Двоструки избор Бранка Радичевића

Пише Иван Негришорац

Културолошки посматрано, песник је на својим почецима пред собом имао раскрсницу са четири пута, односно две крупне одлуке: он је могао постати или немачки, или српски песник, као што је могао постати класициста или романтичар. Његов изворни дар учинио је да он инстинктивно осети како му најплодноснији стваралачки изазови предстоје управо на оном путу за који се јасно определио: да постане српски песник, и то романтичар

Поезија Бранка Радичевића представља незаобилазан, трајан изазов за песнички сензибилитет српског читалаштва. О Бранку ћемо, стога, морати да промислимо и да се према њему одредимо кад год се запитамо о почецима и поетичкој разноврсности новијег српског певања и мишљења, а поготово кад се заинтересујемо за танани лиризам и нежну кантилену песничке речи у којој се мелодија и значење спајају у неразмрсив колоплет. Реч је о једном од најважнијих, магистралних токова српског песништва, токова који су дали високе и највише естетске домете, а који су од усмене лирике и гражданског песништва, преко Јована Пачића, Симе Милутиновића Сарајлије, Бранка, Ђуре Јакшића, Змаја, Лазе Костића, преко Црњанског, Драинца, Дединца, водила до Раичковића, Алека Вукадиновића, Рајка Петрова Нога, Милосава Тешића и других. У том контексту се Бранко појављује као моћни носилац традиције лирске тананости, певљивости стиха и мелодичности фразе који, упркос модама и поетичким менама, не престају да буду један од кључних подстицаја српске песничке имагинације. Са Бранком је, дакле, остварен један од нових почетака српског песништва, а он се у том светлу указује као песник обновљеног народног језика и као моћни носилац фолклорне вербалне изражајности.

КУЛТ ПЕСНИКА На таквој историјскопоетичкој идеји о Бранку као веснику велике песничке револуције начињена је слика развојних токова српског песништва која јасно разликује, чак и оштро супротставља предбранковски и послебранковски период. Тако је изграђен читав култ овог песника, а то је укључивало и снажне мотиве са тоном апотеозе, како у самом песништву, тако и, веома изразито, у ликовној уметности или позоришту. Музичари су се, такође, моћно инспирисали Бранковим стиховима, а тај спој је омогућио да народна песма зазвучи не само као привлачни граждански пев и љубавни ноктурно, него и као клавирска соло песма у трагу великих европских композитора. Код свих читалаца и тумача, без обзира на инспиративна жаришта и врсту исхода, негована је слика младог песника који је унео младост језика у младу културу насталу на веома старим, али подмлађеним основама. Бранко је песник новог почетка српског певања и мишљења, али и нове националне културе у ширем смислу. Строго узев, није од њега све почињало, али је изградња култа учинила да се то започињање традицијских токова њему у великој мери приписује.
У свим овим и оваквим вазнесењима у небеса редовно је наглашавано како је песник израстао на фолклорној основи, као један од првих и најмоћнијих Вукових ђака, правих вуковића у српском песништву. Заборављало се, понекад, да је Бранко и песник културе, песник-читалац, песник наглашених интертекстуалних релација… А ако све то имамо на уму, онда Бранкове стихове морамо не само да доводимо у везу са лирском и епском супстанцом усменог песништва или са гражданским корпусом песама певаних уз тамбурицу, већ да их повезујемо и са Хајнеом, Шилером, Гетеом, Уландом, Бајроном, Пушкином, Махом и другима. А када, заједно са најбољим истраживачима и тумачима његовог дела, постанемо свесни тога двојства, кад отворено сагледамо колико је Бранко не само изворни песник чистога дара него и песник лектире и културе, онда нам се читава Бранкова песничка и интелектуална драма показује знатно сложенијом него што се обично има на уму. Тако откривамо да Бранко није судбински упућен само на националну, већ и на интернационалну књижевност и културу. Он се, међутим, одлучно и са пуном самосвешћу определио за до тада, у уметничком песништву не много коришћену, националну баштину. Бранко је песник који је био у прилици да бира и он је јасно одабрао оно што даје кључне подстицаје његовом урођеном, божанском песничком дару.
У оваквим сагледавањима не би требало никако заборавити да је своју песничку путању Бранко започео двема песмама на немачком. Те песме „Ode Seiner Exellenz“ и „Abschied vom Karlovitz“ јасно указују на поетичку и културолошку разноврсност која је песнику стајала на располагању од његових младих дана. Све то дешавало се захваљујући специфичностима друштвеног живота и образовног система у Аустријском царству, те посебностима српског корпуса у том контексту. Песма „Ode Seiner Exellenz“ написана је на метрички готово беспрекорној Сапфиној строфи (неримованој дакако, али са повременим појавама асонанци и алитерација на крајевима стихова), те са јасним жанровским одређењем: ода класичног и класицистичког типа показује зналца античке метрике, правила узвишенога стила, жанра похвалне лирске песме и изграђеног немачког језика обележеног класицистичком стилизацијом и снажним реторичким наслеђем.
Песма „Abschied vom Karlovitz“ исказала је сасвим другачије поетичке и културолошке перспективе. Написана у жанру опраштања са драгим местом, по чему јесте далеки, а поуздани претходник „Ђачког растанка“, она носи обележја нововековних европских култура, као и језичко-стилских и метричко-жанровских конвенција другачијег типа у односу на претходну песму. Астрофичка целина у којој се испробавају различити типови риме, изграђена је на полиметричкој композицији у којој доминира осмерац, али се јављају не само деветосложни и десетосложни стихови него и знатно изразитији типови одступања од доминантног облика. Уз то, песма показује изразиту наклоност ка локалној средини, Сремским Карловцима, важним не само за песникову биографију и његове културолошке видике већ и за српску културу у целини.
У вези са самим стваралачким процесом важно је још нешто констатовати: уз сам текст песме Бранко је забележио четири стиха за које је мислио да представљају боље решење за сам почетак песме. То значи да Бранко није себе видео као песника који, попут птице на грани, пева по налозима унутрашњег гласа песничког генија него је песник који, текстолошки концентрисано, тражи што боља решења. Романтичарска изградња песниковог култа ту чињеницу рада на тексту је сасвим запостављала, а у први план је истицала спонатност стваралачког процеса лишену отпора језичке материје. Изградња Бранковог култа подразумевала је уклањање свих чињеница које би сведочиле о песниковој борби са материјалитетом језика и о напорима за постизање узорне песничке форме. Тако се усталила слика о томе да је Бранко песник који само спонтано испевава песничке датости, а да у њему нема модернистичког трагања за формом. Та слика, сасвим сигурно, не почива на тачним и поузданим увидима: она је, пре свега, продукт потребе да се обави романтичарска идеализација песниковог лика и да се изгради одговарајући песнички култ.

[restrictedarea]

 

УПОРИШНЕ ТАЧКЕ Супротно уобичајеним представама, Бранко Радичевић – поновимо то – није песник једнодимензионалне традицијске одређености. Он је, као што видимо, песник обиља и богатства, песник разноврсних поетичких могућности, али и песник који се јасно определио за оно наслеђе које обезбеђује не само оптималан лични песнички развој него и пружа најубедљивије изгледе за развој читаве националне поезије, књижевности и културе. И у таквом опредељењу, Бранко није био нимало усамљен, и то не само због моћног присуства Вука Караџића, него и због подстицајних идеја једног Ј.Г.Хердера, Г.Ф.В.Хегела, Ј.В.Гетеа, Х.Хајнеа, Ј.Добровског, Ј.Копитара, П.Ј.Шафарика, Ј.Колара, Љ.Штура и других. Бранково национално опредељење било је, дакле, израз јаких интернационалних идеја и одговарајућег начина мишљења који тада још нису заузели централно место у образовном систему великих империја попут Хабзбуршког царства, али јесу функционисали као доминантни тип дискурса европских интелектуалаца Бранковог доба.
У том истом периоду пречански Срби су упорно, колико су то допуштале околности Аустријске царевине, настављали са изградњом свог образовног система у којем су упоришне тачке биле Карловачка и Новосадска гимназија. Када је Бранко, у периоду 1835-1841. године, похађао Карловачку гимназију, у тој школи је настава обављана на немачком и латинском језику. Директор Јаков Герчић, који је школу водио 1825-1852. године, тако је реформисао школски програм да је нагласио чиниоце класичног образовања, а у великој мери потиснуо природне науке. Отуда је Бранко у овој шесторазредној класичној гимназији могао не само добро да научи језике на којима је слушао предавања, него и да стекне доста солидна знања о класичној поетици, реторици, граматици, стилистици, историји, географији и о другим предметима.
И топли амбијент породице Радичевић давао је своје доприносе. Отац Теодор, такође ђак Карловачке гимназије (као, уосталом, и Бранков рођени брат, рано преминули Стеван) бринуо се о ваљаном класичном образовању својих синова, али је и указивао на значај Вукове делатности и на важност народне културе. Под таквим очевим утицајем и под озрачјем очеве библиотеке, Бранко је неговао свест како о важности српског народног језика и његових изражајних могућности, тако и свест о важности светске књижевности и културе. Остало је, између осталог, забележено како је млади Алексије (Александрум) Радичевић у својој свесци за писмене задатке из латинског језика текстове преводио не на немачки него на српски народни језик, што тада уопште није био ни обичај, ни задатак за ђаке. У контексту оваквих сагледавања, није без значаја и податак да је Бранко два завршна разреда основне школе у Земуну похађао на немачком језику, као и чињеница да је у Карловцима становао у једној немачкој породици. Изазови стране културе били су му непрестано испостављани.
Културолошки посматрано, Бранко Радичевић је на својим почецима пред собом имао раскрсницу са четири пута, односно две крупне одлуке: он је могао постати или немачки, или српски песник, као што је могао постати класициста или романтичар. Његов изворни дар учинио је да он инстинктивно осети како му најплодноснији стваралачки изазови предстоје управо на оном путу за који се јасно определио: да постане српски песник, и то романтичар. Да је био мање даровит, он би можда сачињавао некакве труле компромисе између двају језика и двеју стилских формација, а у тим компромисима његов дар би постепено чилео и нестајао у диму и у пари. Он се, међутим, одлучио на чин којим ће кремен свога талента упутити ка камену стварности и културе коју је најдубље осећао и доживљавао, а тај моћни судар произвешће искре чисте песничке светлости.

ПЕСНИК – НАШ САВРЕМЕНИК Данашња песничка и културолошка ситуација у приличној мери подсећа на изворно бранковску ситуацију из средине XIX века. И данас су понеки песници у искушењу да припадну некој другој култури, и данас не знају како да пишу и којим стилским обрасцима да поклоне пуно поверење, и данас стилови, теме и жанрови остављају песнике у пуној недоумици. Ипак, данашњим песницима је кудикамо лакше будући да за собом имају искуства многих својих претходника, укључујући и Бранка. Отуда, Бранково решење може да буде руководно начело за све оне који се суочавају са оваквим мукама и недоумицама, те који трагају за отвореним пољем сопственог израза: то поље се налази само тамо где песник може слободно и неспутано да запева о свему што је предмет мишљења и доживљаја. Песма и певање или песма као певање, јесу најпоузданији критеријуми за разликовање аутентичног и неаутентичног, спонтаног и натегнутог, успелог и неуспелог. Оно о чему се не може запевати, то не може ни душу узнети у висине са којих видици пуцају на све стране света.
А истински смисао поезије и јесте садржан у том откривању скривених, затамњених видика понад којих блиста чиста светлост на којој стварност почива. Песниково послање јесте у томе да се за таквим светлосним извориштима трага, да се посведочи њихово постојање, па и да се, коначно, призна како песнички сан и чежња вазда надмашују само постигнуће и конкретну реч посведочења. Зато је, после свих трагања, Бранко могао, и морао, да испише стихове које би, ваљда, сваки песник могао да потпише: „О, песмо моја, јадна сирочади!/ Децо мила, моји лета млади’!/ Тедо дугу да са неба свучем,/ Дугом шарном да све вас обучем,/ Да накитим сјајнијем звездама,/ Да обасјам сунчаним лучама./ Дуга била, па се изгубила,/ Звезде сјале, па су и пресјале,/ А сунашце оно огрејало -/ И оно је са неба ми пало./ Све нестаде што вам дати справља,/ У траљама отац вас оставља.“ („Кад млидијах умрети“).
Неминовно је да песников сан о светлости остане недоречен: нема те материје, ни језичке супстанце, ни те музике, ни слике која би трансцендентни свет појава и суштина о којима песник сања могла успешно превести на језик ове, људске стварности. Зато песник, ма колико велико дело остварио, мора отићи са овог света истовремено и задовољан и незадовољан: задовољан што је био на трагу саме суштине стварности; незадовољан што ма какво било дело које је створио, оно је увек само фрагмент и „траља“ онога о чему видовито и прозорљиво, вековима и миленијумима песници сањају. Кад песник испуни своју судбину, он мирно може отићи са овог света упркос томе што зна да је све створено у траљама оставио!
И зато, кад лисје жути и кад жуто пада са дрвећа, ми не помишљамо апокалиптички само на Бранка као песника младости и лепоте која прелази у неко доба кад ваља ићи до гроба! Ми тада, сасвим апофатички, помишљамо и на неминовност и захтевност песничког послања које налаже да увек изнова обнављамо и у себи чувамо сан о светлости који скривено обасјава људско постојање. Сан који чини да и убудуће трагамо упркос чињеници што ће за нама остати само траље једне замамне, узвишене стварности.

[/restrictedarea]