Почетна / Други пишу / ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ПРОПУШТЕНА ШАНСА НОВЕ ВЛАДЕ

ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ПРОПУШТЕНА ШАНСА НОВЕ ВЛАДЕ

Савремени свет све убрзаније улази у поредак мултиполаризма, где паралелно егзистира више великих светских сила, где су САД појединачно посматрано и даље водећа међу њима, али са далеко мање израженом супермацијом него у протекле две деценије.

Нарочито је светска економска криза погодила пре свега САД и на тај начин убрзала процес преласка светског поретка од монополарног ка мултиполарном.

Русија са својим елементима тврде моћи по науци о међународним односима (величина и квалитет територије, број и састав становника, природни ресурси, економска снага и војна моћ) представља светску силу која је већ петнаестак година у узлету и има посебну перспективу да постепено повећава свој утицај у свету. Што је посебно важно, Русија је традиционално наклоњена и сродна Србима, што би, паралелно са постепеним смањивањем утицаја САД, могло да створи повољнији амбијент за реализацију у перспективи српских националних интереса на Балкану.

Уколико би српски фактор јачао своју укупну снагу (економија, сређивање демографских прилика, изградња одбрамбене моћи, сарадња са пријатељским земљама у региону и повезивање српског народа на културном и привредном плану у региону – Србија, Република Српска, Црна Гора) могао би да временом у савезништву са Русијом и већим ослонцем на оне силе које су нам више наклоњене, као што су Кина и уопште земље БРИК, Француска, Италија и др., да ради на реализацији својих још увек нерешених националних и државних питања.

Када су водеће западне силе фебруара 2008. признале независност Косова тадашња друга Коштуничина влада и он као премијер су имали тежак задатак да у још увек монополарном свету покушају да онемогуће да што више земаља призна независност де иуре Косова и одупру се другим притисцима Вашингтона, Лондона и њихових савезника.

Јануара 2008. прогурани су уочи самог признавања Косова од западних сила као независне државе председнички избори у Србији, где је у другом кругу, од Запада и медијски фаворизован Борис Тадић претекао за нијансу (сумњиву?) Тому Николића и постао председник земље. Тадић ће у следеће четири године много тога учинити да земљу веже превасходно за западне силе, и то управо оне (САД, Британија па и Немачка) које су највише радиле на косовској независности и које су у исто време најмање наклоњене (заправо ненаклоњене) елементарним српским државним и националним интересима у читавом региону.

Како се управо у ове четири године свет заправо судбоносно преокренуо мултиполаризму, што је сада већ одмакао процес, остаје са аспекта елементарних националних српских интереса нејасно због чега су демократе и њихови коалициони партнери у периоду 2008-2012. и даље форсирали ослонац ка САД и западним силама, када се пружала лепа могућност да се Србија равномерније ослони на светске центре моћи, рачунајући и оне који су нам далеко више наклоњени, попут Русије, Кине и других земаља БРИК, чији је утицај у стреловитом порасту и који ће у переспективи преузети светски примат.

ПОГУБНИ МОДЕЛИ То је било утолико чудније и са аспекта српских интереса неприхватљивије када се има у обзир да је управо у овом четворогодишњем периоду настављен несмањен притисак САД, Британије и Немачке ка отимању Косова и Метохије од Србије, покушају умањења надлежности Републике Српске, путем доношења антиуставног статута подржављење северне покрајине Војводине, на српску штету крађа и фалсификовање пописа становништва у Црној Гори и покушај културног геноцида над Србима у њој од стране криминализованог Ђукановићевог режима итд. Овде не би требало напомињати да је од стране САД и западних сила Србији наметан погубан неолибералан привредни модел, који се управо септембра 2008. срушио у самој Америци и западу.

То је модел од кога су штете годинама имале управо земље транзиције и оне из Трећег света а добитке остваривала Америка и западне силе, али је због погубности и неутемељености у стварној економији неолибералног модела и саме САД доживеле колапс овог система и привредни и социјални пожар у сопственој кући, који заправо убрзава процес преласка светског поретка ка мултиполарном, имајући у обзир да земље БРИК нису светском кризом структурално и директно погођене, у сваком случају ни изблиза као Америка и Запад. Америка није показала ни занимање за какву такву слободу медија у Србији, напротив, она и подржава у пракси њихову затвореност и недемократичност, чак на различите начине контролише њихов највећи део. Америка није показала ни интерсовање за борбу против криминала у том периоду, која је путем челника власти добила и системски карактер.

Русија је напротив, у читавом овом периоду заступала сасвим друге ставове према српским интересима, од подршке одбрани територијалног интегритета Србије, заштити ингеренција Републике Српске по Дејтону, спремности на финансијска улагања и позајмице, паралелно са чињеницом да је, појединачно посматрано, Руска Федерација најважнији спољнотрговински партнер Србије (ако се земље ЕУ посматрају појединачно, а не збирно). Власти у Београду су у том периоду прогласиле у спољној политици ослонац на четири стуба – ЕУ, Русија, САД и Кина, што само по себи није спорно, већ је била спорна пракса вођења те политике која је префаворизовала САД и ЕУ, посебно у оквиру ЕУ оних земаља које су нам мање наклоњене попут Британије и Немачке.

Незадовољство широких народним маса у Србији претходном владајућом гарнитуром у највећем је омогућило победу опозиционе СНС и избор председника Николића уместо Тадића. Рачунало се са озбиљним дисконтинуитетом у односу на претходну политику, подразумевајући и однос према Русији. Нова влада је макар начелно, указивала да ће равномерније да се ослони на четири стуба спољне политике који су прокламовани, а то значи и већу сарадњу са Русијом и Кином. Судећи по серији међудржавних посета највиших руководилаца Србије након формирања владе, чинило се да ће доста тога бити остварено у пракси. Нарочито је за Русију, али и Србију значајна реализација концепта Јужни ток, који поред економске има и геополитичку димензију.

По питању Косова и Метохије Русија наставља да подржава сваки напор Београда да сачува свој територијални интегритет, без обзира на велике пропусте претходне власти по овом питању, од чега су свакако најтежи били повлачење резолуције у УН септембра 2010. од стране Бориса Тадића и потписани интегрисани прелази са Приштином од стране Борка Стефановића, а што је све у супротности са постојећим Уставом Србије.

Међутим, нова влада је признала континуитет са претходном по питању признавања постигнутих споразума Стефановића око интегрисаних граница иако нису прошли тада ни законску процедуру, а у исто време се косе са постојећим Уставом земље.

КАШЊЕЊЕ ЈУЖНОГ ТОКА Не само то, даљим преговорима који су следили, и то директно са Тачијем, остварењем низа споразума које је постигао Дачић, а који су опет у противречности са постојећим Уставом Србије, инсистирањем на даљем придруживању ка ЕУ, без обзира на реалне околности и цену која се при том испоставља, а при свему томе слабо ослањање на Русију и њену подршку око косовског питања, званични Београд сигурно није могао да наиђе на одушевљење Москве. Са друге стране, ни Руси по питању Косова у оваквим околностима нису могли да буду већи Срби од српског руководства, већ су остали на платформи да „ће подржати оно што за Србију буде прихватљиво“.

По питању Јужног тока постигнут је споразум о почетку радова који су требали да почну децембра 2012, али они заправо касне. Министар за рударство Милан Бачевић је подвукао у недавном интервјуу, да је његово министарство у том правцу урадило све што треба и да оно није то које је одговорно за кашњење почетка радова, за које неки тврде да ће почети тек крајем ове 2013, дакле са око годину дана закашњења.

Између редова се може претпоставити да највећу одговорност сноси Министарство за енергетику, чија је министарка др Зорана Михајловић претходно годинама била активна у НВО Исак центар, који је америчког залеђа и који је директно радио против изградње Јужног тока. Интересантно је да је и Милан Пајевић, који је добио у новој власти функцију директора Канцеларије за придруживање ЕУ, (такође бивши кадар Г 17, као и Зорана Михајловић, која је у међувремену постала високи функционер СНС) био је директор Исак фонда.

Што се тиче самог чланства и гласача СНС, оно је итекако наклоњено Русији, па је при свим масовнијим скуповима ове странке протеклих година представник Русије добијао од присутних овације, а углавном се звиждало политичарима и представницима из САД. Слично је расположење и код чланства и бирача СПС и тзв. леве коалиције. Сасвим је друга ситуација кад су у питању геополитичка опредељења Г 17, па тако Млађан Динкић све донедавно није практично ни одржавао комуникацију са руском страном, а идеолошки ова странка заступа у свету пропали курс неолибералне економије, који је и овде протеклих година направио праву пустош у српској привреди.

Да промене у односу на Русију нових власти у односу на претходну гарнитуру постоје показује и податак да је прошла власт увела санкције Белорусији, а да је председник Николић недавно посетио службено Белорусију и Минск. Министар одбране и потпредседник владе Вучић, иако је начелно нешто више окренут западним земљама, имао је путовања и преговоре са руском страном о сарадњи у одбране, што рецимо у време Шутановца није био случај. Сложићете се и да је др Славенко Терзић далеко боље решење за нашег амбасадора у Москви од његове претходнице.

Посебну трговинско-привредну повластицу коју има Србија са Русијом требало би више и стратешки користити, нарочито за наше пољопривредне производе, где на огромном руском тржишту постоји потреба за њима.

Пољопривредне површине би стога требало да што рационалније користимо за масовну наменску производњу култура којима је Русија дефицитарна и које су тражене на руском тржишту, попут више врста воћа, поврћа, винове лозе и др.

Срљање ка ЕУ, где би ту повластицу у старту изгубили и где високо субвенционисане пољопривреде Француске и других западних развијених земаља својим дампиншким ценама и квалитетом могу збрисати нашу пољопривреду по примеру Бугарске и Румуније, није нешто због чега би требало идолопоклонички да се односимо према Бриселу. И посебно не да због даљих уцена из Брисела доводимо у питање сопствени територијални интегритет, нарочито кад је у питању северно Косово, кога стварно контролишемо.

КРАЈ ЕПОХЕ МРАКА? Закључак би био да Србија и те како може да се ослони и додатно развије сарадњу са Русијом, једином од великих сила која има у континуитету пријатељске односе са нашим народом. Нова власт је показала неке помаке у односу на претходну владу и председника, али је то још увек далеко од реалних могућности и државних и националних интереса које можемо остварити у том правцу.

За почетак је неопходно макар одшкринути у затвореним и запарложеним медијима у Србији (да ли их уопште можемо назвати „српским медијима“) једну што слободнију дебату о даљем спољнополитичком и унутрашњеполиитчком путу, укључујући и сва витална питања која имамо, где би питање односа према Русији било једно од фундаменталних.

Због претпостављеног исхода једне такве стручне и јавне расправе, посебно кад је у питању шира јавност, атлантистичке снаге у Србији ће све учинити да до таквог јавног дијалога и расправе, баш као и код било какве смислене и аргументоване дебате око било ког од виталних друштвених и државних питања, уопште не дође.

Видећемо временом да ли ће и колико ће још дуго моћи да држе Србију и читаво друштво у медијском мраку, где и кад дође понекад до симулираног јавног дијалога у важним медијима, то представља поделу атлантистичких кадрова на „плаве“ и „црвене“.

Зато треба пратити и покушај законске иницијативе да држава Србија, за разлику од већине других европских земаља, посебно оних на западу, не може да буде власник медија, што би значило да и оно мало локалних тв и новина у локалној самоуправи треба временом да присвоје замаскирани власници – странци. Слични су пројекти о продаји нашег земљишта од следеће године странцима као већинским власницима, преосталих природних ресурса и др.

Заправо су сва важнија питања у Србији повезана и отворена, и готово да није могуће да поставите питање због чега постоји ово или оно решење наметнутно негде са врха, као што је рецимо питање пангеричког и некритичког односа према даљим уступцима и путу ка ЕУ по сваку цену или односа (недовољне и неискоришћене) сарадње са Русијом, Кином и другим пријатељским земљама, а да не дирнете у клупко и сплет низа питања од положаја Косова и Метохије, питања употребе ГМО, до слободе медија или даљег привредног модела.

Једно је сигурно: више разнолике сарадње са пријатељском Русијом свакако ће нам помоћи да макар покушамо да нађемо излаз из тунела у којем се налазимо, али нам само по себи и одмах неће решити све проблеме. Проблеме ћемо у Србији морати да решавамо заједнички и јавно стрпљивим и аргументованим разговором и међусобним уважавањем чињеница, а не као што је то често било до сада, испод стола и са спакованим решењима негде далеко одавде (и преко океана) која су наметнута већини и за шта су задужени контролисани медији и аналитичари.

Srbin Info

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *