Почетна / Колумне / БОМБАРДОВАЊЕ СЕ НАСТАВЉА…

БОМБАРДОВАЊЕ СЕ НАСТАВЉА…

Пише Драгомир Антонић

Не само за нумерологе важно, требало би нагласити да је за почетак бомбардовања изабрана Пета недеља Часног поста која се у Српском народном календару зове Глува недеља. Изгледа да је неко од преводилаца или убица термин глува схватио у буквалном значењу и помислио да је ово добар час за почетак бомбардовања, јер Срби неће ништа чути

Рат је започео изненада, иако смо га сви очекивали. У природи је човековој да не верује у непријатне ствари, чак и када су оне неизбежне. Зато, ма колико се ми припремали, непријатни догађаји и несрећа увек нас изненаде. Тако је било јуче, тако је данас. Како ће бити у „Новом поретку“ не морамо да наслућујемо; већ смо га осетили на својој кожи. Овим реченицама сам почео бележење догађаја, нека врста личног дневника, (објављен по завршетку НАТО злочина) са жељом да забележим последице зликовачке агресија на догађаје у сопственој породици и најближем комшилуку. За оне који живе од датума и за датум у алтернативној науци познати као нумеролози, требало би нагласити да је за почетак бомбардовања изабрана Пета недеља Часног поста која се у Српском народном календару зове Глува недеља. Изгледа да је неко од преводилаца или убица термин глува схватио у буквалном значењу и помислио да је ово добар час за почетак бомбардовања, јер Срби неће ништа чути.

И ДАЉЕ ГЛУВИ Четрнаест година касније, 2013. Срби су и даље глуви. Глувоћа изазвана бомбардовањем из ваздуха и са територије евроунијата, наставља се громогласним бомбардовањем „српских“ медија, испирањем мозга и тровањем душа о српској кривици и праведном одговору „Милосрдног анђела“. Српска Влада пузећи моли ратне злочинце да нам одреде Датум, а заузврат ћемо им све злочине опростити, јер смо их већ и заборавили. Заборавили смо на „завијала“, „шизеле“, „смиреле“, „ попиздуше“ детонације, разарања, уранијумске и графитне бомбе. Заборавили смо Алексинац, Сурдулицу, Нишку пијацу, мост у Варварину, Батајницу, Панчево, Владичин Хан, воз у Грделичкој клисури, Београд… Избрисали смо из сећања целу Србију. Не сећамо се Сање Миленковић, девојке од 16 година, врсног математичара која је на Свете Тројице (Духове) славу града Варварина, усред бела дана убијена, на мосту у родном граду, ракетом коју је лансирала рука зликовца по наредби чиновника из неке евроунијатске државе, а који нам данас говори шта све морамо урадити да би добили Датум.
Шта имају Сањини родитељи и ми сви са њима од Датума? Ништа, само још једно понижење. Понижење од тзв. српске Владе коју није брига ни за Сању, ни за трогодишњу Милицу, ни за Љиљану Жикић, мајку шесторо деце… нити хиљаде других цивила, војника и добровољаца који су живот дали и успели да одбране Србију седамдесет и осам дана, а садашњи властодршци „успешно“ се борише са шармантном Кети читавих седам недеља, а онда предадоше Косово и Метохију са све Србима приде. Успут рекоше да су разговори били тешки и неизвесни.

[restrictedarea]

 

БРАНИОЦЕ СМО ИСПОРУЧИЛИ Оне који су ратовали за Србију, сами смо похапсили. Неке смо и стрпали у затвор, а друге смо као највеће ратне злочинце предали Хашкој звери. Кад им они током рата нису могли наудити, онда смо им прискочили у помоћ и предали сопствене хероје. Амерички генерал, неосуђени ратни злочинац у својим мемоарима пише о операцији „Стрела“ коју су осмислили наши официри Владимир Лазаревић, Небојша Павковић, Божидар Делић… и успешно одолевали априла месеца 1999. стотину пута надмоћнијем непријатељу успевши да у потпуности спрече пешадијски упад јединица састављених од Шиптара из Америке и њихових америчких инструктора, и да је у потпуности униште. Ми смо наше генерале које и непријатељ респектује послали туђину да им суди и пресуђује. Браниоце смо испоручили. Рекли смо: водите их, осудите и не враћајте. Нама нису више потребни. Потребни су нам они који су са безбедне даљине тражили да се Србија бомбардује, да се Срби бомбардују, да се Сања убије, да се мала Милица ликвидира, да стотине хиљада деце борави по подрумима и склоништима, да нас засипају уранијумом и другим отровима (види књигу Мирјане Анђелковић-Лукић „Дарови милосрдног анђела“), са непоправљивим и несагледивим последицама. Организују се шетње за покојног Зорана Ђинђића, а заборавља да је он тражио да се бомбардује земља Србија. И даље нам соле памет они који су потписивали разноразне прогласе тражећи што жешће бомбардовање. Они и данас изигравају „мудраце“ тражећи у нама Србима кривицу, а оправдање за евроунијатске и америчке злочине и злочинце. Њима је нормално да трговац или произвођач „Кирби“ усисивача каже студентима на Правном факултету у Београду „ да он нема намеру да се извињава због бомбардовања на Србије“. Да је то изјавио у било којој сувереној држави добио би моменталну дипломатску шут-карту. Код нас ни опомену. Једноставно, све се прећути.
Могло би се унедоглед говорити о нашем понашању према онима који су на наше главе, на главе наше деце и на још нерођену децу просипали свемогуће прљавштине, а све тобож у име демократије и свеопштег напретка. Што се тиче демократије одмакли смо толико да нас више нико не може стићи, а у напретку нам нико није раван. Сваког дана кад се ухватите за новчаник, отворите фрижидер или пожелите да одете до пијаце постајете свесни сопственог и општег напретка. У име демократије и напретка који се иначе сипају у лонац и мало пирјане на лаганој ватри може се сасвим пристојно живети, за разлику од патриотизма и родољубља који не вреде ни кад се сипају у лонац или трактор.
Господо на власти. Ми јесмо сиромашни. Али нисмо глупи, односно нису нам свраке попиле мозак да не видимо шта чините. Зато бар ћутите. Не морамо слушати ваше бесловесности .Часни пост је почео.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *