DRANG NACH DEM OSTEN… ЧЕТВРТИ ПУТ…

Пише Драгомир Антонић

Допала ми руке једна књижица. Поклонио ми је Часлав Оцић, дописни члан САНУ, који ју је приредио и предговор написао. Малену књигу под насловом „Економско стање Србије у 14. веку“ написао и објавио је 1873. Андра Николић са непуних двадесет година живота. Студија је написана као школски рад за Светог Саву и награђена. У предговору је постављено питање чему поновно, после 140 година објављивање студије и какву поуку она може донети данашњем читаоцу? Одмах је додато да је актуелна економска криза довела до преиспитивања улоге економске науке и „да је све више критичара који сматрају да је савремена економика у све мањој мери адекватно средство за управљање друштвеном судбином“. Али о томе нека се над мудрују економисти, а где се ми налазимо обичном свету је јасно. Моје намере су сасвим другачије.

Дела заборављених Срба Желим читаоце да подсетим на већ мало заборављене Србе и њихова дела. Паметне и родољубиве Србе (има их и данас, али их нема на великим телевизијама) који су у најранијој младости стварали дела чије вредности не бледе са протоком времена. Напротив, можда су нам данас потребнија него у време кад су стварана. Помињао сам раније Лазу Костића (1841-1910) и његове стихове („Рајо, тужна рајо, кад се тебе сетим/ не бих да ти певам, већ бих да те светим“) које је испевао са непуних двадесет година. Бранка Радичевића (1824-1853) и његове песме читајмо свакодневно, „од колевке па до гроба“. Представник српске учене и родољубиве омладине био је и Андра Николић (1853-1918), који се по завршеном Правном факултету определио за адвокатуру, а касније ушао у политичке воде. Како је у ондашњем политичком животу било уобичајено: био је хапшен, биран за народног посланика, постављан за министра, пензионисан, поново враћан у службу. Таква су била времена. Из наведене студије навешћу вам неколико цитата, а вама препоручујем да је у целости прочитате.
„ Народи долазе до независности и одржавају своју независност индустријом. Трговина, неограничен саобраћај, живљење у економској свези с другим народима, увек отклања потребу народне индустрије. Сад је јасно извадити поуку: да трговина треба да је ограничена само на набавку оних предмета који се морају доносити, и који се не могу производити, а, међутим да треба поклонити сву бригу подизању народне индустрије. У први мах овај посао искључује народ из опште заједнице, али он га искључује тако, да би му прибавио услова, да доцније ступи у ту заједницу и да буде у њој раван члан, док трговина истина доводи народ у општу заједницу народа, али му сваким даном одузима све више снаге да у тој заједници живи као раван члан и као друг…Али се у ту свемирну заједницу не улази кад се хоће или да кажем тачније: не улази се у свако доба са коришћу за народ… Кад се народ развије и кад он буде имао све што му треба као народу, и кад су такви исти и народи око њега, онда ће они за цело, по природном закону привлачења и удруживања људи, поћи један корак даље и ступити у свемирну заједницу…Учинак слободне трговине у народу који нема своје индустрије… учинио је да производња добара није могла бити организована на једном паметном економском начелу народних потреба, него је зависила од далеких трговачких пијаца и стања цене на тим пијацама. Шта ће се, кад ће се и како ће се у Србији произвести – то је зависило од рачуна дубровачких и млетачких трговаца. Слободна трговина дакле није дала Србији да развије индустрију. Слободна је трговина одржавала у Србији оно економско стање које је познато као најнесрећније за народ.“

Пета колона је спремна Тако је било у 14. веку, по Андри Николићу. Данас је хвала Богу другачије. Нема народне индустрије, али има слободне трговине или либералног тржишта. Нема свемирне заједнице, али има Европске уније. Додуше, није било спаљивања због немаштине, скакања са моста, као данас у деловима европске заједнице. Такође, нису се отимале територије, јер цареви – без обзира на слободну трговину, жеље млетачких трговаца и немање народне индустрије – чували су поверено им царство. Мора се признати да је данас све другачије и ако нам се најављују паклени дани. Додуше орочени. Једанаест дана. Не каже се експлицитно шта ће се десити кад паклени дани прођу. Хоће ли бити неког освежења? Да ли ће нам лакнути или ћемо одмах у рај? Степеницама или уз помоћ лојтри? Судећи по изјавама и папиру који су чланови немачког парламента показивали у Београду, нема нам бољитка док се дибидус не променимо. Споља и изнутра. Како ћемо, кад паклени дани прођу изгледати, можемо да бирамо између два модела. Да будемо шармантни као Кети или одлучни као Ангела. Важи и за мушке и за женске. Родна равноправност. У случају да не изаберемо ниједан од понуђених модела, а акција важи до петог априла, понуда ће бити обогаћена „штукама“, „луфтвафом“ „СС“ „ Гестапом“ и „Вермахтом“. Пета колона је већ спремна. Није могуће да сте заборавили сличне ултиматуме и шести април 1941. године? То што смо се ми променили, верујте, не значи ништа. Они су остали исти. Оно што су чинили 1914, 1941, 1999, спремни су да понове и 2013. Не могу се они призвати памети. Никад се нису одрекли Drang nach osten, а пут до њиховог сна води преко Србије. То су историјске и географске константе. Зато браћо из власти не журите. Игноришите наведене даме и „преговараче“. Њима се жури. Што се тиче паклених дана, биће њих и наредне године. Дотле читајте родољубиву поезију и Андру Николића.