Почетна / Друштво / БОСАНСКИ ЈЕЗИК У НАШИМ ШКОЛАМА – Победа калајевског европејства

БОСАНСКИ ЈЕЗИК У НАШИМ ШКОЛАМА – Победа калајевског европејства

Пише Владимир Димитријевић

Нова власт, са старим министром просвете, Жарком Обрадовићем, недавно је озваничила босански језик у Србији, дајући легитимитет подухвату који су лингвисти одавно именовали као „окупаторски експеримент“

У својој књизи „Пут/ Приповест једног неуспешног министра просвете“ ( објављеној 2005), бивша министарка просвете Љиљана Чолић је показала са каквим се све проблемима суочила кад је дошла на ово одговорно место. Сазнали смо, тада, да је, поред осталих, била на удару и Есада Џуџевића из Бошњачког националног вијећа, који је од ње тражио увођење „босанског језика“. Она (иначе доктор османистике, дакле неко ко зна о чему је реч) није била лења да се упозна с будућим предметом, па је узела уџбеник под насловом „Босански језик са елементима националне културе“, у коме је писало: „Језик Бошњака назива се босански. Он је најљепши. Ја говорим босански језик./…/ Њему су сродни језици српски, црногорски, хрватски“. У уџбенику је била и родољубива песма/ пјесма „Босно моја, дивна, мила“ (својевремено ју је певала Нада Мамула), а у њој геополитички поучни стихови: „Босно моја, дивна, мила, лијепа, гиздава,/ у теби је Бањалука, шехер Бошњака“. Љиљана Чолић је, тим поводом, записала: „Код овог уџбеника интегративни део је веома присутан, али у односу на Босну, а не на Србију. Србија се у њему нигде ни не помиње, а придев „српски“ само на неколико места, где је то било баш неизбежно/…/Назив „босански језик“ носи посебну симболику и поруку. Да се ради о бошњачком језику, онда би то била идентификација по принципу националне припадности, а овако је у први план стављена идентификација са територијом друге државе. Шта о мултиетничком карактеру те државе аутори и наручиоци овог уџбеника мисле, довољно говори то што је Бањалука „шехер Бошњака“. Уз овакво образовање не би требало да нас зачуди ако за коју деценију неки млади Бошњак из Рашке области изјави како је проблем у такозваном Санџаку настао када је Санџак одвојен од Босне и припојен Србији“. Једина грешка у исказу Љиљане Чолић је то што за развијање овакве свести неће бити потребне деценије: та свест је већ ту.
Наиме, нова власт, са старим министром просвете, Жарком Обрадовићем, недавно је озваничила босански језик у Србији, у Рашкој области. Пошто у сваком нашем лудилу (да парафразирамо Шекспира) има система, време је да погледамо какав је систем у питању. Поготово сада, кад је Есад Џуџевић тријумфално најавио да ће се од следеће школске године комплетна настава одвијати на „босанском језику“.

[restrictedarea]

 

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ VERSUS ЖАРКО ОБРАДОВИЋ Да је првом министру просвете слободне Србије, Доситеју, и садашњем њеном „попечитељу“, Жарку, заједничко само презиме, види се из Доситејевог „Писма Харалампију“, у коме он обећава да ће писати за „браћу Србље сва три закона“ – за православне, римокатолике и муслимане. У Србе којима се обраћа, Доситеј убраја „Турке Бошњаке и Ерцеговце“, оне који су се исламизирали и сад се изјашњавају као Турци. То јест, по Доситеју, „они се зову Турци, док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет, откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци, и биће што су њиови стари били“. Иако је Вук Караџић 1834. године уочио да „Срби турскога закона“ неће да прихвате србско име, него „мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски“, он је знао да су чакавци и кајкавци Хрвати, док су сви штокавци, без обзира на веру – Срби.
Наравно, оно што је Вуку било јасно, било је јасно и оцу хрватског националног препорода, такозваног илиризма, Људевиту Гају, који у програмском тексту „Чије је коло?“ објављеном у часопису „Даница“ 1846. пише: „Можете се питати: у кога се је сачувао чисти језик илирски, у кога обичаји, тко ли нам је понајвише гојио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Сербље и Сербство/…/Сав свијет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; но нама још ни издалека није на ум пало, да то није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу Великому , што ми Хервати с братјом Сербљима сада језик књижевни имамо“.

ИЗМЕЂУ КАЛАЈА И ВАТРОСЛАВА ЈАГИЋА Творац „босанског језика“ није био нико други но бечки гаулајтер Бењамин Калај, који је, у име Његовог царског и краљевског величанства, Фрање Јосипа, владао Босном и Херцеговином после окупације 1878. године. Да би денационализовао окупирану територију и створио одане поданике Беча, Калај је све тамошње становнике прогласио говорницима истог језика, који је именован „политичко – географски“. За ту своју работу, Мађар у служби Хабзбурга није имао подршку било којег језичког стручњака Европе. Подржао га је, као члан аустријске делегације у парламенту Двојне Монархије, 18. јуна 1896. године, само Ватрослав Јагић, великохрватски лингвиста маскиран у следбеника Вука Караџића. Зашто? Разлоге у свом програмском тексту „Вијек и по странпутица српскога језика“ објашњава наш угледни србиста, професор др Милош Ковачевић: „На тој сједници, Јагић је одобрио Калајев назив „босански језик“ аргументацијом да се тиме избјегава спор између Срба и Хрвата око назива језика у БиХ. Јагић тај аргумент „подупире“ ставом да је то „исти онај језик што га Срби зову српским, а Хрвати хрватским“./…/Пошто је то етнички и етнолингвистички био само српски језик, најбољи, ако не и једини, начин његовог однарођавања био је преименовање. У Хрватској је то урађено дјелимично јер је у називу језика српскоме имену додато као алтернативно и хрватско, док је у БиХ већ називом требало потријети везу тог језика са српским“.
Калајев окупаторски експеримент није успео: године 1907. Земаљска влада укида назив „босански језик“. Прави победник битке био је Јагић: језик је, уместо србским, назван „српскохрватским“. Срби су, по Милошу Ковачевићу, исцрпени битком против суманутог назива „босански језик“ пристали на „мање зло“: на назив „српскохрватски језик“. То ће их, касније, кад Загреб прво прогласи „хрватски или србски“ језик, а онда пређе само на „хрватски“, скупо стајати. Стаје их и сада. Јер, да Ђуро Даничић и фанатични југофили, попут Јована Скерлића, својевремено нису пристали на „хрватски“, не би данас било ни „босанског“, ни „црногорског“ језика.

БОСАНСКИ МУСЛИМАНИ У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ Многи муслимани Босне и Херцеговине, од Османа Ђикића до Меше Селимовића, знали су ко су и шта су. Осман Ђикић (умро 1912) је певао: „Ислам ми је вјера света/ Ал ми она ништ не смета/ Да ми куца српско било“. Меша је, својевремено, тестаментарно записао, између осталог: „Ја сам из муслиманске породице из Босне, али по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, којем такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика“.
Онда је етноинжењерска радионица Тито-Кардељ, уз малу помоћ БиХ комуниста попут Џемала Биједића, створила, 1971. године, посебну нацију – муслимане. Не треба грешити душу: већина муслимана, где год да су живели, од Босне до Рашке области, радо су постали муслимани, и назив нове нације је спонтано прихваћен. Сећајући се Калаја, нико није хтео да буде „Бошњак“. Пред рат, 1991, угледни босански интелектуалци, Атиф Пуриватра, Мустафа Имамовић и Русмир Махмутћехајић, чак су објавили књигу „Муслимани и бошњаштво“,тврдећи да је „бошњаштво одавно превазиђено као могућа национална одредница Муслимана“. Није вредело: НАТО Империја, која је имала своје планове с Босном, дала је „бефел“ да се, од 1993, муслимани назову Бошњацима. Непостојећи босански језик озваничен је Дејтонским споразумом, и на овом простору наметнуто је „право“ које у свету не постоји, да свако, из политичких разлога, може да назива један исти језик како му се ћефне, упркос лингвистици.

ЗАШТО – БОШЊАЦИ? Станиша Тутњевић, у књизи „Размеђа књижевних токова на Словенском Југу“, каже: „Националним именом Бошњак, наиме, асоцијативно извученом из цјелокупне географске, државне, културне и политичке традиције Босне, спретно се исказује претензија на примарни статус муслимана у Босни“. Индиректна порука је, опет по Тутњевићу, да „домицилно становништво чине Бошњаци који говоре сопственим, босанским језиком“. Зато су се угледни муслимани из Црне Горе оштро противили „неокалајевштини“, овог пута са НАТО предзнаком. Председник Муслиманске матице у Црној Гори, Авдула Курпејовић, изјавио је 1998. да црногорски муслимани нису и не могу бити „Бошњаци“.
Откуд сад босански језик у Рашкој области? На „бошњачење“ колевке државе Немањића пристао је ДОС, чији су властодршци одредницу „Бошњак“, без икакве јавне расправе, унели у статистички образац за попис становништва 2002. године. То је, очито, био плод једног од многобројних трулих компромиса оних које је, с правом, академик Коста Чавошки назвао ДОСманлије, начињеним са „санџачким елитама“ на штету државе Србије. Ко год се, попут Љиљане Чолић, нашао на путу договора са тим „елитама“ био је уклоњен. И данас смо, после величања Аћиф ефендије и Зукорлићевих испада, добили „босански језик“. Што значи, из перспективе савеза САД-ЕУ-Турска, да Рашка област припада „зеленој трансверзали“. Разумно је питање: да ли ће, после обарања српским интересима одане власти у Републици Српској и развргавања Дејтонског споразума (све је то намерила НАТО Империја, уз малу помоћ „кооперативног“ Београда, чим буду предали Косово и Метохију), овај простор, овако или онако, формално или суштински, припасти Турској која се, у великом стилу, враћа на наше просторе? А тада ће, ако се процеси растакања Српства, од лингвистике до политике, не зауставе, Бањалука заиста постати „шехер Бошњака“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Tesko se tu sta moze uciniti,jer su se oni proglasili nacijom Bosnjaka.Time i jezik,koji jeste srpski,sa turcizmima,nazivaju bosnjackim,i tesko je to spreciti.Ako imaju naciju i jezik,imaju i pravo traziti da ga sluzbeno govore i decu uce na svom jeziku.

    Jasno je da ce sve ici u pravcu trazenja autonomije „sandzaka“,opet kao posledica „zastite nacionalnog identiteta i kulture,Bosnjaka…“.Posle ce oni traziti „ujedinjenje“…i to je balkanska realnost kroz vekove.

    Srbi treba da traze Kanton,u Federaciji BiH,od livanjskog polja do podgrmeca,jer oni se bore za svaki pedalj zemlje,a nama kao da je zemlje za bacanje.To je druga tema.

    Ta pesma je falsifikat,jer se ne spominje „seher Bosnjaka“,vec „seher sevdaha“,ili „uzdah momaka“.
    Seher znaci lepo mesto,a sevdah je ljubav,ljubavna bol,patnja,
    ceznja…Oni ce i sevdah i sevdalinku,zrtvovati radi politicke propagande i falsifikata.

    „Sevdalinka“je super tipicna bosanska narodna i ljubavna pesma,prepoznatljiva samo u Bosni,i oni je namerno stavljaju u drugi plan,da bi politizovali pesmu i „gurali Bosnjake u Banja Luku“.
    Banja Luka je ,kako pesma kaze,“uzdah momaka“,jer je tu uvek bilo mnogo devojaka i mnogo lepih devojaka.
    Banja Luka je kontinentalni Split,po meni,vezano za ovu temu.

    Sada onaj Sabahudin Dinko Gruhonjic,pravi sprdnju kako su devojkama u Banja L,“uci sve krace noge ,zbog jednonacionalne strukture…“??? Monstrum i provokator,taj Sabahudin.

    E,to je nedopustivo i ako je ta knjiga u zvanicnoj upotrebi u Srbiji,TO TREBA SPRECITI,i korigovati kako originalni tekst izgleda.

    To ima politicki karakter,TO JE PROPAGANDA,jer je ta pesma „Bosno moja“,vrlo popularna kod svih,kao neka vrsta himne,pevala se u celoj Jugoslaviji,i to je cista manipulacija .To je nedopustivo.

    Ovo je verzija pesme „Bosno moja“,na sajtu http://www.bascarsija.info:

    BOSNO MOJA,DIVNA,MILA,LIJEPA GIZDAVA,
    U TEBI JE SARAJEVO,SEHER SEVDAHA.
    U TEBI SU GORE MNOGE,GORE VISOKE,
    I STUDENE IZVOR VODE,BOSNE PONOSNE.
    BOSNO MOJA DIVNA MILA,LIJEPA GIZDAVA,
    U TEBI JE BANJA LUKA,UZDAH MOMAKA.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *