Члан 307

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

Од споразума о „уклањању сваког присутног српског елемента, српске државе“ на Космету (цитат: Хашим Тачи) дели нас још, изгледа, само све извеснија могућност да Европска унија Србији заузврат не додели чак ни онај бесмислени датум за почетак преговора о учлањењу у ту организацију. Какву нам будућност предвиђају основни, углавном већ усаглашени елементи овог противуставног и незаконитог споразума о уклањању Србије са Космета?

Становници Фокландских острва – њих 2.563, од којих је гласало 1.517 – одржали су референдум на којем су, већином од 99,8 одсто, поручили да желе да остану под влашћу Велике Британије. Викторија Нуланд, портпарол америчког Стејт департмента, такав референдумски резултат дочекала је благонаклоним коментаром да су „становници јасно исказали своју жељу за наставком односа са Уједињеним Краљевством“, те да САД „признају de facto британску администрацију на овим острвима“, с тим што „не заузимамо став о тврдњама о суверенитету“ између Британије и Аргентине. Готово у промил једнако су убедљиви, на референдуму одржаном прошлог фебруара, били и грађани у четири општине на северу Косова и Метохије; њих 99,74 одсто изјаснило се тада да жели да остане у саставу Србије. Али њихову жељу у Вашингтону нико није желео да чује; и зато се данас у Бриселу, уз посредовање Европске уније и снажну подршку Сједињених Америчких Држава, како гласи званична формулација, и разговара о њиховој судбини у оквиру независног Косова. Али се не разговара само о њиховој, већ и о судбини државе Србије.

НАМЕРНА СМУТЊА Па, шта им се то спрема, а и свима нама? Шта се крије иза силне смутње, која као да је намерно произведена? Смутње изазване сасвим опречним тврдњама, у само 24 сата, да је „Приштина попустила“ (Томислав Николић), и да су то „неистините, политичке незреле изјаве и чисте лажи“ (Хашим Тачи), односно да ипак „Приштина није спремна да одступи јер има подршку Америке“ (Ивица Дачић); смутње додатно појачане Николићевом изјавом да „можемо да очекујемо још мало разговора с ЕУ, а ако буде све спремно за 20. (март), биће потписано двадесетог, а ако буде за 28, биће двадесет осмог, али је очигледно да се то веома примакло“, и Дачићевом, само дан касније, изјавом да „нисам оптимиста да ће тај процес бити успешно завршен“. И смутње доведене већ на ивицу бесмисла Дачићевом тврдњом да договор који ће бити постигнут у вези са севером Космета „не може да буде у оквиру устава и закона Косова“, и његовим дан касније изговореним појашњењем да се „решење за Косово не може постићи само у оквиру закона и устава Косова“, при чему је, очигледно, суштинска разлика у ономе „само“, које само значи укидање државе Србије на свом Косову и Метохији, у корист оног њиховог, независног Косова.
Уосталом, јавља у уторак бриселски дописник Радија „Слободна Европа“ Рикард Јозвијак, „извори из окружења високе представнице ЕУ (мисли на Кетрин Ештон) сматрају да је до помака дошло и да ће до споразума доћи 20. марта или нешто касније, али да ће две стране морати да попусте. Две стране су близу постизања споразума и речено ми је да ће га 20. марта или у априлу и потписати. Могуће је да ће то бити коначни договор Београда и Приштине. Како су ми рекли извори из окружења Кетрин Ештон, обе стране ће морати истовремено да скоче, да тако кажем.“
Дакле, где ћемо то да скачемо? Шта је то што од нас тако упорно крију оном већ излизаном формулацијом о нормализацији односа Београда и Приштине?

[restrictedarea] Пођимо од основног, а заправо кључног питања које готово да нико и не поставља – под чијим ће уставноправним оквиром деловати институције на северу Косова и Метохије? Другим речима, хоће ли држава Србија опстати на простору своје јужне покрајине, макар у мери у којој ту – у Косовској Митровици, Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу – опстаје данас, чувајући на Космету ту искру српске државности и непристајања на насилну сецесију? Или се, како то самоуверено каже Тачи, „дефинитивно крећемо ка постизању споразума са ЕУ, и Србија ће бити приморана да прихвати потпуно распуштање свих илегалних безбедносних структура на северу Косова, потпуну забрану ових структура из Србије, уклањање сваког присутног српског елемента, српске државе“?
Блерим Шаља, политички координатор Приштине за преговоре с Београдом, сасвим на том правцу, говори да је „до јуче, позиција српских лидера била: Косово је део Србије, и стога, Косово и Запад требало би да прихвате ту чињеницу. А сада је позиција српских лидера да је Косово изван Србије, и да би стога циљ Београда требало да буде јачање права Срба на Косову…“ И најгоре од свега је што нам Шаља и његов Тачи, заправо, поручују исто што и Ивица Дачић, који је прошле недеље згазио на Устав Србије (на којем се иначе заклео када је полагао премијерску заклетву) устврдивши да се „лагало да је Косово наше, па је то чак и озваничено и Уставом. Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже“ (nota bene: наравно да не помаже, ако се од њега тражи помоћ за разбијање Србије). Елем, ево где се Дачић потпуно слаже са Шаљом и Тачијем, све заклањајући се иза Зорана Ђинђића у прошлонедељном „НИН“-у: „Чека (нас) још недовршени посао дефинисања нашег сопственог простора, успостављање стварних граница Србије, као и покушај да од Косова, пре свега за Србе који тамо живе, спасемо шта се спасти може, и обезбедимо им нормалан, безбедан живот, и јасну будућност.“
Са таквим ставом, треба ли да нас чуди што је у Бриселу постигнута општа (засад само усмена, тако да некакве наде још има) сагласност о укидању институција државе Србије на северу Косова, и сагласност о успостављању Заједнице српских општина која ће функционисати у оквиру уставног и законског поретка независног Косова? Сведоче нам о томе, скоро па у исти глас, и Хашим Тачи, и Томислав Николић, и Ивица Дачић, и бројни њихови пријатељи са Запада који су 1999. године НАТО бомбама и почели да праве независну косовску државу.

УСТАВ И УСТАВ Тачи, тако, говори да ће ЗСО или како већ буде названа, „бити у складу са Уставом (независног) Косова, Законом о локалној самоуправи и Ахтисаријевим планом“, амбасадор САД-а у Приштини Трејси Ен Џејкобсон каже да ће „асоцијација општина са српском већином бити у потпуности у складу са Уставом Косова“, а њен британски колега Јан Клиф подвлачи: „Док год асоцијација општина не ремети функционисање косовске државе, она није штетна или опасна. Заправо, она је у сагласности са уставом и законима Косова. Асоцијација општина на Косову неће моћи да блокира владу на државном нивоу у Приштини, као што Република Српска блокира владу на државном нивоу у Сарајеву.“ (А кад смо већ код западних пријатеља, приметимо и да је Бернд Поселт, посланик владајуће ЦСУ, изразио немачки став, рекавши да „Ахтисаријев пакет представља веома добру понуду“, али и да би – пазите сад ово – „исти пакет требало да се искористи за југ Србије“, те да „Србија неће моћи да постане чланица ЕУ без признања независности Косова“).
Како смо упозорили још прошле недеље, и Томислав Николић (и он се заклео на Уставу Србије) изјавио је да ћемо бриселским договором препознати „Косово и Метохију као специфичну територију, признајемо да имају председника, Владу, Устав, полицију, имаће ускоро и војску…“, при чему први став првог члана тог косовског устава који признајемо наводи да је „Република Косово независна, суверена, демократска, јединствена и недељива држава“. Ове недеље он наставља, и говори да ће север Косова постати територија „на известан начин везана за Приштину“, док се, најављујући то исто, Дачић вади на Платформу за КиМ: „Платформом је предвиђено да надлежности буду пренете на косовске органе и тиме ће они постати део нашег правног система, без обзира на то како они себе називали, а заједница српских општина била би део тог оквира.“
Али провидна је, тако рећи транспарентна, та правна мимикрија, тај покушај да (неуставним и противзаконитим) Уставним законом о суштинској аутономији АП КиМ прикрију оно што заправо намеравају да учине. (Евентуална) одлука да садашње институције на Косову и Метохији, које делују у правном поретку Србије, угасе, и замене их институцијама које ће деловати у правном поретку Косова, на основу тог њиховог устава који Косово дефинише као независну државу, значиће само једно: да је Србија укинула своју државу на Косову и Метохији, а независном Косову омогућила да свој суверенитет распростре све до Јариња и Брњака, где су им уосталом већ и саградили интегрисану међудржавну границу.
То је суштина, а Уставни закон који спомињу служи им само да би направили додатни хаос и конфузију, да сакрију да би – учине ли оно што од њих захтевају Брисел (Берлин, Лондон, Париз…), Вашингтон и Приштина – морали да заврше, макар, на клупи за оптужене. Зато што тако налаже Кривични законик Републике Србије, члан 307, став 1: „Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије казниће се затвором од три до петнаест година.“ И члан 320, ставови 1 и 2: „Ко припрема извршење кривичног дела из чл. 305 до 314 (…) овог законика казниће се затвором од једне до пет година. Припремање из става 1. овог члана састоји се у (…) договарању, планирању или организовању са другим извршење кривичног дела, или у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела.“ Или, можда, неко може да докаже да укидање сопственог уставног и правног поретка на једном делу своје земље, и његова замена уставним и правним поретком друге државе на том делу земље, не представља отцепљење неког дела територије Србије?

МЕЂУНАРОДНИ МЕХАНИЗАМ ПРЕДАЈЕ При том, као да су се већ договорили и о механизму по којем ће Србија бити укинута на Косову и Метохији. Ослушкујемо шта о томе говори Приштина, укрштамо то са изјавама српских званичника. И опет наилазимо на застрашујуће сагласје.
Ако буде како не би смело – а Тачи тврди да је „усмени договор постигнут“ – најпре ће у српским општинама на северу Косова бити одржани локални избори, на јесен или следећег пролећа. Ти избори биће одржани, најављује Тачи, „по законима Републике Косово, а по позиву институција Републике Косово организоваће их ОЕБС. Изборне резултате верификоваће Централна изборна комисија Републике Косово.“ А потом, најављује Тачијев вицепремијер Хајредин Кучи, биће покренут „нови међународни механизам за интеграцију севера“, пошто се сматра, каже Кучи, да ће се „Срби лакше повиновати међународном механизму него косовским институцијама“: „Наш циљ је да задобијемо поверење локалних српских грађана, и сигурно је да ће они лакше бити интегрисани уз помоћ међународне заједнице. То ће бити транзициона фаза трансформисања или укидања ових структура и изградње нових, и временски оквир за то ће бити одређен.“
Укратко, нека врста Ердутског споразума за север Космета, при чему би требало имати у виду да је оригинални Ердутски споразум (иначе, потписан у тзв. Жутој кући у Ердуту) – којим је САО Славонија, Барања и западни Срем мирно интегрисана у уставноправни поредак Хрватске, све уз прелазни период под надзором међународне заједнице, локалне изборе и вишенационалну полицију – окончан тако што Vukovar тамо данас више није дозвољено написати ћирилицом…
У сваком случају, у складу са овом Кучијевом најавом, и Николић најављује да ће косметски Срби убудуће своја права да остварују „у сарадњи са институцијама у Приштини и са међународном заједницом“, Тачи говори о „пуној подршци свих међународних механизама за имплементацију евентуалног споразума о распуштању свих илегалних структура на северу, за потпуну функционализацију система правосуђа у складу са законима Косова, организовање слободних избора у складу са законима Косова“, а и Дачић спомиње „неопходне међународне гаранције“ и „политички договору у којем учествује међународна заједница“.
Додатни елемент овог аранжмана, како наводи приштинска „Трибуна“, могло би да буде и пет додатних посланичких места за Србе у Скупштини Косова, што би додуше било компензовано са још пет нових посланичких места за косовску дијаспору.
Но, ако је све већ овако лепо договорено, где је запело? Ако је уопште запело, јер тај најављени 20. март освануће нам тек следеће среде. Наводно, званично, запело је на надлежностима које ће имати ЗСО у правном поретку независног Косова. Од законодавних је овлашћења ЗСО, под америчком наредбом да „неће Републику Српску на Косову“, Београд већ одустао (Николић: „Заједница не може да доноси законе, али може да доноси своја правила у оквиру закона.“ Дачић: „Заједница не би доносила законе, али би их извршавала“). Тако да сада Дачић тражи само утицај ЗСО-а у области унутрашњих послова и правосуђу, и да има своју скупштину, председника и веће, и прети да договора неће бити ако се не договоре о овоме. Али, гле врага, све су ове надлежности Србима већ додељене Ахтисаријевим планом независности Косова, који нам сада великодушно нуде и Приштина и њени западни савезници.
Тако да се много извеснијом чини могућност да заправо уопште и није запело око надлежности (па, већ су се договорили да им дају кључну ствар, суверенитет на читавим „АП КиМ“, па је поприлично неуверљиво да би дил могао да им пропадне на питању ко ће односити ђубре у Зубином Потоку и чистити сливнике у Лепосавићу), већ се то, сада, ценкају са Европском унијом. Хоће они да им дају и Косово и Метохију за датум, али да им ЕУ тај датум обећа, иначе ништа од договора. Као на пијаци. С тим што је све више назнака да, ма шта учинили Србији на Космету, датум неће ни добити, већ условни датум или некакву платформу за датум, што год им то тачно значило, а значи и мање од датума који нам неће значити ништа.
Или ће им Косово и Метохију предати иако знају да их ни тим безначајним датумом неће нагр(а)дити? Па је све ово натезање, којем сада присуствујемо, само припрема јавности за ову непроглашену капитулацију Србије, коју ће бесрамно прогласити за своју победу. Дачић је, уосталом, више пута поновио да пакт с Тачијем не спрема због ЕУ датума, него, забога, због интереса косметских Срба…
Или ће ипак, док још не потпишу, схватити да Србију на Космету не смеју да укидају? Не зато што датум неће добити, већ због члана 307, у стицају са чланом 320 Кривичног законика Србије, и због Устава Србије и њених државних и наших националних интереса, и нарочито због интереса преосталих косметских Срба. Али, да их је заиста за све то брига, па, зар би толико журили да испуне све бриселске договоре претходне власти, изграде државну границу на Јарињу и Брњаку, састану се са Тачијем и Атифетом Јахјагом…

[/restrictedarea]