Почетна / Интервју / Др Жарко Видовић : Логораши су последња српска национална елита

Др Жарко Видовић : Логораши су последња српска национална елита

Разговарала Наташа Јовановић 

О логорима, поделама, страдању српског народа, кризи националне идеје и правне свести, те значају завета и нације 

Партизане је издао Тито, као што је и четнике издала лондонска Влада. Српски народ се дели на две издане половине. Јер краљ је предао мандат хрватском бану Шубашићу, и тим потезом погазио је круну и осујетио могућност да Срби учествују у преговорима о миру како би могли да диктирају и границе и ратну штету. Сматрам да су и четници и партизани жртве преваре, као и логораши који су гурнути у Савез бораца, јер само тако, у тој секцији, њихов глас је остао далеко од ушију јавности. Последњу елиту српског народа чинили су логораши. Српски народ је логорашки народ, не ни партизански и четнички. Историја наша је историја наших логора о којима нико ништа не говори, каже у разговору за „Печат“ Жарко Видовић.

Објасните кризу националног идентитета код обичних људи и политичара у 20. веку?
С обзиром на то да је српску нацију родио Свети Сава морамо знати да народ не може бити језичка већ духовна заједница, а то је заједница коју окупља Дух свети. У 20. веку СПЦ је изгубила улогу коју је имала у време Пећке патријаршије под Турцима. To је век у којем је држава ставила Цркву под свој ауторитет, захтевајући од епископа и патријарха да буду покорни краљу који себе није сматрао највећом институцијом части, већ власти. Ми смо изгубили представу о монархији јер нам је нова представа наметнута од стране Аустро-Угарске и Турске. Заборавили смо да је монарх институција части, по моралу и заклетву. Америка која је учитељ демократије погазила је Устав краља који је побегао у Енглеску. Све су то почеци полаког магљења идеје о националној свести. Касније је уследио комунизам, титокомунизам, много гори од стаљинокомунизма. Ипак, једина и последња национална елита била је она сабрана у логорима. У логоре су допремљени људи из партизана, четника и 80 одсто њих који нису били ни у једном од ова два покрета. Они су једноставно били Срби и били су у логорима баш зато што су Срби, без обзира на политичку оријентацију. Друго нико од њих није био сигуран да ли ће преживети, и водили су рачуна о свему, као да их сутра Бог може упитати ко су и шта су. Нама који смо били у логору у Норвешкој, стално је било на уму да неко може упитати како су се држали ти Срби. И ми смо се држали часно. Јер смо сматрали да нас историја и завет обавезују да се тако држимо. Када сам добио пегави тифус у логору свакодневно сам ишао на рад, свестан да уколико одем у болницу, из ње више нећу изаћи. И да видите ту људскост, ту солидарност. Враћајући се ка логору задужили су нас да носимо дугачко дрво. Моји другови су се распоредили уздуж, а ја сам се окачио о дрво да ме вуку назад. Тако сам преживео.

Преживели логораши нису постали и носиоци националне идеје после рата. Зашто?
Када смо се вратили у Југославију Тито није дозволио да логораши оснују своју заједницу, него нас је сврстао у тзв. Савез бораца, јер се више плашио логораша него бораца. Тито је знао да су логораши преживели смрт, да су отпремљени у логоре као Срби и да је њима свака идеолошка подела страна. А ако нико у послератној Југославији није постављао питање српства, логораши су морали, јер су једино они чували живо памћење на логоре и чињеницу да су тамо били не зато што су комунисти или антифашисти, него зато што су Срби. Од тада се рађа осећање да Европа негује непријатељство према Србима. Потврда тога било је напретек. Сетите се да је Буш приликом свог боравка у Загребу 1998. године у једном интервјуу захвалио Хрватима као провереним, старим савезницима, иако је Хрватска са НДХ била најзлочиначкија држава у нацистичком блоку.

Сведок сте и учесник сукоба на левици. Да ли је овај сукоб обележио сва будућа дешавања и поделе?
Овај сукоб многи су окатегорисали као естетички. Не, то је био сукоб између СКОЈ-а и КП Хрватске коју је Тито после пораза Конкордата издвојио из КП Југославије, и задужио је да се бори за хрватска права против великосрпске Југославије. Тада је настао сукоб између југословенства и хрватске националне политике која се ослањала на Стаљиново национално питање, а то је да је главна сила револуције нација, а не пролетаријат. По тој теорији, 1927. године Југославију је Коминтерна у Дрездену осудила на смрт и задужила комунисте Југославије да је разбију. Првенство у томе воде хрватски и словеначки комунисти. Када је Конкордат пропао Крлежа је напао студентски покрет да иде са Црквом, и у „Печату“ је почео напад на српске комунисте које је тада бранио само Моша Пијаде. Он ће после рата бити оклеветан. Тај сукоб између СКОЈ и КП Хрватске био је сукоб између Југословена комуниста и кроатокомуниста, сепаратиста који су били блиски усташама. Водећи Југословени међу студентима били су Далматинци, захвални Југославији што је Далмацију ослободила од Италије. Када је избио рат, КПЈ је донела одлуку са КП Хрватске и КП Словеније. На челу сва три стајао је Тито. Одлука је била да не би требало бранити Југославију. Када је бан Хрватски предао власт Анти Павелићу отпутовао је за Енглеску, како би заједно са Енглезима радио на разбијању Југославије и обнови подунавске монархије. Бранко Миљуш, рођен у Босни, био је краљев дипломата и све време боравка у Лондону он је бележио акцију на разбијању Југославије, и како је краљевска влада била приморана да у своје редове прими сепаратисте који су ћутали о Јасеновцу.

[restrictedarea]

Творац сте кованице титокомунизам. Шта она по вама значи?
Титокомунизам је посебан облик комунизма (веома различит од стаљинизма): за нас опаснији него стаљинизам за Русе. Сад се одједном показује да нам је то Зло наметнула Европа и да она не допушта да га се ослободимо. Ми се не можемо ослободити титокомунизма све дотле док смо „европејци“, док гајимо неограничено поверење према Европи. Код нас се говори о Титу као личности, а он је обична, а то сам рекао 1967, међународна бараба, агент Коминтерне и Енглеске. Он је постао ауторитет јер смо ми заборавили да ауторитет није власт, већ реч коју имам и на коју сам крштен, реч, заклетва, завет. Тито је антифашизам почео да помиње тек када је нападнут Совјетски Савез. Тада је сазвао антифашистичко веће и по мапи коју је добио из Техерана, мапи Босне и Херцеговине, коју су урадили фрањевци, Хрватској после рата предвидео излаз на море. Та мапа се звала Босна аргентина. После рата Хрвати добијају Истру, Трст, Кварнер, Црес, Задар и целу Далмацију. То објашњава зашто није склапан мировни споразум после рата, као и зашто је Тито дигао устанак у Србији која је била мирна, а не у Хрватској где је требало бранити Србе од усташа. У Србији устанак је био историјски злочин, јер је за једног Немца убијано 100 Срба.

Титокомунизму супротстављате стаљинокомунизам. По чему се разликују.
Ево најједноставнијег објашњења. Када су Немци напали Совјетски Савез на радију је наступио Стаљин, свестан да су окупатори толико супериорни да је пораз Црвене армије неизбежан и да Русију може да одбрани само руски народ као целина. На радију после Стаљина народу се обратио руски патријарх, и погледајте, позвао Руску армију и руски народ да бране Свету Русију. То је исто као да је на чело отпора стао српски патријарх, а не Тито. Руси су гинули, голим телима бранећи земљу од надмоћне армије. Тада смо и ми у Србији постали свесни шта значи нација. Од тог момента моје интересовање окреће се ка изучавању суштине државе, суштине нације, суштине вере и њеног односа према држави. Православље је одбранило Русију. Та емисија се није завршила Интернационалом, већ Светом Русијом. И Стаљин је на то ћутао. Знао је у чијим је рукама одбрана Русије.

Каква је веза између Ватикана и усташтва?
Водећи у усташком терору били су штокавски Хрвати, то јест Срби који су напустили православље. Човек који напушта православље може себе да оправда само лажи да је изнад православља. Свако подсећање на издају код њих је будило мржњу. Толстој је рекао једну паметну ствар: Ми људе волимо по добру које смо им учинили, а не по добру које су они учинили нама. А мрзимо људе којима смо учинили зло, јер мржња је једини начин да одбијемо покајање. Кајкавски Хрвати су неспособни за мржњу, али штокавци, Личани, српског порекла, јесу. Могао бих да кажем Хрватима да се усташа срамотимо више ми него они. Напуштање православља води у злочин. Ватикан је рат објавио православљу 1054. Тада су три Немца кардинала дошла у Цариград да преговарају да Цариград призна папу. Када је Цариград то одбио, они су на часну трпезу Свете Софије ставили објаву рата православљу. И од тада до данас папска се црква те објаве није одрекла. Када буде папа признао да крсташки рат против православља царује од тог обесвешћења, онда ћемо моћи да разговарамо са њима о неком помирењу. Пре је могуће помирење између Срба и Хрвата ако се Хрвати одрекну католицизма него између православља и Ватикана.

Ако су сви комунисти, посебно Хрвати, спроводили идеје националних покрета, како тумачите чињеницу да су једино српски комунисти радили против свог народа?
Бранко Ћопић носи искуство предратног комунисте који је био запрепашћен чињеницом да је КП мирно гледала покољ Срба у НДХ, преко Дрине, без позивања на устанак. КПЈ је тада мирно посматрала и подржавала ХКП која је била призната од Павелића и без бојазни од усташких терориста мирно живела у тој и таквој Хрватској. И Скендер Куленовић је то знао. У то време био сам у књижевним новинама, радио као преводилац и писац књижевних критика, имао прилике да слушам и учествујем у разговорима којима је присуствовао и Моша Пијаде. Он је говорио: Ма каква Хрватска, Крајина мора да се успостави. Он је први говорио о Крајини као држави. Али Тита су ојачале америчке донације. Када је смењен Ранковић, онда је Хаџи Васиљев од деветорице из ЦК држао говор о великосрпској Југославији и равноправности народа. Добрица Ћосић је тада написао писмо Титу, у којем је рекао да је Ранковић најбољи комуниста и да је његовим одласком Србија изгубила најбољег представника. Оскар Давичо, Ћосићев кум, у загребачким новинама „Телеграф“, објављује велику песму: „Плаве очи Ранковића Марка“. Умножено писмо Тито шаље Бакарићу који ће га даље разделити удружењима књижевника, професора, правника. Састанци који су уследили били су организовани са циљем да се обавести јавност Југославије да Ранковића подржава српска култура. Порука је била јасна: „Требало би одбити сваку сарадњу са српском културом. Највећи српски писци бране Ранковића“. У то време у Загребу ја сам био универзитетски наставник и члан Удружења књижевника. Због националних идеја смењен сам са тог места.

Да ли Срби који су имали два антифашистичка покрета греше када се одричу оног партизанског који су чинили ако не идеолошки, а оно биолошки Срби, јер их на тај начин гурају у руке Хрватима?
Ми не би требало да се одричемо овог покрета. Сада се Хрвати могу позивати на антифашистичку борбу и учешће у партизанским јединицама, али сетимо се да је сам Бакарић у време рата рекао да је Хрвата у Ослободилачкој војсци било тек три одсто. Сада се, пак, филм „Битка на Неретви“ проглашава хрватским филмом. Сећам се пре рата, „Радио Лондон“ је имао спикера на српском језику. Он је навијао за Мачека и одвајање Хрватске од Југославије. Све његове емисије сведоче о томе да је Енглеска била за разбијање Југославије и да је Хрватској опростила савезништво са Немачком из тог циља. Тито је прихватио енглеску линију. Друго, КП у Хрватској радила је у Загребу нормално до тренутка напада Немачке на Русију.

Да ли се код Срба национална свест формирала стварањем аутокефалије? Да ли слаба црквена свест значи и слабу нацију?
Српска нација је рођена са аутокефалијом. Пре тога постојала су племена. Чак су и Хрвати били једно од српских племена. Основа нације је вера, осећање части, припадништва нацији за коју осећамо да припадамо по моралној дужности. Нација је морално историјска заједница, а не језичка, јер што се језика тиче ми се разумемо са Хрватима, муслиманима, а нација је морално историјско осећање верности начелима које одржава снагу, душу нације. Нација је хришћанска, православна, аутентична за разлику од нација на Западу које је стварала држава.

Када почиње стварање српске нације као заветне?
Српска историја се дели на немањићки период који је значајан по градњи манастира такве густине каква не постоји ни у једној европској земљи. Реч је о врхунским делима уметности, фрескама и иконама, а само портрет Светог Саве настао пре ренесансе је ремек- дело какво ни Италијани не би били кадри да направе. Али немањићка држава није била православна, већ је земља обележена манастирима од којих је сваки представљао седиште за мисију. Монаси су били мисионари, залазили у народ и оправослављавали га. У време турске окупације кнез Лазар је рекао: Чувајте Цркву, изгубили смо државу. То је светосавски завет. Он није на прво место ставио државу, одбивши да буде цар. Он је желео да буде чувар манастира, а управо су манастири играли одлучујућу улогу у Турској која је била спремна да се бори против католичких земаља. Турска је хтела да крене у антикрсташки рат. Од тог момента Сулејман Величанствени који је желео да заузме и Беч и Рим успоставља Пећку патријаршију, и тада почиње мисија стварања српске нације као заветне. Ми смо имали манастире, али је тек свети кнез рекао да се Црква мора чувати. То осећање историје као континуитета, као истог менталитета који задржава потпуно исти однос према смрти, према Богу, држави, земљи, однос личности о којој је расправљало седам Сабора то је дело Пећке патријаршије. У то време српски народ не само да је постао три пута бројнији него у време Немањића, већ се проширио и на Босну која до тада није била православна. Ниједан академик не зна шта је завет као што о томе јасно говори Филип Вишњић у „Буни на дахије“. Резолуција 1948. када се обраћа Србима она се позива на стихове Филипа Вишњића.

Некада је Пећка патријаршија била замена за несталу српску државност. Данас када имамо државу јавила се саблазан нације и Цркве.
Од 1054. у нови век улазимо са Турцима, али са Црквом и нацијом коју је та Црква створила. Нација је сасвим друге врсте него оне европске које је стварала држава, о чему говори Хегел. То је интересна, а не духовна нација. Данас је на делу нови светски поредак и тежња за јединственим тржиштем у којем неће бити границе ни за једног бизнисмена, без обзира на то чији је грађанин. Ако ступимо у Европу овде ће се продавати без царина амерички кукуруз или амерички парадајз који ћемо моћи да шутирамо по земљи јер неће иструнути. Заузврат добићемо уништену домаћу пољопривреду. Јединствено тржиште претвара у јединственог власника света ону државу која буде владала. Тада ћемо изгубити сваку могућност да постојимо као нација, уништиће нам сељаштво, село, породице, парохије. Ми морамо да обновимо СПЦ у којој је литургија највиши ауторитет, а православна заједница литургијско парохијска.

Како објашњавате чињеницу да је у народу који је створио мајку Јевросиму и Уроша и Мрњавчевиће заживела корупција и кршење правне једнакости?
Некада је постојала Црква и њен живи значај, и под њеним окриљем правда мајке Јевросиме и правда Марка Краљевића који суди „ни по бабу, ни по стричевима“. Откако смо ступили у сферу западне цивилизације, ми смо прихватили њене вредности, и то у покрету просветитељства. Западна цивилизација каже: Знање је сила, знање је моћ, а православна каже: Није знање него вера. Ми знамо да је тежња ка знању, тежња ка моћи, а то је западно тумачење слободе као личне моћи. Право на личну моћ изродило је либерализам, па неко може са банкама да освоји цело светско тржиште јер је право на његовој страни и оно га штити. Запад штити права појединца, али нема систем вредности и културу смисла. Демократија је на Западу правни појам. Они говоре о праву човека, али ни речи о достојанству човека. Пример је „Пуси рајот“ који су вређали осећања верника и када су због тога кажњени, Запад је то осудио као кршење права. На Западу ништа не значи погазити достојанство човека. Достојанство је хармонија између човека и Бога, оно што човека чини личношћу.

Да ли је са модерном државом дошло до кризе правне свести, те није ли данас на делу репаганизација права?
Модерна држава је донела либерализам, тумачење неограничене слободе појединаца или корпорација. А моћ има онај ко има новац. То је принцип грабежи. Држава је земаљско царство и она се одржава земаљским снагама човека. У те земаљске снаге спада и разум који има моћ да определи и десног и левог разбојника. Али онај који хоће власт државну мора да се определи за левог разбојника. Ви можете имати правну свест о томе да државом влада закон. Али шта ако ми донесемо закон, а они који га спроведе га не поштују? То значи да би изнад закона морао да буде морал у којем људи који чувају закон, моралом морају да буду изнад себе као правника. Ви имате мужа способног да буде муж, али нема морал. Морал је изнад права, а то је способност да човек влада собом, па чак и са нагонима који не воде рачуна ни о каквим правима. Морал је међутим једна појава вере, а не појава учености. Ми смо имали примере веома моралних људи који су неписмени, а академика који морално не вреде ништа. Морал је, као што је рекао Кант категорички императив човека који је људском природом својом сличан божанској. Јер су те две природе у хармонији. Тек тада човек може да остане веран својој речи. Када је цар Константин признао хришћане, он је хтео да обнови римску републику, али је схватио да не вреди да успостави закон римске републике, ако би он био погажен као што су га погазили римски цезари. Зато је он размишљао шта је јаче од њих. Он сазива први Сабор који одлучује о личности, о моралној појави човека. Он је схватио шта је православље. И сада видимо да влада гази реч коју је дала. Продају веру за вечеру.

Да ли је западна цивилизација коју представљају Ватикан, Хегел и мислиоци који су славили великог инквизитора, супротстављена православно словенској?
Данте није исто што и Шекспир. Хамлет каже: „Бити или не бити“, а Данте тражи хармонију. Запад је од самог почетка и нацију схватио као борбену формацију, док је византијска цивилизација имала другачије вредности. Византијска цивилизација је по римском закону била римска, али цивилизација није култура. Хорације је рекао да су Грци сељачке Латине начинили културним народом, мада су били потчињени под Римом. Грци су били слободни, али су били поданици Римског царства, као што су Срби за време Турака били слободни у парохијама, али су парохије биле подређене Турској. Византијска цивилизација значи да је на челу државе закон, а тај закон је закон о правима грађана, па и право да се на одговорност позове цезар. Византија је била други Рим, али по културним вредностима она је била православна. Свака цивилизација има одређени циљ чему служи, који је њен смисао, и човек у православљу то дефинише не са тим ко га је родио, већ чему тежи, који је смисао. Код западне цивилизације циљ је слобода, моћ да одлучим шта да радим, позвање да се борим за своје место у свету. Ова цивилизација породила је Шилера од кога је Хајдегер узео положај човека у космосу. Али који је смисао моћи? Смисао православних у Византији јесте да човек буде у хармонији са Богом који је људску смртну природу ујединио са бесмртном у хармонију. У тој хармонији човек осећа срећу не када осваја свет, већ када његови потомци себе осећају као одржавање континуитета. Дакле, оно што је за Рим империја, то је за Византију време превладано историјом. На челу сваке цивилизације стоји систем вредности. Систем православне вредности јесте хармонија између божанске и људске природе, због чега човек врло лако и мирно прима своју смрт ако су му деца и унуци добро. Друго у православљу главну улогу игра мајка. Отуд и Богородица. И у Библији отац Христа јесте био Јосиф, али је он могао само да вода магарца.

Како из ове перспективе гледате на подршку коју су српски интелектуалци на Сентандрејском сабору пружили уједињеној опозицији да би срушили Милошевића?
Они нису имали историјску свест. Они су поверовали Европи. Ми смо заборавили да смо народ који је уједињен историјском свешћу, а не сродством или територијом. Територије су уједињена племена. Племе зна шта је његова територија и понаша се као њен власник. У Америци и дан-данас власник поседа има дозволу да убије човека који без дозволе уђе у његов посед. Племе себе дефинише тиме коју територију поседује као своју. Али нација је нешто сасвим друго. Она није власник територије него је заветна заједница. Те истине наши интелектуалци су заборавили, објашњавајући и тада и дан-данас историју по Хегелу, Августину и Томи Аквинском. Без историјске свести нема ни морала, јер морал је ипак правило које се одржава у континуитету, а тај континуитет је могућ само као историја. Ако питате Хрвата шта је то нација, он ће вам одговорити да је то политичка заједница, држава.

Зашто никада није успела да се оствари идеја о Србима три вере?
Југославија је била државна заједница, а Црква није признавала државу као творитељку вере и Цркве. Међутим краљ Александар је био збуњен и мислио је да држава може да ствара веру. Не може. Држава је сила закона, а вера настаје божјом милости.

Да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?
Принцип симфоније је најстарији принцип, али се он односи на симфонију између човека и Бога, а не Цркве и државе. Црква је литургијска заједница, најшира заједница у којој се човек осећа и креће као личност, као што је породица заједница у којој се рађа човек. У првој глави Постојања Бог каже: „Да створимо човека по лику и подобију нашем. И створи их, мушко и женско и благослови их да се …“ На ту главу Постања позива се Христос, а не на остале, јер баш у тој глави људи греше и признају да греше.
Световна власт није исто што и Црква, јер и Црква и нација су историјске категорије које имају свој континуитет, док се државна власт мења сваке четири године и ко зна ко је све не представља. Епископ може да одржава везу са световном влашћу, али као приватна личност која не заступа Цркву. Црква је литургијска, а не правна заједница. Она је благословена заједница у којој се људи јављају као личности, а не као политичке присталице.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Nemogu da razumem da su ubedljivo naj veci neprijatelji Srbije bili upravo pojedini Srbi ako mogu da se tako nazovu. Svima koji ne zele da prihvate da Srbi zive i sa druge strane drine mogu da porucim da ih Republika Srpska demantuje. Ovoliko navalentnog i drskog belosvetskog olosa ima u srpskoj politici da su oni koji posteno gledaju na posrnulost drzave sabijeni u ,,logore medijskog mraka,, gde se naizgled slobodno seta ali bez ikakve mogucnosti da podignete glavi i bilo sta promenite nabolje




    0



    0
  2. Jadna Srbija ako je ovo predstavnik i branitelj te elite. Ko god ne zna šta treba da se radi taj se zavija u eterične, religiozne i nebeske plaštove i kuka za propuštenim „šansama“.
    Uglavnom su to oni koji bi da pripadaju klasi od 5% gospodara, a za 95% ostalih ih baš briga, kao u klasičnoj grčkoj demokratiji, gde za ropsku pamet i ropska prava nije bilo mesta.
    I ovaj list koji je budio nade, ode u salonsku kozeriju, gomile istih autora sa istim temama, bez ijedne reči o pravim temama i pravim uzrocima dogadjaja.
    Kolektivna autoanestezija. ne talasaj !!!!!!




    0



    4

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *