РЕАГОВАЊЕ: Агенда 21: О чему је реч?

Пише Зоран Радовановић

Објављујемо коментар познатог епидемиолога, универзитетског  професора и председника Лиге за имунизацију, као одговор на  текст новинарке „Печата“ – ауторке редовне рубрике „Зелене стране“

У „Печату“ је 15. марта објављено крајње необично виђење света новинарке Маре Кнежевић Керн под насловом „У мрежи Агенде 21“. По том драматичном приказу, свет је суочен „са глобалним еугеничким планом, познатим под називом ‚Агенда 21‘, чије брижљиво осмишљене фазе спроводе послушне државе у спрези са научном елитом и крупним капиталом.“ Ми смо, штавише, већ читаву деценију укључени у глобални контекст истребљења вишка „некорисних ждерача” (читај: вишка становника планете), а „(ј)едина сметња чишћењу природе од људи могла би бити амишка заједница“ (!?) Читамо даље: „Присилна вакцинација је само део овог неоеугеничког популационог пројекта, осмишљена у циљу стављања под контролу свих људских активности … укључујући контролу наших мисли, жеља и потреба“. Подсетимо се да је еугенетика прокажена идеја о „поправљању“ људске расе коју није упражњавала само нацистичка Немачка, већ и низ других земаља (рецимо Шведска и САД принудном стерилизацијом малоумних и умоболних), али да је се данас сви дубоко стиде. Зашто се онда та група злих научника и корумпираних политичара не похапси, како би се спречило остварење њиховог пакленог наума? Одговор је једноставан: идеје садржане у „Агенди 21“ подржава огроман део човечанства, а неспоразуми су везани превасходно за начин и брзину спровођења тог концепта. О чему је реч? У другој половини прошлог века све више је јачала свест о ограниченим ресурсима наше планете. Суочени с мерљивим показатељима девастације животне средине (истањење озонског омотача, смањење резерви пијаће воде, деградација земљишта, све бржи нестанак животињских и биљних врста, контроверзе везане за феномен стаклене баште), грађани су прво реаговали спонтаним стварањем покрета зелених, а затим се дошло до концепта одрживог развоја. По најпознатијој дефиницији, то је задовољење потреба садашњих генерација без угрожавања будућих нараштаја. Термин „одрживи развој“ скован је у време Самита о Земљи, 1992. у Рио де Жанеиру и основа је завршног документа названог „Агенда 21“ (у слободном преводу: програм развоја у 21. веку). Скуп су организовале Уједињене нације, а за завршни документ су гласали званичници из 178 земаља. „Агенда 21“ није међудржавни уговор, већ добровољни план акције који свака земља спроводи у сопственом интересу, без мешања споља у своју сувереност. Суштина је у борби против сиромаштва и у привредном развоју, али на одржив начин, уз очување природних добара и спречавање загађења. Идеја о истовременој заштити животне средине и социоекономском развоју је даље развијана да би је јуна 2012, на скупу Рио+20 (20 година после првог Самита о Земљи), оснажили представници 192 земље, од којих је 109 било заступљено на нивоу шефа државе. Међу њима је био и председник Србије.
Управо ти подаци показују да није реч о шачици издајника, већ о до сада најрепрезентативнијем скупу државника забринутих за судбину својих народа. Да је било шта тачно у драматичном приказу новинарке Кнежевић Керн, свима њима би морало бити суђено због велеиздаје.
У Рију је прошлог јуна, као и у свим сличним приликама, било много демонстраната, али већина њих није протестовала против основне идеје, већ зато што се она не остварује довољно енергично. Примера ради, најнепријатнији дочек приређен је иранском председнику Ахмадинеџаду зато што се у његовој земљи запоставља очување животне средине, а посебно је упамћена шест-седам метара висока реплика Статуе слободе, из чије бакље сукља црн дим као симбол претераног загађивања.
Схватања слична погледима изнетим у прошлонедељном чланку у „Печату“ заступа десно крило америчке Републиканске странке, окупљено око конзервативног покрета „Чајанка“. Ти људи тврде да је „Агенда 21“ завера Уједињених нација, али мало ко прихвата тако параноидно виђење стварности.
Тако дођосмо до „присилне“ вакцинације као наводног инструмента „неоеугеничког популационог пројекта“. Новинарка је „истину о вакцинама“ тражила по Интернету, али јој је промакло да не постоји угледна научна установа или влада у свету која је против вакцинације. Опште је прихваћено да је то најбоља и најефикаснија мера коју је медицина понудила човечанству (у истом контексту се помиње и хигијенски исправна вода за пиће, али ту народноздравствену меру не прописују лекари на рецепт, већ је обезбеђују санитарни инжењери).
Да ли су онда наводи у спорном чланку измишљени? Нису, али се до њих дошло искључивим ослањањем на сајтове иза којих стоје бизарни ликови и разни барбарогенији, махом незналице, преваранти или психопате. Резултат такве претраге је исти као када би се радознала девојчица о тајнама репродукције информисала на друштвеним мрежама од разних похотљивих чика.
Сваком студенту медицине познати су разлози зашто се у развијеним земљама даје мртва, а у земљама у развоју жива вакцина против дечје парализе (и у Србији је, само до пре три месеца, званично препоручивана једино жива вакцина). Нажалост, новинарка је поверовала да је вакцинација „осмишљена у циљу стављања под контролу свих људских активности“. Слично су 2003. тврдиле затуцане верске вође у Нигерији, у време када је дечја парализа била пред искорењивањем. Требало им је скоро годину дана да схвате како нису у праву, а за то време се ова болест пренела на 18 земаља. Последице те заблуде се осећају и данас.
Простор не дозвољава да се на исти начин оспоре остале небулозне тврдње против вакцинације. Уместо њиховог побијања, поставимо себи само два питања: прво, како је група злотвора за свој монструозни план придобила сва министарства здравља и све научне установе у свету и, друго, зашто ти манијаци свесно жртвују своју децу и унуке, дозвољавајући им да се подвргавају вакцинацији?
У овој несрећној земљи постоји обиље стварних проблема. Зашто се залуђујемо указујући на непостојеће? Уз то, зашто сејати страхове „аргументима“ чији је пелцер до сада држао покрет „Наши“?