Почетна / Друштво / Све маске Драгана Ђиласа

Све маске Драгана Ђиласа

Пише Маријана Милосављевић

Ђилас је своју животну филозофију можда понајбоље образложио у интервјуу „Студенту“ у априлу 2007. године: „Ми смо попут бубашваба преживели иза неког зида 10 година, морали смо да мутирамо страшно да бисмо остали живи. Хајдемо сада да искористимо ту нашу мутацију, ту нашу сналажљивост коју смо развили.“

На врата Народне канцеларије председника Републике, коју је у то време водио Драган Ђилас, закуцао је пре седам година Горан Милошевић, тек отпуштен из „Путева Србије“ због истраге против „друмске мафије“ коју је сам започео јер нико други није хтео да чује његова упозорења о милионској пљачки. Отказ му је био уручен у јануару 2006. године, а средином фебруара се, без успеха, обратио поверенику за информације Родољубу Шабићу. После тога запутио се у Народну канцеларију, испричао је Горан Милошевић 2010. антикорупцијском сајту „Пиштаљка“. „Скептично ме је примио Бранко Јанковић (помоћник директора Ђиласа) и одмах ми затражио да донесем оптужујући снимак. Како сам снимак понео са собом, тако сам му га и оставио, али више никад нисам успео да ступим у контакт са Бранком Јанковићем.“ Дискету са снимљеним материјалом, која је била круцијалани доказ, никад није добио назад. Оригинал је касније предат суду, али се и тамо тај крунски доказ (наводно) изгубио. После пресуде којом је 41 особа осуђена на 131 годину затвора, Милошевић је утврдио да су осуђени само људи који су били најнижа карика у ланцу, а да су се организатори пљачке извукли. Остало је непознато ко је био организатор у Београду, односно коме је отишло 40 одсто новца узетог од нелегалне наплате путарине…
Човек који је сам раскринкао „друмску мафију“, која је покрала државу за 6,5 милиона евра и тако постао најпознатији узбуњивач у Србији, Горан Милошевић овако је за „Пиштаљку“ одговорио на питање о сврсисходности Ђиласове Народне канцеларије: „Реч је о маркетиншком трику.“

ПРОРАЧУНАТА ХРАБРОСТ Драган Ђилас дуго је важио за дечка који обећава. Први вођа студентских демонстрација против Слободана Милошевића (1992. и 1993), згражавао се тада начином на који је третиран на неслободном, државном РТС-у. Годинама касније, овај борац за независно новинарство постаће градоначелник Београда и председник Демократске странке, али, истовремено, и једна од најконтроверзнијих личности на политичкој сцени Србије и човек чији је утицај на медије, како многи тврде, већи од утицаја било ког другог политичара. Успут, постао је и богатији (ако се рачуна и градска каса којом више него слободно располаже) од било ког тајкуна у Србији.
Гостујући крајем прошле године у емисији „Утисак недеље“ био је упитан да ли је донедавно био сувласник и контролисао свеже угашени лист „Прес“. Није дао директан одговор: „Посао моје фирме је такав да не могу да будем и власник медија.“ Ђилас је, даље, негирао и писање медија да су компаније у његовом власништву вредне милијарду и 200 милиона евра, али и да не намерава да тужи медије који су то објавили… Изјавио је и да не зна колика је добит његове компаније („Не знам напамет колика је добит. Ја сам 2005. пренео управљачка права. О томе не желим да причам, подаци су јавни, фирма је веома успешна…“), и на крају отужно закључио, маниром човека који је навикао да се брани тако што замењује тезе: „Волео бих да чујем председника Србије Томислава Николића да објасни како плаћа рату за свој стан на Новом Београду.“
Убрзо после овог јавног обећања да неће тужакати медије, најавио је тужбу против „Курира“, тражећи мегаломанску одштету од милијарду евра, да би под притиском запрепашћене јавности одштетни захтев смањио на један милон динара. „Курир“ је, при том, тужен јер је објавио тврдње посланика ДСС-а Петра Петковића, изнете за скупштинском говорницом. Ђилас је свој бес свалио на новине које су се усудиле да пренесу изјаву посланика, али није имао храбрости да тужи и Петра Петковића.

[restrictedarea] Ђиласова наводна храброст и евидентна прорачунатост још су видљивији у случају Александра Вучића, који га је јавно позвао да призна да је био сувласник „Преса“, и оптужио да је своје богатство, откад је активно у политици, увећао 800 пута. Уместо да га тужи, ако већ тврди да је Вучић о њему изнео нетачне податке, Ђилас оправдава Вучића, оцењујући да је први потпредседник Владе Србије и председник СНС-а вероватно добио погрешне папире. Каже и да је за протеклих осам година, од када је ушао у ДС, свој иметак (само) удвостручио. А како и сам има путера на глави због противзаконитог сувласништва у „Пресу“ (о чему је све више доказа у медијима који нису под његовом контролом, углавном интернет портала попут „Пиштаљке“, БИРНА – Балканске истраживачке мреже и ЦИНСА – Центра за истраживачко новинарство), не сме ни да зуцне о бројним тврдњама да „Курир“ држи његова опозиција у странци. Лепше, уосталом, звучи када ДС изда саопштење у којем се тврди да „СНС уз помоћ једног режимског медија припрема линч опозиционих лидера“…
Извештај непоткупљиве Верице Бараћ разоткрио је како Драган Ђилас диригује медијима, стварајући о себи слику која са стварношћу има мало везе. Армија његових послушника, правилно размештена по медијима и пи-ар агенцијама, годинама нас је замајавала голубом Гутом који се одомаћио у градоначелниковој канцеларији, о повређеним мацама које је градоначелник сакупљао и поклањао онима који су му као градоначелнику долазили у посету. Слика коју је о себи створио је у суштини архетипска, безмало херојска: борац против сиромаштва и неправде, заштитник најугроженијих и најслабијих. А истовремено је постао сувласник неутврђеног броја маркетиншких компанија, сувласник дневних новина (сада се припрема да изда нове), власник стана од 700 хиљада евра, куће на Дедињу, луксузних аутомобила…
Испомагао се нашим новцем кад год је то могао. Недавно су новинари БИРНА-а објавили да је Градска управа Београда од 2008. до данас само на промотивне услуге потрошила два и по милиона евра. Највећи део издвојен је за продукцију ТВ емисија које промовишу градске власти на „Студију Б“, који води независни новинар Александар Тимофејев, иначе чедо тог расадника кадрова у српским медијима, Б92. Град је само током 2012. дотирао „Студио Б“ са око милион и 800 хиљада евра. „Дајрект медија“, чији је један од власника први човек престонице, купила је део рекламног простора „Студија Б“, а тај део на месечном нивоу износи шест до осам одсто, потврдио је „Куриру“ Александар Ралев, директор маркетинга „Студија Б“. У Ђиласовом кабинету су поручили да градоначелник са тим нема никакве везе: „Директ медија послује са свим медијима, па тако логично и са ‚Студиом Б‘. Градоначелник је по закону пренео сва управљачка права на директора фирме пре више од пет година, и није потребно да тражи мишљење Агенције.“
Ипак, како је „студенту револуционару“ пошло за руком да нас баш оволико намагарчи?

БУБАШВАБЕ Ђилас је своју животну филозофију можда понајбоље образложио у интервјуу „Студенту“ у априлу 2007. године: „Ми смо попут бубашваба преживели иза неког зида 10 година, морали смо да мутирамо страшно да бисмо остали живи. Хајдемо сада да искористимо ту нашу мутацију, ту нашу сналажљивост коју смо развили.“ Он је своју развио, мора му се признати, до перфекционизма. Био је стрпљив као што је и обећао. Сачекао је да се обогати да би ушао у политику. Али, не да би своје прсте удаљио од новца, већ да га искористи тако да се зна ко је главни. Од када је коначно званично ушао у ДС (2004. године), на молбу Бориса Тадића, његова каријера се вртоглаво успињала.
И изборни пораз ДС-а и Бориса Тадића искористио је у своју корист; први је изразио незадовољство што је странка одбила да, по позиву победника из СНС-а, кооптира своје чланове у владу, подржавши улазак Милице Делевић и Расима Љајића у Владу Србије (18.7.2012). У августу се и отворено окренуо против свог политичког ментора, објављујући његове фотографије са летовања на Вису, а онда га због тога напавши: „Ово није лето у којем би ДС требало да буде у купаћим гаћама. Ми ћутимо. Ми смо још на одмору који нисмо заслужили, уморни од послова које нисмо или започели, или завршили. За то време наши политички такмаци направили су владу и овладали свим инструментима власти… Као да смо усред реанимације лечења нечијих рањених сујета и повређене таштине…“
Па је, на том таласу, и преузео ДС од Бориса Тадића. Он данас покушава да подигне странку која је на коленима, да јој удахне нову енергију док још увек арогантно одбија („Нећу никоме да полажем рачуне“, његов је омиљени одговор) да чује питања све упорније јавности да одговори колико је тачно од свог уласка у политику увећао своје богатство. То је и разлог због којег лидер ДС-а (још) није успоставио потпуну контролу у странци, а ауторитет не може да наметне због компромитујућег пртљага који на све стране испливава у јавност. У последње време његов и страначки рејтинг пали су на најниже гране још од 2000. године. При том, као убедљиво најбогатијем човеку на нашој политичкој сцени, остаје да се види како ће своју причу о социјалној правди продати бирачима. Овог часа, наиме, Ђилас својим примером само доказује да нису у праву они који су веровали да се већ презасићени могу заситити (често се, наиме, чује очигледно погрешна опаска да је боље да већ постојећа власт остане јер се већ „обезбедила“, а нова ће то тек почети да ради).
Говорећи о ДС-у у претходном периоду, Ђилас је рекао да су последњих 12 година странка и људи који су је водили морали да праве огромне компромисе, наводећи да их је правио и Зоран Ђинђић желећи да умањи поделе у Србији, и Борис Тадић са Коштуницом, а касније са другим коалиционим партнерима“. „ДС је направио помак, али је цена за те компромисе очигледно била превисока. Зато ће политика ДС-а убудуће бити политика без компромиса…“, нагласио је Ђилас. Бескомпромисни Ђилас се, међутим, донедавно другачије представљао. „Увек сам био најближи ДС-у, звали су ме 1992. ‚Мићунов мали‘, био сам нека средња варијанта, увек човек компромиса“, поверио се недељнику „Време“ који га је у јануару 2011. прогласио за личност године. У редакцијском саопштењу је тада речено да је пресудио Ђиласов „позитиван допринос унапређењу друштвених институција у јавном интересу“: „Енергичност и лични ангажман градоначелника довели су до унапређења рада јавних служби главног града и, у складу с тим, повећања квалитета живота грађана.“

МЕНАЏЕРСКИ САН Вратимо се тим достигнућима, која Ђиласа и данас чине поносним. Поред моста на Ади (погледајте оквир), он често истиче и сопствене заслуге за спасавање ПКБ-а од пропасти. Град Београд преузео је од државе власништво над некадашњим привредним гигантом средином 2010. Већ почетком следеће године спроведена је власничка трансформација, па је доскорашњи губитник стао на ноге. Има, међутим, и оних који тај успех сагледавају нешто реалније. „Било би лепо када би сви могли да послују као ПКБ, којем град једноставно отпише дуг од 16 милиона евра. То је пословање без ризика – сан сваког менаџера.“ (Душан Павловић, у тексту „Програм изласка из кризе“). Оно чиме се Ђилас без сумње поноси је свакако и његов План за излазак из кризе који претендује да постане национални план. Поводом тог, најновијег Ђиласовог маркетиншког производа, Душан Павловић у већ цитираном тексту пише да је заправо реч о „истом концепту привреде који је у овој земљи присутан већ 12 година… Писци овог програма не разумеју да успешна привреда не зависи од успешних менаџера, већ од успешних предузетника“. А предузетника у Србији је све мање. У негативној критици Ђиласовог плана Павловићу се недавно придружио и економиста Стојан Стаменковић, као и други угледни стручњаци.
Градоначелник, пак, себи нема шта да замери: „У Београду сам са својим партнерима јако добро бринуо о свима“ (РТС, емисија „Сведок“). Не каје се због уласка у политику, јер данас има доста људи који му кажу „ви добро радите свој посао, хвала вам за обданишта“… „Волео бих да нешто велико остане иза мене, да ме људи памте по нечему добром, надам се да ће се то остварити“… У последњих неколико година изградио је тридесетак вртића, реновирао више школа, што смо могли да пратимо као својеврсни ријалити шоу, и тако уживамо у Ђиласовом забринутом и помало усхићеном лицу док обилази градилишта и тврдим гласом издаје наређења.
И опет су незадовољни Београђани пронашли длаку у јајету. Недавно је поново објављен текст новинара „Пиштаљке“ Ивана Нинића „Како је Драган Ђилас обезбедио својој фирми плац за кућу ‚Великог брата‘“ (први пут је објављен 2009, али тада нико није смео да га пренесе), који нас обавештава шта је све Ђилас од деце отуђио, да би деца до чијег му је образовања наводно толико стало (једна од најважнијих тачака у његовом Плану за излазак из кризе) могла да уживају у опсценим враголијама „Велике им браће“. Према званичним документима инспекцијских органа, прво без икаквих дозвола и сагласности, а затим под изговором да се у Пионирском граду гради „објекат за смештај деце, културно-забавну и спортско-рекреативну намену“, тадашња фирма Драгана Ђиласа (тренутно је изашао из власничке структуре) незаконито је узурпирала градско грађевинско земљиште и изградила кућу „Великог брата“. Тек после изградње спорног објекта, накнадно дакле, фабриковани су сви потребни папири. Тако му је омогућено да промени намену објекта и да га прилагоди за потребе снимања ријалити програма.
Да за функционере ДС-а не важе прописи државе Србије доказ је и полемика коју је пре две године градоначелник имао са Државном ревизорском институцијом (ДРИ), тврдоглаво не прихватајући сопствену кривицу за неодговорно располагање нашим новцем. ДРИ је тада известила о завршном рачуну градског буџета за 2010. годину. Драган Ђилас је одбацио као неосноване примедбе о начину спровођења јавних набавки, обрачунавању зарада и исплата помоћи пензионерима и донација. Истакао је да градска управа успешно функционише и „штеди на сваком кораку“. Државног ревизора Радослава Сретеновића, штавише, оптужио је за злу намеру према васпитачицама: „Кад схватите да то у преводу значи да ревизор сматра да плате васпитачица не би требало да буду од 35 до 38 хиљада динара, већ на нивоу од 20 хиљада динара…“ У маестралној замени теза, на ревизора се обрушио и зато што је, наводно, он граду замерио због помоћи коју је упутио земљотресом угроженом Јапану. Али Радослав Сретеновић раскринкао је Ђиласа: „Та констатација није ни логична, јер се земљотрес догодио 11. марта 2011, а извештај се односио на финансијску 2010. годину.“ Ђилас је, у ствари, желео да заташка кључну ствар: да досадашњи начин његовог рада не омогућава одговарајући облик контроле пословања, евидентирања и располагања енергентима у школама и вртићима, чиме се повећава ризик од могућих злоупотреба приликом њиховог коришћења. И још оно што грађане често боли: „Комунална такса за паркирање моторних возила наплаћивана је на рачун ЈП ‚Паркинг сервис‘, уместо на уплатни рачун јавних прихода буџета града.“
У патетичном јавном обраћању државним ревизорима Ђилас је поручио да ће и даље, чак и када је то противзаконито, наставити да помаже. И нагласио да ће, упркос свим примедбама, наставити да ради по старом: „Наставићемо то да радимо, а ако смо прекршили закон, платићемо казну.“ Ревизор се више овим поводом у јавности није оглашавао, али је поднео кривичне пријаве против одговорних због ненаменског трошења средстава из буџета града.
Исти манир бахатог необазирања на протесте и замерке Ђилас је показао и када је секао невине београдске платане, које је, што су протести били гласнији и масовнији, са већим жаром секао. Сви заједно смо, и даље, жртве његовог нехуманог начина да нас хумано превози с једне тачке на другу тачку у граду; и поред општег незадовољства „Бус Плусом“, и сумњама које појачавају докази да је реч о нелегалном послу, он не одустаје, нити се уопште и напреже да било шта објасни. А надлежни ћуте. Млаћење путника без карте, што по аутобусима, што на зеленим површинама у режији контролора и Комуналне полиције, постало је толико често да више и није вест вредна објављивања. Да ли је то право лице Ђиласовог Плана за излазак из кризе?

Штета од Моста на Ади

Још увек не постоје било какве санкције за јавне штете проузроковане нестручним, неразумним или неодговорним одлукама. Од 2005. године стручна јавност је покушавала да отвори јавну расправу о последицама изабраног пројекта моста преко Аде, указујући да је изабрано решење нефункционално, скупо, на погрешном месту и да неће донети побољшање јавног саобраћаја, али ће нанети огромне еколошке и амбијенталне штете, и угрозити природна и културна добра у Топчидерском парку. За разлику од званичних тврдњи да ће изградња моста коштати 90 милиона евра, већ тада су стручњаци тврдили да ће изабрано решење коштати најмање 300 милиона евра. Цена гредног моста попут Бранковог била би око 70 милиона, и задовољила би у свему потребу за још једним премошћавањем Саве… У јуну 2010. званично је саопштено да ће мост преко Аде коштати 182,7 милиона евра, чему би требало додати још толико за изградњу прилазних саобраћајница, које, како рече градоначелник, нису саставни део моста, па се за сада не рачунају у финансијску конструкцију. С обзиром на, како се похвали градоначелник, први пут примењени метод „истовременог пројектовања и грађења моста“, извесно је да ни ова цена није коначна. Укупан дуг града сада је скоро милијарду евра.
(Из научног рада „Град без грађана – тако се гради(ло) у Београду и Србији“, ауторке Ксеније Петовар, професорке на Архитектонском факултету и бивше одборнице Демократске станке у Скупштини града Београда).

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. …. a ‘nastrojenost’ ( izbor, opredeljenje), takoodje stvara jednu vrstu genetskih mutacija ?! To su otkrili i americki istrazivaci, na blizancima ?! Onaj, koji ode u San Francisko, posta ‘gay’ a drugi ( na ‘srednjem zapadu’) – ne ?! A lukava dusa je – ‘sestra’ – djavola ?!




    0



    0
  2. I ja sam se duboko razočarala odlaskom u N.K. Zaista teška prevara.




    0



    0
  3. „Једна је маска (мајка)!“ – „народни човек“.
    Монопол над најп-профитнијим рекламам, рекламни панои у граду,
    ТВ(свако време иста, ниска цена, продаје се селективно, до астрономских (и прикривеног рекета), …
    Буџет града Београда? Око 85 % је под контролом једне (мислите ли
    моје!) фирме. Како је“буџет“ демократска „ствар“, то нико у њега
    нити завирује, ни, „не дај Боже“, истражује.
    А, тече, из године у годину.
    На то додати „зачине, „пројекат“, по „пројекат“, ето соли уз
    „сув лебац“, а све из „БГД заструг“.
    Зато је „нигдински мос'“ преко Аде, градски упредности над
    градско-државно-балкнско-европско-интерконтиненталном Гаѕелом.
    А, „бус-пус“? О чему ви (и ми) то? Зар нам није „лепо“ поручио
    -плус (неее, какав џеп!).
    А зашто би се, тај-народни човек, бактао са губљењем времена,
    као Председник? Као велики народни човек, лепо је саставио
    програм спасавања (одакле вам дрскост-његовог и странке му,
    рада на …) Србије. Зна ОН, шта треба народу!
    Скроман је као .., па му је довољан хлеб и со, иѕ БЕГ заструга.
    (Него, нешто се сетих сиротих, кнеза Милоша, краља Милана, …)
    Србољуб Савић




    0



    0
  4. Dugo smo u sporu sa Opštinom i Gradom (tri godine) zbog nelegalno podignutog objekta, pod čijim patronatom je i podignut. Prvo i osnovno pitanje je: „ako iza objekta stoji Đilas, nemoćni smo“. Čovek je Grad uredio kao organizovanu Porodicu, na čijem je čelu već 6 (šest) godina. Svi pokušaji da dođemo do Kuma i poljubimo mu ruku su bezuspešni. Ako dođe do savezne funkcije biće jako interesantno. Mašinski inžinjer koji je našao smisao života u prodaji sekunda u reklamnom prostoru će nam doći glave, definitivno.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *