Деца жртве инцеста – информација или „ратна“ пропаганда?

Пише др Милан Шкулић

Да ли је Србија земља монструма и њихових невиних жртава? Није, наравно, али то не значи да информације које то тврде, а које се пласирају преко водећих медија у Србији, нису монструозне

Пре неколико месеци су читаоци „Политике“ били у прилици да прочитају „вест“ да је, према подацима једне невладине организације, свако пето дете у Србији жртва инцеста. Затим је у Јутарњем дневнику „Националног сервиса европске Србије“, 15. марта ове године, „просут“ фрапантан податак да су „свака трећа девојчица“ и „сваки седми дечак“ жртвe инцеста. Такву информацију, која ме је згрозила својом бизарношћу и очигледном неистинитошћу, чуо сам непосредно пре него што сам свог млађег сина, дечака од непуних шест година, повео у вртић. Иако никада није могло бити спорно да се ради о невероватно „надуваном“ податку, тог дана ми је то постало много очигледније и пуно болније, јер када сам свог сина увео у вртић, бацио сам поглед на скупину веселе дечице од четири, пет и шест година оба пола, и махинално почео да размишљам и „пребројавам“. Ко ли би од те невине и драге деце спадао у тих невероватних и несрећних – „свака трећа девојчица“ и „сваки седми дечак“? Треба ли да међу њиховим родитељима, љубазним и симпатичним људима које редовно срећем у вртићу и на дечјим рођенданима, тражим „монструме“ који тако ужасно злостављају своју децу? Нисам ни у делићу секунде помислио да то може бити иоле реално, али ме је жестоко посрамило што се, уопште, једна таква груба неистина, која је у ствари, по својој величини, на нивоу својеврсне гнусне „пропаганде“, могла појавити у српским масовним медијима. Зар наши масовни медији морају и на такав начин да трују душе грађана Србије?

ГЕБЕЛСОВСКА ЛАЖ Иначе, та лаж о броју српске деце жртвама инцеста, већ годинама се у разним варијантама понавља, а још је давно чувени мајстор пропаганде Јозеф Гебелс рекао да „лаж која се понови хиљаду пута – постаје истина“. Наравно, неће лаж ни тада заиста постати истина, али ће нажалост, многи ошамућени од упорног понављања, лако или бар знатно лакше у њу поверовати. Некако је последњих месеци понављање ове лажи о броју деце – жртава инцеста у Србији доживела и своју пуну ескалацију. Врло је вероватно да су и друга средства јавног информисања у Србији, осим поменуте „Политике“ и РТС-а, преносила такву „тровачку информацију“. Коначно, могуће је да и нека „добронамерна“ средства јавног информисања из иностранства пренесу такву „вест“, а то је заиста „дебела“ и „важна“ ВЕСТ, јер нема земље у свету која се може „подичити“ таквом стопом криминалитета те врсте, за који је један од адекватних атрибута – „одвратан“. Дакле слично „реклами“ каквој је Србији причинио тзв. „Српски филм“, који се своди на бљутави порнић, сада следи и нови „економско-пропагандни програм“ са Србима у главној улози, овог пута у форми података о специфичном кривичном делу и, наравно, најмлађој популацији као жртвама таквог по дефиницији изузетно гнусног кривичног дела. Дакле, за неке као да је, што „гнусније“, истовремено и што „српскије“.
Ради се о целих 33 одсто популације девојчица у Србији и око 14 одсто свих српских дечака. А то онда значи да свака таква жртва инцеста нужно подразумева и постојање учиниоца конкретног кривичног дела, који морају бити пре свега неко од родитеља или блиских сродника. Да ли је трећина будућих мајки доживела такво тешко зло у најранијем детињству, и зар је сваки будући седми отац био жртва тако тешког злочина?
Када се неспорно зна какве психолошке трауме остављају кривична дела такве врсте, као што је сексуално насиље над децом учињено од стране лица блиских деци, као што су пре свега њихови родитељи, шта Србију очекује у будућности када такве, сада малолетне жртве, стасају, те временом и саме постану мајке и очеви? Да ли неко, тј. онај ко упорно пласира лажи ове врсте и бесрамно „надувава“ податке о деци жртвама инцеста у Србији, очекује да ми себи постављамо оваква питања? Да ли смо ми земља монструма и њихових невиних жртава? Нисмо, наравно, али то не значи да такве информације нису монструозне.
Такви подаци могу се поредити, на пример, са својевременом бизарном, али никако не и неефикасном ратном пропагандом из времена грађанског рата у некадашњој СФРЈ, када се тврдило да је више од 50.000 муслиманки у БиХ силовано. Било је и „пропагандних ентузијаста“ који су писали чак и о скоро 100.000 силованих муслимански од стране Срба. Силовање муслиманки је у бројним масовним медијима широм света приказано као део српске стратегије етничког чишћења, и као вид планског ратног деловања. Мало коме је тада падало на памет да реално оцени да ли је могуће говорити о толиком броју силованих жена у рату, и како би уопште у тим ратним условима српска војска реално могла да оствари и такав „ратни ефекат“. Наравно да то није било могуће, нити је и приближно толики број муслиманки силован током грађанског рата у БиХ, а веродостојни докази говоре и о великом броју Српкиња силованих у муслиманским логорима. Данас, коначно, нико озбиљан не верује у систематска српска силовања у БиХ, али је својевремено постигнут жељени ратно-пропагандни ефекат, а и даље доживљавамо повремена „холивудска“ подсећања на тај аспект бруталне ратне пропаганде, односно манифестације чак и облика тзв. специјалног рата. Па вероватно се и сад некакав ефекат (никако не и повољан по Србију) постиже са поприлично сулудо надуваним подацима о деци жртвама инцеста у Србији. Иако по природи нисам склон теоријама завере, скоро да се другачије не може објаснити тако велика диспропорција између правих и лажних података.

[restrictedarea]

 

НЕКАЖЊЕНА КЛЕВЕТА Ако је свако пето дете жртва инцеста, то значи да је чак целих 20 одсто дечје популације у Србији невероватно тешко виктимизирано. Из тога истовремено произлази и да још око 20 одсто популације родитеља и других деци блиских лица спада у категорију гнусних злочинаца. Дакле, велики део нације је у сфери екстремно тешке патологије. Када би такви подаци били истинити, Србија би била јединствена у свету, наравно у крајње негативном смислу. Многи би у свету Србе, односно грађане Србије, посматрали генерално са поприличним гнушањем, јер, заиста, шта се друго може осетити у односу на толику стопу учинилаца тако тешких злочина, и то према сопственој деци? Можда то неко и жели, али то нема никакве везе са истином и просто је невероватно да нико од новинара који преносе такве податке није бар мало „здраворазумски“ промислио, пре него што је „папагајски“ пренео очигледно лажне податке.
Убише се многи наши новинари од бриге за слободу јавне речи. Не дај Боже да их неко подсети на ноторну чињеницу да „језик, иако кости нема – кости ломи“. Недавно је и клевета у Србији декриминализована, па сада Србија попут Грузије, Молдавије, БиХ и Црне Горе спада у напредни и врло модерни део Европе који не познаје клевету као кривично дело, за разлику од тако назадних држава као што су, на пример, Немачка, Аустрија, Италија, Француска и уопште највећи део традиционалне континенталне Европе, где је клевета класично кривично дело за које се претежно гони по приватној тужби, али углавном запрећено и казном затвора када се ради о њеним најтежим облицима. И тако сада, када код нас неко за другог износи или проноси штогод неистинито, а што шкоди његовој части и угледу (а то може чинити и „рафално“ тј. путем средстава јавног информисања), он тиме не чини кривично дело. Оклеветани, евентуално, може тужити у парничном поступку, и после неколико година парничења и силних трошкова, можда добити некакву материјалну сатисфакцију. Међутим, када се клевеће већина грађана Србије, у виду учестало пласиране лажне информације о стопи жртава одређеног, по дефиницији гнусног кривичног дела, а што подразумева и постојање злочинаца који чине таква дела, онда ту и нема неке посебне последице, бар не кривичноправне. Заиста модерно и напредно, нема шта.
Рекламирајући саму себе, РТС пуних уста говори о „праву грађана Србије на информисање“, бори се за своју независност и боље финансирање, стално настојећи да смисли што је могуће ефикасније начине наплате претплате, па замало да прође и ингениозна идеја о специфичном новом порезу. Па како их није срамота да тако велики број својих претплатника, и оних који су дакле „власници РТС-а“ (јер наша је ТВ у „својини грађана Србије“), сасвим паушално прогласи најгнуснијим злочинцима, и то на основу голе тврдње, која не само да није на било који релевантан начин доказана или учињена бар иоле вероватном, већ је и очигледно лажна!
Према званичним статистичким подацима, кривично дело родоскрвњења, како се у кривичноправном смислу означава инцест, чини веома мали број од укупно учињених кривичних дела у Србији. Кривична дела против полне слободе, где је најтипичније силовање, већ годинама не прелазе 0,3 одсто од свих учињених кривичних дела, а у тој групи кривичних дела је око 1/5 учињена на штету малолетних лица. Наравно, за оваква кривична дела је типична и велика „тамна бројка“. То значи да је увек далеко већи број стварно учињених таквих злочина од броја оних који су званично евидентирани. Најчешће жртва избегава да пријави кривично дело, јер се прибојава неугодности у кривичном поступку, стиди се, себи пребацује и сл. Модерни правни системи настоје да, колико год је могуће, помогну жртвама и спрече тзв. секундарну виктимизацију. То је посебно значајно када су жртве сексуалног насиља деца, и посебно ако су насилници лица која су деци блиска, као што је то случај са тзв. инцестом. Сматра се да је у овим случајевима однос кривичних дела која су званично евидентирана и оних која су извршена, али нису пријављена од 1:5, до чак 1:10 или више. Али чак и највиша пропорција ове врсте не може ни да се приближи очигледно лажном податку да је „свако пето дете“ у Србији жртва инцеста. Ради се о драстично увећаном податку. У криминологији се примењују разноврсне методе испитивања праве „величине“ одређене врсте криминалитета, па се тако донекле може „продрети“ и у „тамну бројку“, што се на пример, чини виктимолошким студијама, као што су анонимне анкете релевантне популације могућих жртава. На темељу тих истраживања праве се одређене процене, које су мање или више поуздане, односно прецизне, а по логици ствари никад не и потпуно неспорне, али је изнети податак о проценту деце жртава инцеста очигледно далеко „ван свих разумних стандарда“ ове врсте.

ДЕФИНИЦИЈА ИНЦЕСТА Вероватно је и невладина организација која је изнела податак о сваком петом детету у Србији као жртви инцеста, односно свакој трећој девојчици и сваком седмом дечаку, спроводила некакво истраживање, али је питање са каквим узорком, у којем периоду, којом научном методологијом, и просто је већ на први поглед јасно да не може бити речи о податку који макар у најмањој мери има бар „далеке“ везе са истином. Чак и ако је у питању нехат, односно тривијално незнање и просто лоша интерпретација истраживања, то не може бити потпуно оправдање. Па и ако се ради о „племенитим намерама“ бораца против инцеста и других сексуалних злоупотреба деце, не би требало заборавити на познату идеју да је „пут до пакла често поплочан најбољим намерама“. Коначно, да ли је невладина организација, од које потичу такве информације које су у тешком нескладу са званичном статистиком, али и науком, о својим подацима обавестила полицију и јавно тужилаштво? Уосталом, јавни тужилац може и мора да делује већ и на основу „гласа“ о учињеном кривичном делу за које се гони по службеној дужности, па би сада требало очекивати да ће надлежни јавни тужилац, који претпостављам чита новине и прати РТС, истражити било сам, било ангажовањем полиције, све те „бројне случајеве инцеста“, односно евентуално других сексуалних злоупотреба над децом у Србији. Онда ће, претпостављам, јавни тужилац обавестити и јавност о резултатима своје истраге, односно спроведеног преткривичног поступка, па ћемо коначно и званично сазнати колико је заиста истине у таквом податку, а сви који се иоле баве том проблематиком, али и свако ко поседује бар зрнце здравог разума, већ зна одговор на то „питање“, односно лажну „дилему“.
Коначно, овде се може радити и о тзв. проширеној дефиницији инцеста, односно сексуалне злоупотребе деце, где би, на пример, слично као што се понекад резонује у неким другим земљама, чије се становништво одликује битно другачијим доминантним менталитетом и системом вредности, сваки ближи телесни контакт између родитеља и деце, типа љубљења у образ, миловања по коси, чешкања леђа детету, и слични нормални, „емотивно топли“ гестови родитељске бриге, нежности, љубави и пажње, био третиран као „сексуална злоупотреба“. Тек овако нешто не би требало коментарисати, и тешко да би било који нормалан грађанин Србије прихватио такво екстремно проширено схватање инцеста, а вероватно би већина наших грађана сматрала тешком увредом и грубим вређањем елементарног здравог разума да их због таквог нормалног људског понашања неко третира као злочинце.
У свом роману „Браћа Карамазови“, Достојевски закључује да „ни највећа срећа човечанства није вредна једне сузе невиног детета“. Дете које је жртва злочина често носи тешке ожиљке кроз цео живот, нарочито када је жртва сексуалног насиља и посебно када је учинилац особа од које је очекивао помоћ и заштиту, као што је пре свега његов родитељ, односно најближи крвни сродник. Таквој деци требало би помоћи, што се може учинити како адекватнијим законодавством, тако и бољом праксом поступања са жртвама у кривичном поступку.
Каже се некада да је „дете отац човека“, и то је велика истина. Уколико дете живи у здравим условима, добро заштићено, окружено љубављу и пажњом, од њега ће, по правилу, постати успешан човек, способан да касније и сам буде добар родитељ својој деци. Ако је дете жртва кривичног дела за које је карактеристично да оставља тешке психолошке и друге трауматичне последице, онда су мале шансе да од таквог детета временом израсте срећан и успешан човек. Тада на души напаћеног детета дуго или чак заувек остају изузетно злоћудни психолошки ожиљци. Зато би таквој злосрећној деци требало пружити помоћ на све могуће начине и колико је могуће санирати последице доживљеног зла, исто као што је учиниоце кривичних дела чије су жртве деца, а нарочито када се радио сексуалном насиљу, неопходно строго кажњавати. Међутим, изношење очигледно лажних података и сврставање једног огромног броја лица, односно деце која свакако представљају најосетљивији и за друштво најдрагоценији део укупне популације, у круг жртава изузетно тешког и гнусног кривичног дела, представља како својеврсно вређање правих жртава, тако и „жигосање“ и грубо вређање великог броја грађана Србије. Можда је то некоме и циљ или једноставно неке невладине организације желе да кроз изношење „драматичних бројки“ свој „рад“ учине „значајнијим“, али савесни новинари, а нарочито они који се диче да раде у „Јавном сервису“ који је „власништво грађана Србије“, таквом циљу не смеју слепо да служе.

Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду и председник Удружења правника Србије

[/restrictedarea]