Судија Нијамбе и случај Толимир

Пише Стефан Каргановић

Полазиште анализе судије Нијамбе је инсистирање на темељним принципима западног правосуђа преко којих Већина глатко прелази: „Током овог поступка… водила сам се Статутом овог Трибунала који прописује да се оптужени сматра невиним и да се, у циљу доношења осуђујуће пресуде, све чињенице које су елемент кривичног дела морају доказати ван разумне сумње. Примењујући овај стандард, утврдила сам да је Већина у овом поступку усвојила неколико закључака са којима се ја не могу сложити.“ Из тога, по њеном мишљењу, проистиче императив примене следећег, у кулоарима Хашког трибунала свакако „револуционарног“ правног начела: „Оптужени има право на сумњу да ли је кривично дело заиста доказано. Правна доктрина Трибунала у вези са овим питањем је јасна – свака сумња мора бити решена у корист оптуженог, према принципу in dubio pro reo.“ Она затим додаје: „Приликом доношења пресуде, Већина се ослањала на доказе који по мојој процени … не испуњавају тражени стандард ‚ван разумне сумње‘“.
Зашто?

ПОСРЕДНИ ДОКАЗИ И ЛИЧНИ ИНТЕРЕСИ „Докази против оптуженог, по свим тачкама оптужнице, у потпуности су посредни, засновани на претпоставкама, нагађањима, и на његовој професионалној вези са лицима која су починила злочине за које се терети у оптужници. Не постоје докази који га повезују са злочинима које су починили његови подређени, нити постоје докази који показују да је он знао да су ти злочини чињени.“ Поред овога, судија Нијамбе указује и на још један крупан проблем: „У правној доктрини Трибунала утврђено је да, приликом одмеравања вредности доказа сведока-саучесника који су могли имати мотиве или побуде да умешају оптуженог, Веће је обавезно да пажљиво размотри укупност околности у којима су докази поднешени. Тако се и врховни судија Хејл (британски правни ауторитет, 1609-1676 – наша примедба) позива на вековну праксу, те жестоко осуђује споразуме о изјашњавању о кривици – тог претходника модерне праксе која обезбеђује имунитет од кривичног гоњења саучесницима који су спремни да Круни пруже доказе. Вековима се у англосаксонском праву употреба ‚доказа саучесника‘ или ‚саучесника-потказивача‘ истиче као непоуздана; с тим у вези Хејл наводи следеће: ‚Пракса прихватања исказа саучесника-потказивача се већ одавно сматра застарелом, и истина је да су признања кривице лажним оптужбама очајних зликоваца створила више невоља добрим људима него што је јавност имала користи од откривања и кажњавања стварних преступника.‘“
Ваља приметити да је по мишљењу британског правног класика, врховног судије Метју Хејла, ова пракса по којој је данас познат Хашки трибунал, „застарела“ још у седамнаестом веку, када је Хејл живео и писао своје јуристичке расправе. „Стога,“ наставља судија Нијамбе, „не прихватам да су изјаве таквих ‚саучесника‘ дате на истинољубив начин… укључујући, између осталих, Момира Николића и Дражена Ердемовића, и закључила сам да је лични интерес утицао на нека од њихових сведочења.“
„Оптужена лица која сведоче пошто су склопили споразум о изјашњавању о кривици са Тужилаштвом увек имају велики подстицај да сведоче у складу са склопљеним споразумом – чије је детаље написало Тужилаштво како би одражавали злочине из оптужнице. Приметила сам да у тим споразумима о изјашњавању о кривици постоје констатације о злочинима којих нема у признању кривице – на пример ‚присилно премештање‘ – а ти термини су употребљени уместо описа стварних догађаја… тиме стварајући пречицу како би Веће без неопходних детаља осудило његовог суоптуженог; уместо појединости Већу се нуде само закључци.
„Признање кривице није мотивисано кајањем или грижом савести. Стога, ја сматрам да су на признање кривице (Момира Николића) утицали неприкладни мотиви… да му казна буде умањена у предмету у којем је постојала могућност изрицања казне доживотног затвора.“
Очигледна и нескривена пристрасност најважнијих сведока оптужнице такође је фактор који Већина није узела у обзир, али јесте околност која умањује тежину доказа изнетих против оптуженог Толимира: „Посебно ме забрињава пример од 13. јула 1995. у којем је (сведок Тужилаштва, припадник холандског батаљона) Јоханес Рутен упоредио ситуацију у Поточарима са Другим светским ратом и рекао војницима, босанским Србима, према (другом холандском сведоку) Ван Дујину:‚Ово је као оно шта се десило пре 50 година са нацистима‘. Имајући у виду историју те регије, таква је терминологија веома наљутила војнике ВРС на терену, који су сматрали да су жигосани као ‚нацисти‘… Оваква непрофесионална изјава о војницима, босанским Србима, доказује га као пристрасног сведока… Та пристрасност је нарочито видљива када он даје закључке уместо директних одговора.“

(НЕ)СИГУРНЕ ЗОНЕ Пажљивим разматрањем предочених доказа судија Нијамбе је приметила још нешто што је измакло пажњи Већине – да „сигурне зоне“ нису биле, а требало је да буду, демилитаризоване: „Ранији покушаји прекида ватре и споразуми о демилитаризацији из 1993. између две зараћене стране нису били успешни, и образац војних активности је настављен. У њега спадају и препади које је АБиХ изводила из енклава, а који су изазвали гранатирање из одмазде од стране ВРС. С обзиром на то да је АБиХ користила ове ‚сигурне зоне‘, нарочито имајући у виду да је у енклавама била смештена 28. дивизија и да су енклаве представљале исходиште за извођење напада на ВРС, ја се не слажем да су те зоне задржале превасходно цивилни карактер, нити се слажем да су акције ВРС према енклавама обавезно циљале цивиле.“
Ни питање „присилног измештања“ цивилног становништва, за шта се Толимир и српска страна терете, у светлу предочених доказа и релевантних правних принципа није тако једноставно како је у шаблонском закључку Већине приказано: „Подсећам на правне одредбе које предвиђају евакуацију. Члан 49. Четврте женевске конвенције и Члан 17. Додатног протокола II дозвољавају евакуацију окупационој сили уколико је у питању безбедност становништва или уколико императивни војни разлози захтевају евакуацију. Јасно је да су те евакуације биле неопходне. У тим случајевима, заштитна сила, у датом случају УНПРОФОР, била је прописно обавештена о евакуацији, како то налаже Члан 49. Четврте женевске конвенције.“
По доказима, које је и Већина чула, ко је иницијатор померања становништва из енклаве? „Кареманс (командант холандског батаљона) је био тај који је изјавио на првом састанку у хотелу ‚Фонтана‘: ‚По мом мишљењу, ово је крај енклаве. Због становништва, а не због БиХ, требало би да помогнем становништву највише што могу, да изађе из енклаве, а ја не знам где они желе да оду. Мислим да би већина волела да оде у Тузлу…‘“
„Из горњег текста је јасно“, судија Нијамбе закључује, „да је Кареманс сматрао да би требало да подржи изражену жељу босанских муслимана да се безбедно превезу из енклаве и да је он тражио помоћ ВРС за овај задатак.“
„Заправо, Франкен (заменик холандског команданта Кареманса) је сведочио да је Младић понудио УН-у да изврши евакуацију. Када се вратио у Холандију, Франкен је открио да је између Младића и генерала Руперта Смита постојао писмени споразум о евакуацији. Франкен је објаснио да је документ – на основу садржаја и чињенице да се односи на евакуацију жена, деце и стараца, те да је потписан тек када је та операција била завршена – писмена потврда претходног усменог договора између Младића и Смита. Како је Франкен сведочио, будући да УН није могао сам да изврши евакуацију, договорено је да то уради ВРС. Јасно је да је о евакуацији разговарано на свим нивоима руковођења, дакле на нивоу УН, између Акашија и Анана, на нивоу руководства БиХ у Сарајеву, и на терену на нивоу УНПРОФОР-а, конкретно Холандског батаљона.“

ПЛАН БЕЗ ДОКАЗА Да ли је генерал Толимир учествовао у заједничком злочиначком подухвату да се изврши масовно убијање заробљеника?
„Докази упућују на то да су на одређеним местима мале групе војника ВРС починиле убиства и вршили селекцију кога ће убити. Докази у поступку показују да су специфични лични мотиви, као нпр. освета били разлог убистава на различитим местима погубљења.“
„По мом мишљењу“, наставља судија, „докази једноставно не подржавају закључак да су убиства представљала извођење општег плана снага босанских Срба; јасно је да се радило о групи криминализованих војника ВРС који су искористили прилику да се освете после година тешког рата, неки вероватно да освете смрт својих рођака. Уместо тих чињеница, закључак Већине о општем плану се превасходно ослања на сведочење Момира Николића о томе да је било ’познато’ да ће ти мушкарци бити побијени… Aко је у то време важио један кровни, свеобухватни план ВРС да се убију способни муслимански мушкарци из Сребренице и Жепе, тада није било потребно улагати напор да се заробе мушкарци из колоне, нити да се охрабре да се предају како би се сачували живи у заточеничким центрима, а онда их преместити на друге локације, посебно у околностима недостатка горива. Ја даље подсећам на бројне примере у спису овог предмета о томе да су војници ВРС давали храну и воду ратним војним заробљеницима.“
Нелогичност конструкције догађаја коју пласира Трибунал види се и по томе да, што се тиче мушкараца који су из Шушњара кренули у пробој са колоном 28. дивизије АБиХ, заменик холандског команданта Франкен је „сведочио да је ВРС била опремљена на начин да ‘ако су хтели да убију све у тој колони, то су могли урадити’. Имајући у виду такав капацитет ВРС, број убијених мушкараца, иако велик, не може сам створити неопходан закључак о свеобухватном злочиначком подухвату убиства; како је горе наведено, остатак доказа не показује да је читава ВРС добровољно учествовала у таквом плану… они показују да учесници удруженог злочиначког подухвата убиства чине једну малу, ограничену, неидентификовану групу ниткова припадника ВРС, вођену својим личним мотивима, који су искористили ситуацију у којој су се затекли 12-13. јула 1995. године.“
Основна теза оптужнице – наводно постојање удруженог злочиначког подухвата – по судији Нијамбе остаје и даље неутемељена: „Без било којег предоченог доказа у току овог поступка о писменом плану удруженог злочиначког подухвата убиства или било којег исказа, или директних изјава који показују такву намеру, Већина се ослања на посредне доказе и извлачи закључке о постојању mens rea (злочиначког умишљаја). Пре свега, Већина се ослања на сведочење одређених сведока који су осуђени за злочине који проистичу из догађаја наведених у оптужници. Ја се не могу ослонити на сведочење тих сведока, па стога сматрам да је немогуће извести закључак о злочиначкој намери овог оптуженог на основу њихових сведочења. По мом мишљењу, такав закључак о намери се не може извести ван сваке разумне сумње, нарочито када други поступци Оптуженог противрече таквој намери.“
У вези са кључним питањем, колико је било погинулих у борбеним дејствима, а колико стрељаних заробљеника, судија Нијамбе је прозрела вешту игру бројкама помоћу које Хашки трибунал прву цифру перфидно смањује, а другу надувава: „У спису постоји доказ који упућује на то да је у извесном броју масовних гробница пронађено неколико стотина тела са свезаним рукама и повезима преко очију. Ја могу да закључим ван разумне сумње да су те људе убили припадници снага босанских Срба. Међутим, без даљих форензичких доказа за известан број за које не постоје јасни докази, нисам убеђена ван разумне сумње да смрти испуњавају елементе убиства. Докази у овом предмету показују да су многи из колоне убијени у борби – могуће око 3.000 мушкараца. Услед постојања доказа који наводе другачије узроке смрти… ја не могу закључити ван разумне сумње да су они били жртве убистава које су извршиле снаге босанских Срба, и зато изражавам супротно мишљење од закључка Већине да су такви узроци смрти ‘у приличној мањини’.“
Да ли је убијање заробљеника било планско и организовано са врха или се догодило из других разлога и без намере да се муслиманска заједница као таква истреби, кључно је питање које на професионално прописан начин Већина није разматрала: „Ја изражавам супротно мишљење закључку Већине да удружени злочиначки подухват убиства представља ‘веома организовану операцију убијања коју су израдили и делили многи високо рангирани официри ВРС, а извршили небројени припадници снага босанских Срба.’ По мом мишљењу, ‘спонтаност’ удруженог злочиначког подухвата, који је сакупљао добровољце да изврше убиства, такође води до разумног закључка да је он настао у једној малој групи појединаца која је деловала неовлаштено и тајно.“
„На основу свих доказа у спису, ја нисам у потпуности убеђена да је Оптужени крив за оптужбе за које се терети у Оптужници и стога сматрам да оптужени Здравко Толимир НИЈЕ КРИВ. С обзиром на закључке из горњег текста, ја бих Оптуженог Здравка Толимира ОСЛОБОДИЛА по свих осам (8) тачака Оптужнице.
Приска Матимба Нијамбе, судија.“

 

Један коментар

  1. zasticeni svedoci bagzi i njemu slicni vracaju nas u sedamnajesti vek ili tuzilac vukcevic,hvala sudiji priska matimba nijambe,za malo obrozovanja iz oblasti prava,hvala vuceli za objavljivanje mislenja i stava sudije sa sudjenja casnom generalu tolimiru,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *