Почетна / Свет / Березовски молио Путина за опроштај

Березовски молио Путина за опроштај

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Јељциновог „сивог кардинала“ Бориса Березовског мистериозна смрт спречила да се врати у Русију из Лондона и пред судом открије тајне које могу имати везе са активностима британских тајних служби

Најконтроверзнија фигура епохе Бориса Јељцина и руских деведесетих година, Борис Абрамович Березовски, умро је 23. марта – „због престанка рада срца“! То је била прва и, до сада, најпоузданија информација која долази из Велике Британије, земље у којој је Березовски 2001. пронашао уточиште од кривичног гоњења у Русији. Последња званична верзија лондонске полиције гласи да је узрок дављење, док британски „Телеграф“ преноси да је поред његовог тела, у вили у месту Аскот недалеко од Лондона, пронађен и шал којим је, наводно, изазвано гушење одбеглог олигарха. Појавиле су се информације да је Березовски банкротирао, и како га је психички разорио губитак парнице пред лондонским судом против колеге Романа Абрамовича, коме је морао да исплати 50 милиона долара на име судских трошкова. После вести о „престанку рада срца“ Березовског, објављен је и његов „последњи интервју“, дат новинару америчког „Форбса“ Иљи Жегуљову неколико часова пред смрт, у којем се олигарх жали да је све пропало, како је променио своја гледишта и изгубио вољу за животом.

САМ ОДРЕЂИВАО ПРАВИЛА ИГРЕ Медијска нагађања и инсинуације, којима својим штурим саопштењима много доприноси и сама енглеска полиција – о томе да ли се Березовски сам обесио или је обешен, или се можда саплео, па му се шал упетљао у радијатор и угушио га – потиснуле су у други план много значајнија питања. Ко је, заправо, био Борис Березовски? Какве тајне је са собом понео у гроб човек који се хвалио да је „створио Владимира Путина“? Да ли се он, само два месеца пред смрт, покајао пред Путином и одлучио да јавно проговори о најосетљивијим темама које се тичу дугогодишњег „хладног рата“ између Москве и Лондона?
Доктор математике, дописни члан Руске академије наука, Березовски је био познат по „ђаволским комбинацијама“ у политици и бизнису. „Не правим милионе, не правим десетине милиона, ја правим само милијарде“, говорио је Березовски, некада један од сто најимућнијих људи планете, који је богатство стекао тако што је сам одређивао правила игре. Много већи капитал, како се претпоставља, Березовски није водио на своје име. Његов ортак, грузијски бизнисмен Бадри Патаркацишвили, чувао је новац Березовског, али је Бадријева прерана смрт, фебруара 2008, само месец дана после освајања трећег места на председничким изборима у Грузији, умногоме пореметила планове одбеглог магната. И Патаркацишвили је, као и Березовски, умро изненада – такође „због престанка рада срца“. Иако никада раније није имао срчаних проблема. Место смрти Патаркацишвилија је Ледерхед, свега тридесетак километара удаљено од Аскота, где је пронађено тело Березовског…

[restrictedarea]

 

ВЕО ТАЈНЕ НАД ИСТОРИЈОМ Наизглед, Березовски се са Путином разишао изненада. Депутат Државне думе испред новоформиране мартије „Медвед“ (претеча данашње Јединствене Русије), Березовски средином 2000, само неколико месеци после Путиновог избора за председника – враћа посланички мандат и убрзо напушта Русију и сели се у Лондон. Да би, 2003, од британске владе добио политички азил и нова документа на име Платон Јелењин. Део руске историје од 1996. када су Березовски и олигархија око њега досегли врхунац (све)моћи и одлучујуће утицали да Борис Јељцин освоји други председнички мандат, па све до 2001. када „сиви кардинал“ напушта земљу – и даље је обавијен велом тајне. Јер, све што се после тога догађало, укључујући и дисидентску активност Березовског из Лондона и његово финансирање антипутинске опозиције, са историјског аспекта мање је битно. Никада више Березовски није досегао ни делић моћи коју је имао до 1998. и ступања на велику сцену некадашњег руског премијера Јевгенија Примакова, а потом и Владимира Путина.
Кључни сведок тих догађаја била је Татјана Јумашева, ћерка првог руског председника Бориса Јељцина. Као супруга некадашњег шефа председничке администрације Валентина Јумашева и особа која је често обављала различите задатке за свог оца и „Породицу“ (круг најмоћнијих људи око Јељцина, укључујући и Березовског), Татјана је била важан играч у Русији друге половине деведесетих. У свом блогу, Јумашева је пре три године записала да је управо Березовски, у лето 1999, осмислио да Кремљ мора да има своју политичку партију, која би на парламентарним изборима у децембру могла да се супротстави блоку „Отаџбина-Сва Русија“ Примакова и тадашњег московског градоначелника Јурија Лужкова. Убрзо, по идеји Березовског, Кремљ је направио партију власти „Медвед“, која је уз подршку Путина освојила 23,3 одсто гласова, само за проценат мање од Примакова и Лужкова. Каснијим спајањем „Отаџбине-Све Русије“ и „Медведа“ настала је Јединствена Русија. Име партије „Медвед“ смислио је Березовски, а медвед је и данас заштитни знак Јединствене Русије. Можда баш због тога, Путин никада званично није постао члан ове партије.
Јумашева у блогу описује и како је Јељцинов избор за наследника пао на Путина. И ту је Березовски одиграо своју закулисну улогу. У исто време, у лето 1999, када је разматрано формирање „Медведа“, водила се и жестока борба у Кремљу за Јељциновог наследника. Озбиљнијих кандидата није било много, а редослед корака је требало да буде следећи: три месеца уочи парламентарних избора Јељцин именује премијера, који потом учествује на председничким изборима у јуну 2000. године. Пре тога, Јељцин је у више наврата разговарао са Путином, тадашњим шефом Федералне службе безбедности, али му, како тврди Јумашева, није помињао ништа конкретно. Против Путина био је руски „злодух приватизације“, утицајни Анатолиј Чубајс, док је шеф председничке администрације Александар Волошин сматрао шефа ФСБ-а јединим избором и претио оставком ако одлука буде другачија. Међутим, као шеф тајне службе, Путин је вероватно и другим каналима дошао до сазнања о томе шта се спрема, а није немогуће да му је Јељцин то саопштио и пре него што је покренуо „консултације“ са Чубајсом и Волошином. У сваком случају, овај маневар Березовског није му много помогао, а у Путиновим очима вероватно се представио као сплеткарош, који ради председниwку иза леђа. Исто тако, Березовски се замерио Примакову и Лужкову (први велики проблеми Березовског појавили су се док је Примаков био премијер), а његов политички пад временски се поклопио са Путиновим формирањем савеза са овом двојицом политичких „тешкаша“. Окренувши против себе и Волошина, који је до 2003. био шеф и Путинове председничке администрације, судбина Јељциновог „сивог кардинала“ била је запечаћена.

КРАЈ ЕПОХЕ Према сведочењу Путиновог портпарола Дмитрија Пескова, Березовски, против кога је у Русији подигао 13 оптужница за различита кривична дела и коме је у одсуству досуђено 13 година затвора – недавно је упутио „лично писмо“ руском председнику. „Пре неколико месеци Березовски је послао Путину писмо које је лично написао, у којем је признао да је направио веома много грешака, замолио Путина за опроштај и обратио се са молбом да добије могућност да се врати у отаџбину“, изјавио је Песков. Руски аналитичари сматрају да је Березовски имао шансу да се врати у Русију, али под условом да пред судом одговори на сва питања која интересују Москву. Посебну пажњу државних органа привлачио је случај некадашњег потпуковника Руске тајне службе Александра Литвињенка, који је такође побегао у Велику Британију 2000, оптуживши пре тога Путина да му је наредио да ликвидира Березовског. Литвињенко, за кога се тврдило да сарађује са британским службама, преминуо је 2006. у болници у Лондону, отрован радиоактивним полонијумом.
Москви би свакако било од великог значаја сведочење Бориса Березовског о евентуалној умешаности британских служби у овај случај, јер је олигарх у Лондону одржавао контакте са Литвињенком и годинама му плаћао месечне апанаже. Међутим, смрт је спречила Березовског да се врати у отаџбину и одговори на бројна питања. Његова последња жеља, да буде сахрањен покрај цркве у подмосковском селу Тарасовка, где је 1994. примио хришћанство после неуспешног атентата на њега – биће му, највероватније, услишена. Епоха деведесетих година у Русији одласком Бориса Березовског је у потпуности завршена.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Berezovski i njemu slični, ne mogu da shvate činjenicu da se ČASNI i DOSTOJANSTVENI ljudi radjaju i umiru sa tim načelima! Onaj koji je „izvukao“ sve iz zemlje i agitovao protiv njega, posle ponovnog izbora Putina, traži da ga primi. Nepojmljivo i pokvareno! Mnogo me asocira „pokajanje“ D. Mihajlovića koje je uputio S. Miloševiću u Hag. Slobodan, NORMALNO, nije hteo ni da pogleda a tu karakternu osobinu nijedan PUČISTA nije imao! To je bio jedan od preduslova da budeš u njihovim redovima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!