Вељко брани Сарајево

Пише Владислав Панов

Времешни Вељко Булајић, познат као „мистер спектакл“, и чувен као творац „Битке на Неретви“ – најскупљег ратног филма из времена СФРЈ, из своје Хрватске је отворио срце ни мање, ни више него Турцима, а све поводом филма о страдању Сарајева који никада није снимио, али и неких других тема, обрачуна и комбинација

Чувени југословенски режисер Вељко Булајић, аутор између осталог и најскупљег филма са ових простора, „Битке на Неретви“, одавно је у свом угодном хрватском ухлебљу у потпуном забораву. Уживао је Вељко у тој циничној добродошлици „својих“ нових сународника последњих неколико деценија.

ЕЛАН И МОТИВАЦИЈА Рођен је иначе као Црногорац. Да ли због те фалинке или нечег другог тек Булајић пуних двадесет година тамо није добио ништа да снима. Онда је 2006. године коначно снимио свој први новохрватски филм. Наравно, у свом стилу, зихерашки се определио за биографију „иконе“ хрватске (мада, ипак, прецизније, дубровачке) литературе, Марина Држића. Доживео је заслужујући бродолом и бројне негативне критике, иако је наводно његов филм био понуда хрватске кинематографије за конкуренцију у трци за „Оскара“ 2007. године у категорији најбољег страног филма. Наравно, није номинован. Онда, опет тишина.
По годинама, додуше, у одавно заслуженој пензији, осамдесет петогодишњи Булајић се ових дана напрасно огласио као агилни синеаста који је пун радног елана, идеја, мотивације… Авај, засметала му је опет ујудурма непријатељског табора. Неименованог, али разуме се, мора да је углавном с ових, пре свега српских простора.
Вељко је, како открива у интервјуу турској агенцији „Анадолија“, који су пренели бројни медији, дуго имао на уму да сними играни филмски спектакл „Сарајево“ о страдању несрећних и недужних муслиманских Сарајлија од агресије Југословенске армије!? Човек рече и остаде жив. У смушеној тиради у поменутом интервјуу није био ни близу тако елоквентан и изричит када је требало да објасни зашто му је или због кога онемогућено да сними тако велики и значајан филм с којим би се коначно открила драма Сарајева и злочини српске војске над њим. Помиње несувисло Алију Изетбеговића, министре, генерале, као сви су били за тај филм, али су „под притисцима“ одустали. Ремек-дело „Сарајлије Булајића“ (себе је у интервјуу назвао Сарајлијом!) није добило прилику да усрећи народ босански и светску кинематографију. Али, Булајић тврди да управо снима „један документарни и припрема други играни филм“. Човек ужива да ради. Али и да прича.

[restrictedarea]

 

„НЕЗАХВАЛНИ“ КУСТУРИЦА Ексцесни мајстор за провоцирање је и овом приликом подсетио на свој сукоб са Емиром Кустурицом кога је без повода и потребе испрозивао. Осим што је подсетио на Кустуричину незахвалност јер му је управо он пружио одлучујућу подршку када је Кустурица почињао, утичући да његов први филм „Сећаш ли се Доли Бел“ добије „Сребрног лава“ на Фестивалу у Венецији, он нас је све подсетио да Кустурица заправо и није режисер већ политички мешетар и бизнисмен који се одлучио да служи политици. Као, Кустурици страшно смета разлика у Булајићевом и његовом приступу тумачњу рата у Босни и да га је због тога нападао. Кустурица је, каже, служио политици и радио је оно што је радио не као синеаста већ као неко ко је водио рачуна само да подилази онима који су стајали иза њега! Додао је и да је, наравно, хрватска кинематографија та која данас прави искорак у односу на остале кинематографије са простора бивше Југославије, величао је своју „храброст“ и принципијелност за време рада у Титовој Југославији када је наводно одбијао да снима оно што нико није смео или је Титу објашњавао како се најбоље историја преноси на велико платно, а овај то импресиониран уважавао. Сетио се, дакле, свега што му је мило и напао оне који му више нису ни мили, ни драги. Себе, јасно, ниједног момента није видео међу онима који су каријеру изградили додворавајући се политичарима и моћницима који су стајали иза њега. Тако и Булајић изгледа памти оно што се није десило и није бивало, а заборавља све што му не одговара. Или, да кажемо, не паше. Коментари на овај интервју су жестоки, емотивни, па и агресивни. Баш онакви какве је и очекивала ова његова провокација. Мада чувени „црногорски Хрват“, Сарајлија Вељко не мора да брине. Не би требало ни да сумња да ће највише из овог правца добити силну подршку, посебно међу увек за одбрану правде дежурним „Другим Србима“. Из њихових ће редова, уосталом, без сумње ускоро и настати истински значајан, искрен и политички коректан филм о Сарајеву и српским злочинима над њим. Судећи по досадашњем учинку ових аутора извесно је да је било много боље да је филм о Сарајеву ипак снимио „легенда Вељко“.

[/restrictedarea]