Почетна / Интервју / Велимир Илић – Град без кранова је мртав град

Велимир Илић – Град без кранова је мртав град

Разговарала Наташа Јовановић Фотографије Mилорад Mиланковић

За последњих седам, осам година број грађевинских радника који раде у грађевинским фирмама смањио се за око 100.000. С друге стране, многи гиганти су због лоше државне политике и лоших кредитних линија отишли у стечај и пропали. Сачувати Институт за путеве и ЦИП од најављене приватизације био је прави потез. То морају да буду државне фирме, јер не могу капитални објекти бити поверени на пројектовање приватној фирми која има четири или пет запослених. Ако држава плаћа, онда то подразумева и државни надзор, каже у разговору за „Печат“ Велимир Илић, министар грађевине и урбанизма.

Покренули сте акцију пројектовања аутентичне српске куће која је наишла на неподељено одушевљење грађана. Одакле је потекла таква идеја?
Идеја о пројектовању српске националне куће у чију реализацију је укључена и Српска академија наука и уметности, као и многи заинтересовани јавила се после промишљања да себе као народ подсетимо на то ко смо, али и да свету понудимо нешто што је аутентично наше. А Србија која иза себе има дугу и богату историју и традицију најбоља је ризница понуда у избору за најлепшу кућу. Сетимо се само како изгледају конаци из периода Обреновића, али и других раздобља наше историје. Тако се као одговор на један тренд архитектонског неукуса који влада родила идеја о стварању пројекта националне куће. Сама градња аутентичне српске куће коштала би око 300 евра по квадрату, ако се изузму трошкови који се плаћају локалним самоуправама, а уколико градови и општине подрже ту иницијативу и понуде повољније локације и инфраструктуру, читаве улице, па и насеља могли би да буду изграђена у стилу праве српске куће, на којој су нам некада завидели у свету.
Реч је о квалитетно изграђеним старим српским кућама које су прилагођене нашем поднебљу и потребама, а циљ је да свака породица у Србији добије јефтин кров над главом.

Други пројекат који сте покренули, а који је пробудио пажњу привредника у централној Србији јесте дистрибутивни центар Лађевци. Реците нам више о самом пројекту?
Све што се произведе у регији западне Србије до Новог Пазара предвиђено је да се дистрибуира и пакује у Лађевцима, наменским објектима, складиштима 11 метара високим, која би заузимала простор од 20.000 квадратних метара. Идеја је да се створи заокружен циклус који би подразумевао да се сва роба која се произведе на подручју Србије, овде допрема, пакује и даље дистрибуира. На тај начин Србија би на тржишту могла да се представи као озбиљна држава у производњи воћа, поврћа и меса. Камион руски који иде по селима и сакупља производе од домаћинства до домаћинства биће прошлост. Овде би се роба класификовала, спремала, одвајала и паковала, и тек тако спакована била би спремна за извоз. То значи да би свежа роба, јабука, јагода, крушка или месо могла у току ноћи да се спакује и ујутру нађе на трпезама. У овај пројекат укључене су општине градова Чачак и Краљево, а интересовање за финансирање дошло је и од стране Емирата чији су представници недавно боравили у Србији. На аеродрому „Лађевци“ купљено је око 300 хектара земље и у току је рад на пројектној документацији. Ово је будућност Србије, централне, западне Србије и Рашке чији је кључ развој села. Предвиђено је да произвођачи који дођу у овај центар и оставе робу, одлазе са потврдом на основу које могу да оду у банку и тамо на робу до 50 одсто вредности подигну аванс са којим би могли да раде. По коначном извозу и продаји био би направљен коначан обрачун. Са овим планом сложили су се и министар пољопривреде и министар трговине. Министар трговине је заинтересован да у овим објектима складишти државне резерве. То значи да је дошао крај прекупцима и закупцима. Друго, белгијски ланац који је купио „Макси“ заинтересован је да у своје објекте убаци наше производе. Оно што нас препоручује за такву сарадњу јесте чињеница да би се у поменутим објектима у Лађевцима радило и паковање и припремање робе. Дакле то више не би био кромпир у џаковима или шљива у гајбама. Коначно све ово би значило и велики број радних места. Изградњаграђевински кошта око 20 милиона, и опрема око пет, шест милиона евра, а план је да за шест месеци уђемо у фазу издавања грађевинске дозволе када би и затворили финансијску конструкцију. Сама градња би почела са радом у другој половини године. Овде би простор могле да изнајмљују домаће, али и стране компаније које се баве извозом.

Да ли ћемо легализацијом дивље градње коју предвиђа нови закон коначно добити потпуну катастарску базу?
Мени је драго да ће на првој седници владе бити усвојен закон о упису свих нелегално изграђених објеката у Србији и њихов упис у катастар непокретности. Ми не можемо функционисати као што су нам на то скренули пажњу „Светска банка“ и остале институције, са толиким бројем дивље градње.
Ради се о 1.300.000 објеката. Преко три милиона грађана Србије поседује имовину која није нигде уписана. То у јединственом катастру Европе, који је са пуштањем сателита у околини Париза недавно формиран и који врши катастарска снимања на подручју целе Европе, није могуће. Срамота је за озбиљну државу да се изванредне локације у Београду, као оне око Храма Светог Саве воде као пашњаци, Дедиње као обрадива површина, док су Овча и Борча уписане као њиве.
Којом сте се логиком руководили када сте донели одлуку да легализација бесправно подигнутих објеката буде бесплатна?
Иза већине неукњижених објеката стоје људи који су својим знојем и муком и кредитима правили те објекте и замислите да сада од тих људи затражимо неколико хиљада евра да би добили документацију. То је логика и због тога ће сваки приватни објекат бити уписан. Једноставно народ нема новца. За легализацију сваки власник објекта мораће да издвоји око 100 евра, колико кошта геометарска такса, и ни динар више. Тамо где је спорно власништво прво ће морати да се заврши судски спор, па тек онда да се такав објекат и упише у катастар. Али 90 одсто објеката можемо сутра уписати. Међутим после ове легализације даљу дивљу градњу нећемо толерисати. Инспекцијске службе ће рушити све што је нелегално. Сећам се када смо оцртали Коридор 11 аутопута људи су почели масовно да праве објекте да би касније могли да за вишеструко већи новац исте непокретности продају. Сада инспектори одлазе на терен и камером снимају читаву трасу, па отуда ми нећемо признати ништа што у моменту снимања није постојало.
Колико ту има и финансијске логистике, јер само грађанин чија је имовина уписана може и да плаћа таксе на исту имовину?
Истина. Не можете тражити од неког да вам плаћа порез на имовину ако објекат није укњижен у катастру непокретности. Јер фактички имовина не постоји на папиру. Према томе увођење реда у грађевинарство мора да подразумева упис у катастар непокретности.

У претходних неколико година станоградња је практично стала. Да ли ће бесплатна дозвола за градњу коју сте најавили вратити кранове у градове широм Србије?
У свим озбиљним земљама света грађевинска дозвола се не плаћа. Када је дозвола бесплатна, грађанин неће градити на дивље, а дозвола му може бити ускраћена само ако градњу почне на улици, раскрсници или националном парку. Грађевинарство је мотор српске привреде. Јер када се не врте кранови у неком граду, он је економски мртав. Када уђете у неку средину и видите да се гради и ради, да се ту врте неки кранови, знајте да је све у реду. Ако тога нема, нема ни стабилне и јаке привреде. На нама је да градимо, стварамо амбијент и користимо постојеће стање. Такође, не заборавимо да Србија има на хиљаде празних хала које зјапе празне. Ако у пропалим фирмама постоје хале и инфраструктура, зашто то не би искористили. Ми морамо да их стављамо у функцију, а никако да дозволимо да инвеститори поред таквог стања улажу у нове хале.

У плану је и изградња социјалних станова?
Та категорија станова је веома битна и за њих се обезбеђују средства. Предност ће имати градови који имају готове локације, опремљене и који ће их бесплатно давати. У том случају, ми рачунамо да цена ових станова буде између 300 и 400 евра. Како сам учествовао у градњи на хиљаде кућа у Србији тврдим да је реална цена 300 евра, али само уколико град да бесплатну локацију. Ниједан објекат који смо изградили у Јаши Томићу, Међи, Богдању, ваљевском, чачанском крају где су се куће порушиле услед клизишта, није коштао више од 300 евра.

Најавили сте и рат локалној самоуправи. По новом закону који је у процедури само стварна улагања од стране општине или града могу бити и наплаћена инвеститору?
Када како предвиђа нови закон дозвола буде бесплатна, општине и градови неће моћи да рекетирају инвеститоре и траже им велика средства по квадрату. До сада се знало да је цена за одређену зону 200 или 300 евра по квадрату и то се беспоговорно морало платити. По новом закону само стварна улагања општине и града на вашој локацији, као што је увођење струје, изградња трафостаница и слично, може да се наплати, али никако неће смети да се деси да вам општина наплати по квадрату, рецимо, уређење улице, а да од тога ништа не буде. Када смо радили насеље Степа Степановић, граду Београду смо уплатили 21 милион евра да би добили дозволу, а до данас град Београд није ништа урадио и грађанима није понуђен никакав квалитет услуге. Сада грађани јуре нас, а ми град.

Да ли говоримо о самовољи градских власти?
Не може да се толерише да је град Београд држава у држави и да влада над њим, као и над Војводином нема никакве ингеренције. Влада мора бити капа над целом државом. Ми се суочавамо са аномалијама које нас коштају стотине милиона евра. Замислите, када сам био министар у прошлом мандату договор је био да се аутопут Коридора 11 уведе у Београд десном обалом Саве. Зато се и радио мост на Ади који би могао да прими саобраћај са Коридора 11. Када сам отишао, Дулић је Коридор 11 пребацио на леву обалу Саве. И сада многи ови објекти, као и мост на Ади остају ван функције. Сада се мора узводно према Сурчину правити још један мост на Сави капацитета моста на Ади. Такође још један мост се мора направити и у Остружници, како би добили пун профил аутопута. Градња још два моста намеће питање зашто нам је онда био потребан мост на Ади. Али реч је о инвестицијама које нису координиране између града, Републике и покрајине. Проблем Србије је политичко инвестирање које ју је довело довде где је сада. У кризним годинама као што су ове, ниједна непрофитабилна инвестиција не би требало да се одржи, а камоли она политичка. Не можете правити аутопут тамо где нема саобраћаја. Све испод 8.000 аутомобила дневно прави губитак и таква инвестиција тражи издржавање из буџета. Само екстрабогати народи себи могу дозволити луксуз да граде аутопут тамо где нема саобраћаја.

Процена говори да у грађевинарству сваки кредит који се подигне са каматом већом од пет одсто води фирму у пропаст. Како у околностима када камате страних банака достижу и до 20 одсто очекивати оживљавање грађевинарства?
Решење је у стварању Развојне банке Србије. Та идеја је добра и не могу да разумем да је потребно пет пута понављати да државни депозити који су изузетно велики, поједина јавна предузећа у дану наплате милијарду и пет, шест милиона, одлазе у страну банку. Зашто се то држи у страној банци? Државни депозити представљају најјефтинији новац. Зашто ти депозити као свугде у свету не стоје у Српској развојној банци. Даље, из тих државних депозита финансирало би се интервентно и грађевинарство и путоградња и привреда – активности које би подстакле производњу и извоз. Грађевинарство је спор процес, тај период од градње до продаје покрива банка. Сада смо сведоци да маса грађевинских фирми које узимају камате за обртна средства у висини од 18 и 20 одсто улази у дужничко ропство. Банка која зеленаши не помаже грађевинарство већ га уништава. Мени је жао што путарске фирме, у време када смо дали аванс за азербејџански кредит за изградњу аутопута, нису могле да добију банкарске гаранције.

Да ли је захтев који сте покренули за укидање конверзије подстрек за долазак страних инвеститора?
Нико није разумео зашто сам тражио да се укине конверзија и одложи за годину дана док се не донесе нови закон. Не можете ви свету да објасните ту српску појаву конверзије која нигде више не постоји. Ако продате неком објекат, онда сте га продали. Недопустиво је продати објекат, а затим тражити да вам се плати конверзија која је три пута већа од цене објекта који је продат. То странац не разуме. То је била кочница за хиљаде пројеката.
Страни инвеститори су добили и неке подстицаје који су изостали када је реч о домаћим инвеститорима. Како то објашњавате?
Зашто се некима који долазе у Србију даје 10.000 евра по запосленом, а српским фирмама ни динар? За то немам објашњење. Нека симетрија мора да постоји. Зашто наши људи одлазе у друге државе да инвестирају, граде и раде, јер у својој не могу да уживају никакве привилегије. Напором ове владе и домаће фирме добиће исти третман. Подстицаји странцима су по мени пример политичког инвестирања и политичког пројекта. Са таквим инвестирањем које је цветало у претходној влади мора да се престане. О свакој инвестицији мора влада да разговара, а када она уђе у Србију, мора да буде добра, профитабилна. Нико не сме улагати тамо где нема добити и где инвестиција сама себе не покрива. Био сам за то да се за градњу Коридора 11 добију кредити, али даља изградња кроз концесију мора сама себе да финансира. Држава је направила први корак, али она даље мора сама себе да покреће да би растеретила буџет.

Да ли је партнерство јавног и приватног улагања модел који би требало да заживи?
Приватне фирме требало би да улажу, финансирају, па и да зараде. Зашто се тога плашимо? Уместо тога ми имамо толика јавна предузећа која су губитна, али их и поред тога форсирамо и помажемо из буџета. Ми смо дозволили да држава буде највећи послодавац у јавном сектору и да запошљава највише људи. Не можемо рећи да смо успешни само зато што сваке године запослимо на хиљаде нових људи у администрацији који постају буџетски корисници. С друге стране, они који пуне буџет сваким даном смањују број запослених. Изостаје и објашњење зашто се у многим градовима широм Србије троше огромна средства, ако постоје приватници који би то урадили. Питање које се надовезује, логично, јесте зашто нема субвенција у приватном, као у државном сектору. Не знам зашто не могу да заживе у пуном капацитету приватне болнице, приватне апотеке, домови здравља…

Рекли сте да је Коридор 11 ваш сан. Докле се стигло са његовом градњом?
Коридор 11 је највећа инвестиција у Србији тренутно. Али без авансног плаћања и благовременог плаћања, свака фирма ће пропасти. Сада се спремамо да са Кинезима потпишемо уговор и да уђемо у две концесије. С друге стране, део у чију градњу смо ушли са капиталом Азербејџана је у пуном грађевинском замаху. Али све то не би могло да почне да нисмо дали аванс 60 милиона евра у једном дану. Када су домаће фирма добиле 30 милиона евра у једном дану, све су биле на ногама и одлично радиле. Ако им не платите, оне одлазе. Ми морамо схватити да велике инвестиције не могу бити основа за пуњење буџета. Не можемо се кредитно задуживати и наплаћивати фирмама велике дажбине, и то оним фирмама које воде велике кредитне пројекте у Србији, само да би пунили буџет. У изградњи аутопута највећа ставка је битумен. Ми не можемо узимати акцизе 63 одсто на битумен и тако пунити буџет, и рећи да је инвестиција наменска и да служи за подстицај развоја државе. Јер ми преко инвестиције коју радимо индиректно пунимо буџет. Отуда инвестиција мора бити јефтина, а буџет морамо пунити из реалних објеката који раде у привреди или бизнису.

Каква је перспектива ове, чини се, двоспратне владе, коју воде с једне стране Дачић, с друге Вучић. Да ли је то добро?
Ниједна влада није идеална и свака има своје проблеме, политичке партије које се боре за своју позицију. Мислим да је ово једна од бољих влада и да би требало да опстане. За Србију би превремени избори значили велику штету. Јер сваки избори униште годину у којој се догоде. Пре свега у тој години избора нема инвестиција, пројекти стају, зауставља се живот. Избори у две године су две изгубљене године. Тачно је да ће неко добити бољу позицију на тим изборима, али то није добро за Србију, за народ. Зато је набоље да влада држи континуитет од четири године како би одрадила цео свој циклус. Рецимо министарство које водим је веома специфично. Нама је потребно најмање годину дана да направимо пројекте, остваримо кредитне линије и затворимо финансијску конструкцију, и тек после три године можемо да приступимо реализацији. Е сада ако дође друга влада, мора да понови цео процес.

За вас важи да сте народни министар. Колико људи дневно закуца на ваша врата?
Мислим да дневно примим више људи него сви остали министри заједно. Људи долазе, шта ће, мука их натера. Још никога нисам са врата вратио. У Београду је лакше бити министар. Замислите мене у Чачку. Сви знају где је моја кућа, а ако неко дође са стране само пита: Где је кућа Веље Илића?
За викенд њих на стотине дође код мене кући, па испада да радим више код куће него у кабинету. Када ми каже да је дошао из Прибоја, Предора, Пазара… ја не могу да га вратим. Зато се деси да доручкујем у четири по подне.

3 коментара

  1. Gospodine ministre ono sto su nekada bili gazda jezda i dafina u bankarstvu to su sada Aleksandar Lukic i Zika Mustikla Stankom sa stecajnim upravnicima u gradevini.Dok su oni na slobodi ygrade u izgradhji od 2004 na citavoj cukarickoj padini narod je opjlackan i nezasticen ko veruje takvim investitorima lopovima koje drzava stiti.Zbog takvih nece biti kranova .




    0



    0
  2. Sačuvali ste Institut za puteve i CIP jer projktanstki biroi sa manjim brojem upošljenih, po Vama, su neozbiljni. Kako to da ti sačuvani,ozbiljni, sa velikim brojem pomoćnog osoblja do sada nisu završili projekte Koridora 10 i famozne 11-tice, a svima godinama unazad puna usta priče o kapitalnim investicijama?! Mogu li ti sačuvani sami sebe da izdržavaju ili ste dobročinitelji preko naše grbače? Da li je broj upošljenih pravo merilo za procenu bilo koje firme ili brzina izrade,kvalitet i cena?!




    0



    0
  3. Mnogo nekih ideja,planova,snova…kao da im je malo dosadno,pa hajde da malo radimo?Tacnije,dajte neke ideje da povecamo budzet,a kada pocne „lova da se vrti“,tu mozemo svi imati koristi?

    „Gradjevinarstvo motor privrede…“
    Spanija je imala dva „motora“,turizam i gradjevinarstvo,prodavala je „pogled na more“…sada je propala i zivi samo od turizma,zahvaljujuci i ratovima u mediteranskom basenu…ima skoro 50 miliona turista godisnje.
    Ali,gradjevinarsto ju je sahranilo.Narod prezaduzen,drzava stala.
    Najnerazvijenija autonomna oblast Mursija,prozvodila je vise stanova i kuca godisnje,nego Austrija i Madjarska ,zajedno.
    Kada je bio „bum“,sa nerealnim cenama.Kada su banke davale pare na „dobar dan“…
    Velja kaze,“treba kranovi da se vrte“,a ko ce to da plati,ko ce privatno dici kredit…

    U Spaniji preko milion stanova,nema ko da kupi.Nude sada dozvolu boravka i rada,ako kupis stan vredniji od 160.000 eura.

    Cena stana je najvise zavisna od cene parcele,zemljista.
    Materijal je materijal,ruke su ruke,ali parcela unistava realnu cenu.
    Velja kaze 300 eura za kuce,ali i kaze da lokalna vlast treba…
    Nema sanse,ko god vidi lovu,poludi.Lokalna vlast jedino vidi pare u ceni zemljista,jos kada ukinete neke takse,bice jos agresivniji…
    Naduvavanje cena nekretnina je pocelo ,u Spaniji,prenamenom zemljista,pocetkom 2000.g.I sve je otislo do djavola.

    Ali,i da je teren dzabe,da je cena zaista 300-400 eura kvadrat,treba ti 40.000 eura za kucu,od 100kvm, ili mali stan na periferiji Beograda…Mnogo mladih ljudi kupilo je 30 kvadrata,na periferiji,na 30 godina,za oko 30.000 eura,sa 30% rate od plate…?Cim rode drugo dete,gde ce da zive…
    Stan je POSLEDICA standarda,a ne obrnuto.
    Nema sigurnog posla,ovo sada kupuju drzavni sluzbenici,a radnik kod privatnika nema sanse,osim ako nema garancije…

    Zasto ne napravite program da sa 30-40.000 eura,koje ce drzava dati,mozes da napravis farmu,sa otkupljenom proizvodnjom…lako je posle napraviti stan ili kucu.
    Ako bi smo imali milion krava,milion svinja,milion ovaca,bili bi smo velesila.Male zemlje Irska,Zeland,imaju milione grla stoke.

    Ne mora svako da kupi stan…drzava treba da napravi stanove u svakom mestu,koje ce da se iznajmljuju.Ljudi danas traze posao,pomeraju se,ne mora se samo kupovati,ili ziveti u jednom mestu.

    Do sada smo znali da je most na Adi bila ideja za uzimanje para Djilasa i njegovih ljudi,sada saznajemo da je taj objekat,prakticno van trase,zbog jednog Dulica???Neverovatno.
    Tadic je hteo da mu da ime po Bogdanovicu?Strasno.

    Kao da drzave nema,zar je moguce da neki ministar menja trase autoputeva?Da li Velja utice kuda ce Koridor 11 ici?
    Ta prica o „srpskoj kuci“,malo deluje van vremena,a znamo u kakvom vremenu Srbi zive.
    Ja mislim da treba budzet spasiti i ne zaduzivati se,sve ostalo je manje bitno.
    Kada slusam ove ideje ,imam zebnju,kao kada ti dete prica o putovanju oko sveta,ali ti to treba da platis.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *