦБ, ММФ, ЕК). Тројка је за крпљење буџетских рупа банкротираних држава ЕУ препоручила, између осталог, и приватизацију предузећа за снабдевање водом. Убрзо је ЕК ту „препоруку“ преточила у нову директиву, чију суштину покушава да закамуфлира познатим фразама о потреби „јачања заједничког европског тржишта“. То је смоквин лист за најважнију мету нове уредбе: ЕК од сваке општине захтева да све тендере за доделу концесија на изворе воде – објави и у службеном листу ЕУ. Што значи да би на таквим конкурсима победу као од шале однеле велике међународне корпорације које зарађују на води, а са којима су многе државе широм света већ искусиле гадне проблеме. Њихово пословање је свуда оставило исти печат: велика компанија/мултинационалка прво обећа улагања у инфраструктуру и ниже цене услуга, а чим шчепа јавни водовод – цене воде вртоглаво скоче, док се инфраструктура занемарује. И зашто би, уосталом, улагали у инфраструктуру, када је циљ профит, а не здравље и бољитак потрошача? Последично, и питање хигијене у мрежи решавају досипањем све веће количине хлора, па стога у Великој Британији, која је прва закорачила у такав „експеримент“, квалитет воде више не достиже ни снижене европске стандарде.
Новинари немачке телевизије АРД недавно су доказали да су у одбору, који је суфлирао Европској комисији по питању усвајања ове директиве, седели све сами представници мултинационалки (нпр. „Веолија“, и других) који имају очигледан интерес да издејствују „приватизацију воде“. Све то је изазвало лавину незадовољства у многим државама, па и у Словенији, у којој је Министарство финансија без икаквих примедби усвојило план нове директиве Европске комисије. Грађани су преко Фејсбука већ почели да се организују за нови свесловеначки устанак, заказан за 8. март, када се очекује да ће народ поново масовно изаћи на улице, огорчен зато што се и у Словенији већ уводи нови намет на постојеће дажбине: посебна „такса на кишницу“. Куриозитет ове таксе је да ће (за сада) јавна предузећа, попут љубљанског „Водовода и канализације“, убудуће наплаћивати и „одвод воде са крова у канализацију“, а висина харача зависиће од површине крова сваке зграде!
Приватизацији воде не противе се само еколози, већ и бројни интелектуалци који упозоравају да „вода припада народу“, значи – мора остати јавно добро и не сме пасти у шаке мултинационалки. Исто се чује широм ЕУ, па су грађани већ прикупили 1,5 милиона потписа против поменуте директиве. Свест да се са том директивом није шалити подиже случај Боливије, где је аминовано, прво, додељивање концесија на воду, а онда је водовод продат страним фирмама. Дивљачка пљачка грађана стигла је дотле да је у Боливији уведена такса и на кишницу и воду из бунара, све док нису избили немири и општенародна побуна. Отуда је боливијски председник Ево Моралес оценио да су стране корпорације прво колонизовале нафтне изворе, а после њих и изворе воде, што је довело до „друштвене катастрофе“. Сличан пример друштвене катастрофе искусиле су и наше комшије – Будимпешта је јефтино продала градски водовод, а потом је, због правог терора приватног власника, била присиљена да водовод откупи, плативши при том много вишу цену.
Европски комесар за животну средину Јанез Поточник, Словенац, одбио је захтев словеначких медија да одговори на питања о диктираној (и штетној) приватизацији воде, што му је код куће преко ноћи оборило рејтинг, иако се годинама котирао веома високо на ранг листама оних којима народ поклања највеће поверење. Климатолог Лучка Кајфеж Богатај упозорава да су за лоше приватизације извора воде заслужне „нејаке владе у комбинацији са финансијском кризом и међународним институцијама“. У преводу – марионетске владе су радије предале снабдевање водом концесионарима „уместо да саме улажу у мрежу за водоснабдевање“. Директор љубљанског водовода Криштоф Млакар истиче да би, захваљујући гореописаној новој ЕУ директиви, ускоро, поред највећег љубљанског извора воде Клеч „могла да никне пунионица, коју би подигао рецимо ‘Нестле’, и која не би флаширала 20 милиона, већ 200 милиона литара воде“, после чега би „Љубљана брзо остала без питке воде“. Слична упозорења чују се уздуж и попреко ЕУ – јер јавни водовод позивају на одговорност потрошачи, док приватне компаније полажу рачуне својим деоничарима.
Словеначки еколог Антон Комат указује на још једну опасност, а то је захтев ЕК да сви тендери за воду морају бити објављени у Службеном листу ЕУ, што уистину иде на руку корпорацијама које би тако „добиле потпун увид у комплетно тржиште ЕУ пијаће воде, а тако и најбоље мете; штавише, лажови, који раде унутар бриселске бирократије, прикрили су нам да су предлог ‘директиве о води’ написали – корпоративни правници!“.

[restrictedarea]

 

ФРАНЦУСКИ, БУГАРСКИ… ПРИМЕРИ Шта чека и Србију, која хрли ка таквом европском рају без алтернативе, описује пример Француске, где је Жак Ширак 1985. године приватизовао водоводни систем Париза. Купци су биле корпорације „Веолија“ и „Суез“. Уместо обећаног ефикаснијег управљања системом, цена воде је током 15 година скочила за 260 одсто, а корпорације водоводну мрежу уопште нису одржавале, а камоли надограђивале и модернизовале. Последица? Париз је 2001. године поново преузео водовод. Слично је било и у Бугарској. Тамо су у време пада комунизма кроз пропале, бушне цеви дневно губили 20 одсто, а крајем 90-их година већ 60 одсто воде. Држава, како би уштедела на трошковима поправљања водоводног система, продала је 2000. године водовод компанији „Јунајтид Утилитис“. Цена воде је током 10 година скочила за 300 одсто. Директор „Јунајтид Утилитиса“ је себи одредио плату од 400.000 евра годишње, а истовремено је корпорација тужила 5.000 породица које нису могле да плате рачуне за воду. Да је враг однео шалу доказује податак да је само прошле године из својих станова избачено 370 породица – због дуговања за воду! Компанија „Јунајтид Утилитиис“ је захваљујући „послу са водом“ зарадила вртоглавих 1,5 милијарде фунти, после чега је свој удео у изворима продала француској мултинационалки „Веолија“ и – нестала.
И Грчка је пала на исте гране; вода је делимично приватизована у Солуну и Атини. Јасно, цена воде је и тамо нарасла за 300 одсто, а квалитет је толико опао да је народ био присиљен да чак и за кување купује флаширану, 1.000 пута скупљу од обичне воде из славина, од које су профит црпеле – опет исте корпорације.
Антон Комат оцењује да су „сви (до сада познати) примери приватизације воде доказ какве катастрофалне последице је то имало за обичан свет“. „Када чујете име ‘Веолија’ и ‘Суез’, или енглески ‘Thames Water’ или немачки RWЕ и ‘Гелсенвасер’, онда се брзо ухватите за новчаник,“ цинично закључује словеначки еколог Комат.
И у суседству бију исту битку – вођа посланичке групе социјалдемократске партије (СПÖ) у аустријском парламенту Јосеф Кап истакао је пример Велике Британије, где је око 60 одсто водоводног система завршило у приватном власништву још у доба владавине конзервативног премијера Маргарет Течер. Резултат? „Лоша вода, зарђале цеви, речју – катастрофа“, подсећа Кап. С једне стране, компанија „Thames Water“, највећа лондонска компанија за дистрибуцију воде, дневно кроз бушне водоводне цеви губи чак 20 милиона галона воде, а с друге стране је осам милиона Лондонаца присиљено да штеди воду док се купа, док се умива или пере зубе, јер је дозвољено да у једном наврату истекне највише 9 литара воде. Уведена је и забрана коришћења црева за заливање баште. Према наводима листа „Дејли експрес“, допуштено је (уместо црева) користити само кантице. Уведене су казне и до хиљаду фунти за кршење ове забране, али нико не кажњава компанију „Thames Water“ за њене енормне губитке воде.
Пошто приватни капитал занима искључиво и само профит, није ништа боља ситуација ни у Немачкој. Матијас Ладштетер, експерт за водопривреду, указује да нема логике у новим европским правилима по питању додељивања концесија за воду. Наводи пример Берлина, где је један део сектора водопривреде приватизован крајем 90-их; очекивало се, тада, да ће приватизација довести до нижих цена. Догодило се супротно – цене су у немачком главном граду константно расле. „До данас су услуге у том сектору поскупеле за више од 30 одсто. Од тога најмање 6 до 10 одсто представља чист профит од приватизације, од које водопривреди Берлина није остало баш ништа“, подсећа Ладштетер у разговору за немачки DW.
Описаној злој судби би сада да умакне суседна Аустрија. Да држава мора да брине о спасењу свог „белог злата“ подвлаче и у Савезништву за будућност Аустрије (БЗÖ), јер је опасност од приватизације воде већ покуцала на врата. Посланици БЗÖ алармирају јавност да су многе аустријске општине до грла у дуговима и да би могле оберучке да пригрле нову европску директиву у жељи за брзом зарадом, што би, несумњиво, довело до фаталне последице у вези са заштитом интереса грађана. Све то је још морбидније у светлу климатских промена, пошто су научници израчунали да ће за двадесетак година вода бити један од најскупљих ресурса на планети.

СРБИЈА БЕЗ ВОДЕ Треба ли подсетити да и у Србији већ трају припреме за приватизацију воде и водних ресурса? Један од облика приватизације која се спрема, биће и концесија (издавање) вода на више година. Ако се усвоји закон који дозвољава приватизацију водовода, Србија би могла остати, судећи према искуствима из ЕУ и света, без своје воде иако Уједињене нације Србију рангирају на високо 47. место по резервама здраве и питке воде у свету. Србија има преко 400 изворишта питке воде врхунског квалитета (према доступним подацима, експлоатише се тек двадесетак процената).
Било је скромних отпора приватизацији извора воде, која се у Србији спроводи у супротности са постојећим законима, али немачки амбасадор у Београду у таквој приватизацији не види ништа спорно, напротив; похвалио је то прегнуће као пример „прве етапе рехабилитације водовода“. Неке државе су, попут Холандије 2006. године, посебним законом забраниле приватизацију своје воде. Аустријски канцелар Вернер Фајман узео је у заштиту аустријске воде залажући се за промене аустријског устава, што, наравно, неће смети да учини и Србија, која на путу ка ЕУ мора да прође процес прихватања фамозног „акија“ (acquis), дакле свих важећих прописа ЕУ. Другим речима, Србија ће бити дужна да примени и директиву о води, као и сваку другу правну тековину ЕУ, ма како она била не само наопака, него и погубна по интересе грађана.

Гени као роба

Одговор на питање да ли „европски стандарди“, поред описаног проблема приватизације воде, садрже и још горе прописе, пружа не само директива која је одређивала колико смеју да буду закривљени краставци, него и она која омогућава патентирање ДНК човека. У ЕУ су отворили врата за приватизацију и људског гена, упркос чињеници да се у САД и Аустралији бију тешке правне битке у вези са тим питањем.
Ових дана је савезни суд Аустралије одлучио да америчком предузећу „Myriad Genetics“ дозволи да патентира људски ген. Многи су тај корак оценили као кобну грешку и корак ка монополизацији људског тела и његовог претварања у робу. То потврђује и пресуда аустралијског суда, у којој пише да изолација појединог гена из људског тела тај ген претвара у производ, односно у „нови продукт“ који се потом може патентирати без обзира на чињеницу да се једнаки гени налазе и у другим људским бићима. Тако је поменуто предузеће добило ексклузивно право да изводи експерименте на патентираном гену, а то значи да је уједно свим осталим истраживачима/научницима забрањено да изолују „патентиране“ гене, као и да спроводе тестове на генима који су у „власништву“ „Myriad Genetics“-а. Иако је структура „изолованог гена“ једнака структури гена који могу да се нађу и у другим људским организмима, аустралијски суд је заузео необично становиште да сам процес „изолације из тела ствара вештачко стање ствари“, због чега такав ген сме постати „роба“.
Кроз три месеца и амерички Врховни суд расправљаће о истом проблему, опет на иницијативу компаније „Myriad Genetics“. У САД се против патентирању гена бори Удружење за грађанска права, са скромним успехом јер је до сада већ патентирано 4.382 гена (од 23.668 познатих људских гена), при чему 63 одсто патентираних гена поседују приватне фирме.
У Европи пак више нема ни наде у повољан исход могуће судске процене у вези са приватизацијом гена, јер је 2001. године Европски суд у Луксембургу потврдио директиву ЕУ о биотехнологији, која одређује да је „биолошки материјал, који је изолован из природне околине помоћу технолошког процеса“, могуће патентирати чак и ако је „пре тога постојао у природи“. Многи критичари широм Европе згрожени су таквом уредбом, уверени да је овим човек почео да се игра Бога вођен логиком профита, али џабе се буне – та директива већ постоји, и део је „акија“.
У Словенији је уредбом словеначке владе ова директива већ имплементирана, исто чека и Хрватску, а једног дана – и Србију.

[/restrictedarea]

  unshaven girl займ на киви кошелек без активации карты срочно без отказаипотека стабилизационный займгде взять займ

4 коментара

  1. Hvala na podacima… Pitanje, gde su ti silni ‘nezavisni’, ‘slobodni’ i sl. samozvani mediji, kada ovakvih vesti, nema skoro ni na ‘kasikicu’ !???! Kako li se skriva monstruona pohlepa onih koji “nit’ se Boga boje nit’ se ljudi stide” ??! Sta sve ne bi oni ‘naplacivali’ – posle kisnice – i vazduh i suncevu svetllost… i gde su tu granice “zrtvovanja” ‘bogu’ “EU” ??! …. Sada, poslovicni srpsko parnicenje ( i za vrljiku u tarabi ?! ), pocinje da dobija svoj smisao…. ” Teracemo se, dok je suda i fiskala..” ?! NE ( Nein, Danke) toj “Evropi” !!?

  2. Probudite se,
    Australija je prodala vodu jos 2004 godine,cak i kisnicu a i poszemnu vodu, pa sada neznaju gde ce. Prosle godine su prodali cak i skupljanje djubriva i reciklazu. Dolazi ZIMA duga (mnogo dugacka) i hladna a ne arapsko prolece. U zdravlje.

  3. Naravno da njemacki ambasador ne vidi nikakav problem u privatizaciji vode u Srbiji – ali samo za njihovu kompaniju RWE, koje je u Americi uzela pod svoje u jednoj drzavici vodu – pa ona, verovali ili ne, tece iz cevi pored kuca u kojima ljudi nemaju vode ni za odrzavanje osnovne cistoce, jer su cene – vasionske. Naravno, treba platiti i isteklu vodu u bezdan.
    Srbijo, narode, u vama je snaga da sacuvate svoje resorse.

  4. Ova vlada ce dovrsiti propast drzave i naroda, koju su zapoceli zuti. Jer, eu nema alternativu – a onda se treba pitati, kako to da tako dobro zive mnoge zemlje, koje nisu u eu.
    Jel’te, necemo imati gde da prodamo tonu sljiva, ili… cega se to ne bi moglo negde drugde prodati?!
    Ali ne, srbi (samo koji, jer pametne se ne slusa) uvek pruzaju ruku porobljivacu, jer vole biti pogrbljeni slugerani, da bi mogli reci…. HHHH!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *