УСТАШЕ У БЕОГРАДУ!О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Пише Владимир Димитријевић

У књизи о Недићу Милан Борковић каже:„У Београду је већ од првих дана окупације био успостављен конзулат НДХ, који је практично био обавештајни биро Владе НДХ. Више се бавио прикупљањем података о снази НОП-а и четничког покрета у Србији, него што је заступао интересе хрватског становништва у Србији“

У прошлом броју „Печата“, а поводом здружене медијске вежбе „Другосрбијанштина против Зарковића“, академик Василије Крестић је указао на чињеницу присуства хрватских усташа за време окупације у Београду. Чини нам се да је врло важно знати како су они дејствовали против Србије и Срба, будући да је забринути академик напоменуо:„Тога има и данас. И док ми у Хрватској немамо ништа, у њиховим рукама је најјача обавештајна служба која делује у Србији“. Какве су то усташе биле у Београду за време Другог светског рата?
Биле су, биле, и то у самом центру. Имали су и свој дипломатски ауто, а на згради у којој су обитавали стајао је хрватски грб са усташким знаком. Званично, усташка испостава се звала Konzularno predstavničtvo Nezavisne Države Hrvatske. Милан Борковић у књизи о Недићу о томе каже:„У Београду је већ од првих дана окупације био успостављен конзулат НДХ, који је практично био обавештајни биро Владе НДХ. Више се бавио прикупљањем података о снази НОП-а и четничког покрета у Србији, него што је заступао интересе хрватског становништва у Србији“. (Цитате из усташких докумената писаних у Београду дајемо оригинално, „кориенским“ правописом НДХ).
Иначе, академик Крестић је потпуно у праву. Усташки конзулат је имао разгранату обавештајну службу у Београду и Србији. Пратили су све. Знали су чак и податке о епископу Николају Велимировићу, који је, 1942, кад усташки конзул Никшић шаље извештај Загребу, био конфиниран од стране Немаца у Љубостињи. Шпијун из манастира у срцу Србије, код Трстеника, доставља усташком конзулу, а Никшић јавља у Загреб, да „епископу Николају залазе представници свих србијанских политичких струја, па се приписује највише утјецају истога владике, да је дошло до примирја у Србији (…) Планина Гоч испод које лежи манастир Љубостиња јест сабиралиште свих четничких и других легалних и илегалних србијанских борбених одреда (…) Он је енглески ђак, а познат је као пријатељ Енглезке (…) Ради својих љевичарских проповиједи био је омиљен и цијењен код србског народа (…)“ Да је усташки шпијун код владике Николаја био Србин, и да је знао шта и где би требало гледати, види се и по томе што је био пуштен у манастирску капелу, о чему Никшић јавља:„Приликом посјета манастиру Љубостињ упало је у очи да је у одјелу за молитву покрај неколико малих слика светаца објешена и слика Петра Другог уоквирена заједно са прогласом 27. ожујка 1941“. У другом извештају, Никшић описује путовање усташког шпијуна у унутрашњост Србије да би тамо боље упознао делатност „разних грана четника“. Он указује на њихов приближан број, као и на то да четници, под видом сеоских стража, држе сељаке на двомесечној војној обуци. Недостаје им одећа и обућа, али су борбено спремни. Нарочиту пажњу Никшић и екипа посвећују сарадњи српске антиусташке гериле у Босни са Београдом и Недићем. Стално се плаше да ће им Немци одузети Источну Босну и припојити је Србији. О томе су извештаји чести.

[restrictedarea]

 

РАНА ФАЗА УСТАШКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ У БЕОГРАДУ Привремено, године 1941, усташко представништво се налазило у згради Поште. Један код Народне скупштине у Београду, а представник Павелића је био бојник Јосип Лончаревић, официр за везу код немачког заповедника у Србији (Официр за везу? Познато звучи, поготово после преговора с Тачијем). У то доба, усташе су биле нарочито заинтересоване за Земун, па је у архиву њиховог МУП-а нађен извештај о стању у граду и околини, у којем, са забринутошћу, пише:„Становници котара су у апсолутној већини Срби, па нарочито наглашујем, да Срби и Нијемци у окупираних осам опћина живе у великом пријатељству, те да стално харангирају против Хрватске, Хрвата и Словака (…) Озбиљно се за бојати, да једног дана провале из Београда у Земун Срби четници и комунисти, те да тако поубијају и Нијемце и Хрвате, а експлозивом поруше Земун – што се на сва уста прича у Београду – јер су садање мјере сигурности и опрезности минималне и недостатне“. У августу 1941. у Београду је званични усташки дипломата Тихомир Винцетић, који одговара непосредно министру спољних послова НДХ Младену Лорковићу. Адреса конзулата: Престолонаследников трг број 12. Првобитни назив је: Хрватски клуб – уред за путнице. Касније се селе у Добрачину 22.
Винцетић и сарадници су били опседнути српском опасношћу, па је крајем 1941. у загребачку централу јављано:„Пуковник Дража Михаиловић, бивши југословенски војни изасланик у Софији представља најкарактеристичнију личност у Србији. Он је и војник и четник и комуниста. На њега тај несретни живаљ Србије полаже много наде (…) Недић је, разумије се, неискрен према Нијемцима (…)“ Усташка дипломатија указује на неслогу између Драже, Недића и Пећанца, због које ће српски народ „сада коначно да пропадне“.

ЗРЕЛО ДОБА УСТАШЛУКА: ДР АНТЕ НИКШИЋ У априлу 1942, у Београд стиже др Анте Никшић, нови Павелићев дипломата. Прима га у званичну посету Феликс Бенцлер, опуномоћеник немачког Министарства спољних послова код војног заповедника Србије. Бенцлер је јасан, и Никшић јавља у Загреб:„У посљедње вријеме под притиском муслиманских хорди (обратимо пажњу, ово каже Бенцлер, а не, рецимо, неко од новинара „Печата“, нап. В.Д.), иза како је много жена и дјеце поубијано у Босни, око 25. 000 жена и дјеце прешло је Дрину и склонило се у Србији. Те жене и дјеца згражају се и при самој помисли на усташе, те су избезумљени од страха чим их издалека осјете. За Хрватску није добро што толико народа са њенога земљишта бјежи, пошто ће поља остати необрађена, а љетина остати веома слаба“. Никшић види да Немци не цене много своје хрватске савезнике. Тако се жалио, октобра 1942, како су Немци у Земуну зауставили „самовоз“ (аутомобил) његовог конзулата и извршили детаљан претрес, по налогу с највишег места, због чега Никшић протестује. Извесни Лајзер, зондерфирер из Земуна, запањио је усташког дипломату оваквом изјавом:„Он је рекао да у усташким частничким редовима имаде простих злочинаца и да је он једнога таковога срео у Загребу у униформи сатника, премда добро знаде да је тај био у затвору и да је одсједио четири године тешке тамнице ради крађе или проневјерења.“ Лајзер је одлучно порекао и Никшићеву тврдњу да Дрина мора бити граница, јер су, тобож, Хрвати представници западне културе, а Срби источне.

РУГАЛИЦЕ ПАВЕЛИЋУ – ПОВОД ЗА УЗНЕМИРЕНОСТ Никшић је непрестано узнемирен певањем песама – ругалица Анти Павелићу, и о томе редовно извештава Загреб:„Павелићу,жалосна ти мајка,/ неш се дуго Поглавником звати,/Све због твога крвавог терора,/Што га Србин претрпити мора (…) Циганка је породила бика,/Глава му је ко у Поглавника!“ Помиње се и то да „полициски органи (специјална полиција), српски пребјези из Хрватске, блуднице и олош псују само Хрвате и Хрватску“, при чему Недићева влада „систематски популарира мржњу на Хрвате и Хрватску“. Забринут је и због „протухрватске србске промичбе“ међу народом, јер „ти летци су пуни мржње наспрам Поглавника, наше државе и цјелокупног хрватског народа“. Чак је и један слепац на Ђурђевдан у Смедереву (дакле, загребачки конзулат има шпијуна у Смедереву, који бележи песму једног слепца!) певао:„Знаш ли Анте отиће ти глава!“ (Каква страшна претња! У доба док усташе кољу на стотине хиљада Срба, главна опасност достојна „извијешћа“ у Загреб је смедеревски слепац који, у песми, прети Павелићу!) Врхунац опасности је био кад је неко на конзулат окачио насловну страну усташког часописа за децу „Смиље“ (на насловној страни је био велики љубитељ деце, Павелић), на којој је, у јесен 1942, нацртан „четнички знак“ и написано: „Смрт сваком Хрвату“.
Представник усташког конзулата чуо је, опет с јесени 1942, како двојица гимназијалаца, за новац, окупљеном народу певају песму:„Павелићу ти си псето, платићеш нам ово лето,/Ти избјећи немаш куда – планине су србске свуда./Павелићу ал си леп – на кућу ти пао цреп,/ са лица ти пала маска – мрцино хрватска“. Усташки чиновник се пожалио немачком официру (вређају савезничког им поглавника ), и Немац је ухапсио двојицу српских дечака. Никшићу много смета и што „Срби љубоморно чувају све државне амблеме бивше Југославије, па напосе грб на којем се налази србски и хрватски грб (…) Исто тако имаде много градских улица које носе ознаке хрватских крајева, великана и мјеста“. Никшићу смета и име кафане „Мостар“ (Мостар је у НДХ), па тражи од свог Министарства да интервенише код Немаца, и да се сви стари грбови и натписи уклоне. Није подносио ни песме о Срему на „Радио Београду“ (и Срем је у НДХ, не заборавимо!), па је молио Немце да емитовање таквих песама на србијанском радију забране. Нарочити гнев је изазвала чињеница да су Срби повредили „хрватски државни териториј“, јер су на Ади Циганлији, која је припала НДХ, секли дрва за зиму, а раднике је обишао лично ђенерал Недић.

О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА КОЈИ СУ, У СТВАРИ, СРПСКИ ЗЛОЧИНИ У јулу 1942, Никшић захтева да се наводним српским гласинама о усташким злочинима супротставе подаци са доказима „безбројних звијерстава комунистичко-четничких бандита“. Новембра те године, он очајнички покушава да дође до илегално штампане књиге „Недјела Усташа“, која се, наводно, тајно шири по Београду. По Никшићу, злочини српских комуниста и четника се приписују невинашцима какви су хрватски „борбени и заштитни одреди“, па би требало брзо интервенисати. У исто време, постоји и реалност на терену. Никшић мора да „брзојави“ у Загреб да је Мајзнер, командант СС дивизија у Србији, захтевао да „усташе и војници хрватски не пуцају у Србију без разлога, јер да су му били пријављени случајеви, да су тако били рањени и убијени многи сељаци кад су обрађивали поља у Србији уз Дрину“. Добро обавештени Мајзнер није веровао да у српске сељаке са србијанске стране Дрине пуцају „комунистичко-четнички бандити“, јер је знао да у Србе пуцају хрватске и муслиманске усташе.
Никшићево додворавање Немцима је, као и увек кад је хрватска политика у питању, неизмерно. Тако Нојхаузену, главном опуномоћенику за привреду окупиране Србије, поручује да је хрватски народ „потпуно одан савезник великог њемачког народа“, а Мајзнеру и његовим колегама нуди ловишта у „Источном Сријему“, па ће исти добити „дипломатске ловачке карте“. Мајзнер касније моли Никшића да се из немачког логора за партизане у Земуну заточеници, неспособни за рад, пребаце у неки усташки земунски логор (јер, ту има преко 3.400 људи старијих од 50 година, а преко 500 су деца млађа од 17 година). Што ти је савезништво ЕУропских народа! Што не могу за принудне радове да искористе културни Немци (реч је о заточеним старцима и деци, ко зна од куда), могу да побију културни Хрвати. ЕУропа, па то ти је!

СРБИ НЕУКЛОПИВИ У НОВУ ЕУРОПУ Никшић се радује што у Банату, окупираном од стране Немаца, „нема нигдје трага ћириличном надпису, већ су сви надписи на латиници, и то у првом реду њемачки, па онда хрватски“. Он не верује „тобожњим десничарским круговима“ Београда да ће нека српска трупа бити послата против Совјета на Источни фронт, јер је „још увијек србско јавно мишљење задојено неодољивом мржњом према њемачком народу“. (И заиста: српски војник, чак ни Недићев, није ратовао против Руса на Источном фронту, док су Хрвати слали и пешадију и авијацију у помоћ својим хитлеровским савезницима). Чим чују за поразе Немаца у Русији, Срби се радују, јер је, по Никшићу, њихова душа „немирна и авантуристичка“. То је зато што „Србину мањка смисао за опће добро, па према тому он као такав није ни кадар схватити идеалистички дух нове Еуропе“(Хитлерове и Павелићеве!). То значи да у Србији постоје „десетци хиљада људи који су спремни сваки час силом рушити нови поредак, који им не одговара“. Зато се Никшић радовао гласинама из немачких кругова да ће Хитлер Београд, са Сремом, Банатом, Бачком и Мачвом учинити Марком (облашћу) Принца Еугена, а да ће Срби себи морати да бирају други главни град. У разговору с немачким послаником у Турској, фон Папеном, који га је питао о понашању Срба и да ли они сада верују у победу Немачке, Никшић је рекао да „Срби још увијек рачунају, да ће бити на Балкану агенти енглезког и америчког капитала, и да ће живјети од муке и рада хрватског народа на овом дијелу Еуропе, а да у побједу Њемачке не вјерује баш ниједан Србин“. Такође, по Никшићу, који с јесени 1942. опет шаље извештај у Загреб, „сигурно је да ће Срби прву прилику израбити, да ексцедирају по свом старом обичају и љубави за пустоловинама“.

РАДОСТ ЗБОГ ХАПШЕЊА СРПСКИХ НЕПОЋУДНИКА Хрватски конзул у октобру 1942. одушевљено јавља Загребу да су Немци ухапсили низ четника (њих преко 400) због саботажа против окупатора, што је Србе тешко узнемирило и појачало „мржњу на Ниемце“, па, по Никшићу, „познавајући србску чуд, може се рачунати на србске ексцесе у за њих најнеповољнијем случају“. Никшић ликује:„Ухићења виђенијих србских политичких личности проводе се непрестано, а исто тако појединих четничких одреда и војвода.Тако је ових дана ухапшено у Београду више стотина, а јучер 64 особе, те ми једна врло поуздана особа приопћила да су то особити изабраници и политичко цвијеће Србије“.
Ипак, ништа не вреди, чак ни хапшења: Срби се не мире с нацизмом! Крајем 1942, Никшић јавља:„За столовима у каванама, као и у радничким свратиштима отворено се разправља о почетој офанзиви Енглезке и Америке, као и о војничкој ликвидацији Њемачке најкасније за неколико мјесеци. Не претјерује се кад се каже: Београд је пијан!“ Иако немачка сила облепљује плакате са претњама стрељањем чак и за пасивни отпор, „грађанство се окупља пред плакатима добацујући једно другом најпогрдније шале на име окупатора и подписника самог огласа (генерала Бадера)“. Почетком децембра 1942, Никшић јавља о масовним стрељањима побуњених Срба и да се „по Београду говори о устанку, чије се припреме врше као никад прије“.
Сваки Немац, који има било каквог разумевања за Србе, наилази на критику Никшића (такви су државни саветник др Турнер и посланик Бенцлер – Турнер се чак усудио да у Берлин носи меморандум Недићеве владе у којем се помињу злочини над Србима у НДХ). Једини који заслужују признање су прави србомрсци: есесовац Мајзнер и гестаповац Шефер, па би Хрвати требало да их одликују.

НОВИ УСТАША У БЕОГРАДУ: ДР ИВАН ГЛИГО По одласку Никшића из Београда, стиже др Иван Глиго, који наставља да извештава, мање опширно него претходник, али у истом тону.
У мају месецу Глиго креће у обилазак „Източног Сриема“, па посећује Сремске (преименоване у Хрватске) Карловце и друга места, тврдећи да тамо среће Сремце „хрватско-православне вјере“. Упркос преименовању Срба у „православне Хрвате“, усташе убијају и такве „хрватске православце“, што не би требало да буде јер је, како рече Глиго, „Срием за нас врело прехране“. Основна начела усташке сремско-босанске политике Глиго овако тумачи: „Србска влада окупираног подручја Србије темељи своје право миешања у наше унутарње политичко стање Сриема и Босне, будући да у тим диеловима наше Државе пребива наводно србски живаљ србско-православне вјере, те услиед наводног старања за тим диелом свог народа, који је остао ван подручја окупиране Србије, полаже уједно и право те тежи враћању Сриема и Босне Србији (…) Срием и Босна налазе се у оквиру границе наше ново узпостављене Државе, те тај хрватски живаљ хрватско-православне вјере припада унутарњој политици наше земље, чијим развитком управља једино Загреб“.
И Глиго примећује антинемачко расположење Срба. После искрцавања Енглеза и Американаца на Сицилију, свуда се чује:„Брзо ће нешто, све је спремно“. Био је забринут због Недићеве посете Хитлеру, септембра 1943, јер се причало да ће Недић тражити припајање Црне Горе и Источне Босне Србији. Жали се Глиго да многи Немци не воле Хрвате, иако су им они савезници, а воле Србе, који Немце мрзе. У јануару 1944. он јавља да је у Београду велика „протухрватска промичба“, при чему се „Тита приказује као Хрвата – дапаче Усташу“. Немачка цензура дозвољава да се такве ствари објављују и у новинама, а раније нису.

„КАЗАЛО“ Шта све видимо из ових усташких извештаја?
Видимо постојаност хрватске политике: према Босни, према Војводини, према Србији. (Онда се ишло оружјем, уз помоћ Немаца, а данас, уз помоћ САД-а и ЕУ, требало би Србију, а нарочито Војводину, држати под хрватским утицајем, нарочито привредним). „Осетљивост“ хрватских дипломата из НДХ у Београду била је запањујућа: иако су, баш од 1941, усташе чиниле све да покољу што више Срба, њима је, у срцу Србије, сметала чак и песма – ругалица на рачун Павелића (тражили су да Немци хапсе децу која певају ругалице!), а покушавали су, баш у Београду, да уклањају југословенске грбове и називе улица и кафана који им нису одговарали, због наводних србијанских претензија на територију НДХ. Како су били бучни кад је Недић посетио дрвосече на „њиховој“ Ади Циганлији – до неба се чуло! Трудили су се да заташкају све чињенице о усташком масакру Срба, и тврдили да су усташки злочини, у ствари, злочини „комунистичко-четничких банди“.
За њих су сви Срби били исти, јер су, својим пореклом, непријатељи. Радовали су се, ти усташки дипломати у Београду, сваком хапшењу српских бораца од стране Немаца и чудили су непокорној Србији, која није могла да се уклопи у Хитлерову Европску унију (они су били одане слугерање нацистичког ЕУропског поретка).
И, што је најважније: имали су разгранату шпијунску мрежу по Србији. А академик Крестић каже да је имају и данас. Утицај ЕУ Хрватске у Србији огроман је: од политике, преко привреде, до културе.То се види по кроатофилним србијанским политичарима, по фирмама из Хрватске које држе много шта у земљи у којој живимо, пуној избеглица после „Бљеска“ и „Олује“. То се види и по могућности извођења србомрзачких представа у Београду, каква је била „Др Зоран Ђинђић“.
Кад говоримо о Хрватској, говоримо о земљи сасвим интегрисаној у ЕУ. Кад говоримо о Србији, без обзира на све наше падове и поразе, још увек говоримо о Србији слободних и непокорних људи, неуклопивих у, како рече др Анте Никшић, „идеалистички дух нове Еуропе“. Надамо се да ће тако и остати.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Svaka cast na ‘prikazu’… A ono, na str. 24. 4. stubac ( stampani ‘Pecat’) – moze da bude ‘trajan’ izvestaj – da se ‘novi’ ne muce previse ?! Jer, tim renegatima su, u strahu, zaista ‘velike oci’ ?! Suludo bi bilo, pripadnike hrvatske manjine sumnjiciti za saradnju sa ‘sluzbom’, a koliki pritisak vrse na njih novi ‘revnosnici’ i kako da se sa tim izbore, ostaje na njima ?!…. Cuo se i bizaran podatak – perleski Hrvati su 1991, sa “JNA” – bili poslati u – zapadnu Slavoniju !? A neki se ‘naprasno’ i vracaju… ?! A ‘trazenija’ su, drugacija ‘imena’ – i ‘pedigre’ ?!… ” Ko pozeli rat – imao ga, prvo u svojoj kuci !” ?!

    • Da,jedna stvar se uvek moze posmatrati razlicito…za nekoga je jedna casa poluprazna, a za druge polupuna.
      A ista kolicina tecnosti?
      Srbi nece rat,ali ga na zalost,nocas imaju i bukvalno u svojoj kuci…u Vukovaru.Dok sa istocne strane Dunava,Hrvati traze “super” prava ili prava “plus”,Srbi ,sa zapadne strane reke,nemaju “osnovna”ljutska prava!
      Srbi u Vukovaru,u Hrvatskoj,Bosni,na Kosovu,su u 15.veku.
      Danas je 20.000 Hrvata,napaljenih Tompsonovim pesmama…trazilo da Srbi ne mogu javno koristiti cirilicu???
      Svi cute,Zagreb,Brisel…
      Veceras su pretukli sina pravoslavnog svestenika u Vikovaru,veceras,subota???
      Dakle,vi sto zelite biti objektivni,pogledajte malo oko sebe,ili bar cutite,ima ko ce “prljavi posao” ,da obavi.
      To je sramota,od komsija,sramota od Hrvata,sramota te Evrope.
      Jasno je da se “duh austro-ugarske” budi,krenuli su na Bosnu i Vojvodinu,posle Hrvatske i Kosova.
      Srbija ce vrlo brzo morati da donese neke vazne odluke…

  2. Ако те неко једном пређе 1918,опростиму.Ако те пређе други пут 1945,чуваj га се.Ако те пређе трећи пут 1991,онда си ГЛУП и не треба да постојиш.Српским глупостима никад краја.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *