Етар натопљен србофобијом

Пише Миодраг Зарковић

Ко год је протеклог викенда пожелео да наглас вређа Србију и Србе, поред прилике за ту уносну делатност – на „Првој“ и Б92 – обезбеђена му је и својеврсна некажњивост

Два су судара имале Хрватска и Србија прошлог викенда. Један је био фудбалски, други телевизијски. У оба сусрета је хрватска страна имала предност домаћег терена: у фудбалском на „Максимиру“, а у телевизијском у оквиру „Утиска недеље“ на Б92.
Што се тиче фудбалског, испоставило се да су на клупи седели бољи играчи од оних које је Синиша Михајловић извео на терен, да упркос лошој игри српског тима противник није био у стању да угрози наш гол све док сам српски тим није починио кобне грешке, те да је гледалиште било неупоредиво острашћеније и набијеније мржњом него што су извештавала гласила, па чак и „Прва“ која је директно преносила утакмицу. Конкретно, коментатор „Прве“ телевизије је на крају преноса оценио да је понашање публике на загребачком стадиону било беспрекорно, односно да није било „ни најмањег инцидента“, иако се током утакмице јасно могло чути да су домаћи навијачи у више наврата и колико их грло носи урлали „Убиј Србина“. Објективност је, ако већ ништа друго, налагала коментатору да истакне повике нескривене мржње упућене са трибина, а да је пожелео да се мало озбиљније позабави послом који му је поверен, могао је да се запита због чега нико од званичника утакмице није реаговао макар претњом публици, ако не и пражњењем трибина, како је било најављивано данима уочи меча.
У преводу, хрватска репрезентација је те вечери имала на својој страни и „Максимир“ и „Прву“.

[restrictedarea] Што се тиче строго телевизијског обрачуна, одржаног два дана касније у „Утиску“, хрватска гледишта – дакле, гледишта државе која је признала „независно Косово“, и која је тужила Србију за геноцид, и која је мирођија у буквално свакој противсрпској чорби, а нарочито у злочину отимања наше јужне покрајине – заступао је Владимир Павићевић, гостујући поред Леона Којена и Александра Вулина. Номинално професор на београдском Факултету политичких наука, Павићевић је био тај који је преузео на себе улогу ђавољег адвоката, с тим што он у ђаволу не види ђавола, већ жељену „реалност“. Тако је човек, који предаје овдашњим студентима политикологије, имао довољно безобразлука да о столици за „Косово“ у Уједињеним нацијама каже:
„Србија то сме да прихвати. То је већ некакво фактичко стање у односу на које Србија нема никакве могућности да га мења, да утиче.“
Образлажући како би он решавао косметски чвор, професор Београдског универзитета је рекао следеће:
„Код нас постоји идеја да постоји симетрија у следећем: Србија не управља Косовом, Косово не управља севером Косова, хајде да ту направимо неку врсту договора. Ја мислим да то није фактичко стање, него да ту постоји једна врста додатка: Србија данас, у 2013. години, нема више никакву шансу да утиче било како, политички, правно, а нарочито не војно, на оно што је север Косова, а нарочито на Косово у целини. За разлику од косовских власти у Приштини, које имају механизме, и правне, и политичке, и оне који се тичу силе, да утичу на дешавања на северу Косова, али на пример, те механизме у овом тренутку не користе, зато што су спречени деловањем управо ових међународних актера, пре свега држава Европске уније и Европске уније. Ја се само питам, шта би се десило у ситуацији да ми прекинемо ове преговоре, да ти међународни фактори пређу сасвим на страну приштинских власти, и да се ми суочимо са ситуацијом да Приштина апсолутно преузме контролу и над тим севером у овом смислу.“
Гледали смо, према томе, отворену претњу народу из четири северне општине Косова и Метохије, коју је Владимир Павићевић (још једном: професор на ФПН-у!) изрекао пред камерама телевизије са националном фреквенцијом. И на коју није реаговало, нити показало намеру да реагује, ниједно од тела надлежних за надзирање етра, из чега се може извући закључак да на српским фреквенцијама свако, па и неморална незналица попут Павићевића, може да призива масовно страдање, у овом случају српског становништва.
Чак ни у самој емисији Павићевићу није прикладно одговорено. Александру Вулину би, као директору владине Канцеларије за Косово и Метохију, вероватно боље било да је оштрије указао на скандалозну безочност саговорника, него што се посветио одбрани неодбрањивог – политике континуитета садашње са претходном влашћу. Свом злокобном госту ни на чему није замерила ни водитељка Оља Бећковић, која га је онако недостојног и позвала у емисију, чиме је упропастила прилику за озбиљну и садржајну расправу између Којена и Вулина (у ретким тренуцима када су могли да занемаре наметљивог Павићевића, Којен је недвосмислено, чињенично утемељено, критиковао косметску политику извршне власти, али је тај дијалог трећи гост редовно секао у корену својим противсрпским упадицама). Елем, нереаговање Оље Бећковић негде и не чуди, ако се има у виду да је Леон Којен морао да је подсећа шта све пише у фамозних седам немачких захтева Србији: иако је сама истакла те захтеве као једну од основних тема емисије, водитељка је покушала да убеди Којена да није у праву када тврди да Немци од нас траже промену свести, па је Којен морао да јој чита ултиматум немачких парламентараца не би ли је спасао даље бруке; од толико непотковане водитељке тешко је очекивати да обраћа пажњу на „финесе“ као што је Павићевићева огољена претња косметским Србима.
У пакету са испадом трагикомичног Милојка Пантића, који је гостујући Ивану Ивановићу дао себи за право да вређа фудбалског репрезентативца Владимира Стојковића (погрдно га назвао „Мустафом“ због преласка у „Партизан“), испада да је цео викенд био посвећен некажњеним претњама по Србе. Загребачки навијачи су позивали на убијање Срба, Пантић је вређао спортисту коме су недавно заиста стизале претње по живот, а Павићевић је северном Космету претио Хашимом Тачијем. И ником ништа!
Добродошли у Србију 2013.

[/restrictedarea]