Аргументи и провокације

Епископ бачки др Иринеј Буловић: Кратак коментар на изјаве бискупа Ладислава Немета

Да ли бискуп Немет верује да екуменски дух постоји само онде где је присутан римски првосвештеник? За мој рачун, иза такве концепције екуменизма – ако је она посреди – може се, без много маште, назрети менталитет унијатизма, с тим да је унија као модел постизања јединства хришћана званично одбачена у Римокатоличкој цркви у току последњих пола века, од Другог ватиканског сабора до данас

Случајно наиђох на изјаве Његове преузвишености бискупа зрењанинског г. др Ладислава Немета „Танјугу“, које је „Радио-Телевизија Војводине“ 9. марта на свом сајту пренела под насловом „Бискуп Немет: Дискусија о папиној посети Србији ‚неукусна‘“.
Сагласан сам са ставом господина бискупа који се односи на медијску мантру или рашомонијаду о евентуалној папиној посети Србији – она заиста јесте неукусна и неумесна, па, у крајњој линији, и некоректна према мудром и достојанственом старцу који се недавно повукао из активне службе на катедри римских епископа. Али не могу, а да се укратко не осврнем на његове ставове о Српској православној цркви и о односима између Православне и Римокатоличке цркве у Србији, јер су и ти ставови, по мом мишљењу, неукусни и неумесни, а такви су зато што не одражавају чињенице и не изражавају истину. Ићи ћу редом.
1. Уважени зрењанински бискуп тврди да обележавање 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу ове године није „екуменски оријентисано“. Занимљива оцена! Поред поглаварâ православних цркава, Српска православна црква позива и високе делегације Римокатоличке цркве, источних дохалкидонских цркава и цркава реформације, као и Светског савета цркава и Конференције европских цркава – практично сав хришћански свет – а обележавање није „екуменски оријентисано“?
Да ли бискуп Немет верује да екуменски дух постоји само онде где је присутан римски првосвештеник? За мој рачун, иза такве концепције екуменизма – ако је она посреди – може се, без много маште, назрети менталитет унијатизма, с тим да је унија као модел постизања јединства хришћана званично одбачена у Римокатоличкој цркви у току последњих пола века, од Другог ватиканског сабора до данас.
2. По бискупу Немету, „коришћени су аргументи с циљем непозивања папе на тај догађај“. Остаје нејасно: који и чији су аргументи у питању? И још: ко је био позван или дужан да позове папу „на тај догађај“? Ако мисли да је то био задатак Српске православне цркве, онда га питам: по чему би моја Црква била позванија од његове да упути такав позив? Ако су медији у Србији, па, истини за вољу, и поједине личности из Српске православне цркве прелазиле границу доброг укуса у повременом подгревању теме о папи и Нишу, где је ту место и улога наше браће римокатолика? Да ли су баш сви бискупи били невинашца и земаљски анђели дајући разноразне изјаве на дотичну задату тему?
Неки православни Срби јесу, стварно, помињали Јасеновац као станицу на евентуалном папином путу у правцу Србије. Али са високог места Римокатоличке цркве у Србији чуло се да то не долази у обзир, јер би тек требало утврдити шта се догодило у Јасеновцу. Ако је теза неких православних Срба о овоме можда ишла на нерве некима од браће римокатолика (можда и њему самом?), да ли је изјава са високог места о Јасеновцу као наводној историјској енигми могла да испровоцира или, штавише, да дубоко позледи неке православне Србе, нарочито оне чији преци или сродници оставише кости у Јасеновцу?
Најдебља књига у мојој личној библиотеци јесте издање Меморијалног центра „Јасеновац“, штампано већ у време осамостаљене Хрватске, са списком од досад регистрованих близу сто хиљада јасеновачких жртава (у том броју, ако не звучи неукусно, и петнаестак Буловића). Који је коначни број жртава – да ли неких триста хиљада, како тврде многи угледни историчари данас, или читавих седамсто хиљада, како се тврдило раније – то само Бог зна, а ми људи никада нећемо знати, али једно знамо поуздано: нема дилеме, нема тајне, нема енигме у вези са оним што се онде збило. Ја, разуме се, не спадам у оне који би за то окривили све Хрвате или све римокатолике, или пак заборавили да је међу жртвама било и Хрвата, као и римокатоличких свештеника.
3. Непозивање папе римског у Ниш за бискупа Немета „значи да у Србији још нема спремности за прави искорак у правцу екуменског дијалога“ и да се у Србији напредак екуменских односа запажа „не толико са Српском православном црквом“ колико „са представницима протестантских црквених заједница“. Ово је, нажалост, груба неистина. Тачно је, наравно, да и Православна и Римокатоличка црква у Србији негују искрен однос и хришћанску сарадњу са црквама реформације и обрнуто, али тврђење да Српска православна црква није исто тако и толико отворена и искрено дијалошки опредељена према Римокатоличкој цркви заиста изазива, најблаже речено, многе недоумице и питања.
Не би било особито укусно да овде и сада подсећам господина Немета на све тековине међуцрквеног дијалога и сарадње у Србији током последњих деценија (о томе се може обавестити из прве руке од своје браће бискупа ако, због дугог боравка у иностранству, није добро обавештен и упознат са свим релевантним чињеницама). Штавише, и многи од његових колега из Аустрије, Немачке и других земаља, укључујући и суседну пријатељску Мађарску, могу му потврдити да међуцрквена клима у Србији по много чему превазилази стање ствари у већини других земаља Европе, па и шире.
Мило ми је, најзад, што бискуп Немет истиче слободу деловања своје Цркве у Србији. Зашто ту слободу сматра „релативно великом“, а не великом, не знам. Био бих му најдубље захвалан уколико се заузме да моја Црква има у неким суседним земљама бар мали део слободе деловања коју његова Црква ужива у Србији. По потреби, могу му доставити много конкретних података о слободи деловања Српске православне цркве у поменутим земљама.
Придружујем се, и то свесрдно, његовом ставу да би Србија требало да поштује сопствене законе и да неправедно одузету имовину врати црквама и верским заједницама, а са своје стране додајем – и грађанима.

4 коментара

  1. …. ако се не варам, постоје ТВ снимци, на којима бискуп РКЦ, Др Ладислав Немет присуствује полагању заклетве, српских држављана, – приликом пријема у мађарско држављанство ?! Па би, упутно, било да се постави и питање, да ли се спрема и `подсећање` нових мађарских држављана (бипатрида ?) и на ОБАВЕЗЕ које `заклетва` подразумева ??? Као и питање `службе` , – лојалности, када постоје два `господара` ?! И, којим то `земаљским` властима дугују архијереји РКЦ верност : држави Ватикан, држави свог `национа` или оној, где су на служби ???

  2. Imaju Srbi svoju veru ali zaboravili su je.

  3. Pa takvi su srbi. prodaju veru za veceru.Kroz istoriju koliko je bilo takvih politicara, odnosno fukara, kao sto su danas Ceda J. Canak,Draskovic idr.

  4. Svi mi Crvencani volimo naseg Milorada pa Vucelica. Ne volimo ga sto je iz Crvenke, nama mile i slatke, nego sto je pametan, posten, pravi srpski intelektualac, kojeg bi pozelela svaka nacija Evrope, ali one prave i stare Evrope.
    Veliki pozz i sve najbolje, i zivotu i radu. Slavan smo narod, i Srbija nece propasti, bez obzira na sve igranke Vatikana, Vasingtona i Berlina. Uvek je igranka ista, igraci takodje, ali uvek se nadje snaga, volja i ljubav Srba za svoju milu Srbiju.
    Veliki pozdrav, srecno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *