Страх који изједначује Грухоњића и Зарковића

Пише Ратко Дмитровић

„Печат“ је на удару већ дуже време (проблем је, наравно, садржај, тираж и утицај листа), а кулминира ових дана, поводом текстова колеге Зарковића о „Радио-Телевизији Војводине“

Пре осамдесет и пет година, познавајући Србе боље од њих самих, Арчибалд Рајс написао је јединствену свеску под насловом „Чујте Срби“. Европа не памти бољу, тачнију краћу анализу једног народа од ове Рајсове. Човек је то написао мотивисан великим поштовањем, љубављу и бригом за Србе. Веровао је да ће бар некога натерати да се замисли. Није вредело. Какви смо били онда, такви смо и данас. И гори. Речи, истина, част и морал одавно у Србији ништа не значе, не производе никакво дејство. Људи одбацују истину, беже од ње као од куге, гурају је у страну, јер друштвене околности говоре, пракса каже, да је лаж исплативија. На част се позивају још само они којима је то тек реторичка фигура, да са њом код саговорника изазову жељену реакцију. О моралу најчешће говоре најнеморалнији људи у српском друштву. За њих су ови што живе од рентирања сопственог тела моралне громаде.
Да не буде забуне, говорим пре свега о српским политичарима, интелектуалцима, самозваним писцима, новинарима, такозваним борцима за људска, мањинска и друга права. Није ваљда да су сви такви? Нису. Знам их пет који нису.

ГРЕХ И КАЗНА У Србији се сваког дана пада на испиту људскости. Ево вам случај листа који држите у рукама; „Печат“ је на удару већ дуже време (проблем је, наравно, садржај, тираж и утицај листа), а кулминира ових дана, поводом текстова колеге Зарковића о „Радио-Телевизији Војводине“. Дигла се на „Печат“ кука и мотика, протуве од зла оца и још горе мајке, моралне и људске наказе, монструми који се годинама духовно и буквално хране на несрећи српског народа. Такви овде добро живе.
Нема државе у Европи која као Србија (ако је ово држава) трпи толико антидржавне работе у свом дворишту. Једино су у Србији међу најутицајнијима и код власти најцењенијим појединцима они који се отворено залажу за распарчавање те државе. Србија је једина држава на свету која у своју дипломатску мрежу шаље људе који се отворено нуде да потпишу разбијање те државе. Да, реч је о Милану Ст. Протићу, амбасадору Србије у Швајцарској. Тај се пре одласка у Берн јавно, путем ТВ екрана, нудио да он, кад већ нико од Срба неће, потпише независност Косова. Ценим да га је баш због тога Борис Тадић послао у Швајцарску, европску земљу са највећом шиптарском дијаспором. Да им се нађе. Протић је у Швајцарску отишао из другосрбијанског гнезда, истог овог из којег сикћу на „Печат“.
Коме и зашто смета „Печат“? Откуда толика халабука, потезање најтежих оптужби, шта је то „Печат“ урадио, где згрешио? Пребројава крвна зрнца, кажу. Прочитао сам пажљиво, два пута, текст колеге Зарковића. Да ли је могао другачије да укаже на могућу везу између уређивачке политике „Радио-Телевизије Војводина“ и чињенице да је већина кадрова који ту политику креирају хрватске националности. Могао је, али није хтео. Хтео је да буде јасан, као што је јасно деценијско кидисање на сваки српски траг истих ових који нападају Зарковића, телале о пребројавању крвних зрнаца, повратку деведесетих.
Шта је ако није пребројавање крвних зрнаца (српских) кад другосрбијанци, политички и медијски, прозивају неке Србе, писце, новинаре, професоре (по Београду и Новом Саду) због њиховог наводног србовања, национализма, борбе за српство. Има ли гнуснијег пребројавања крвних зрнаца од тога?

[restrictedarea]

 

МУКА ПРЕДСЕДНИЦЕ УНС-а Како то да је неко демократа, либерал, независан… кад пљује по „Печату“ – због његове „српско-националистичке уређивачке политике“ – а није ни демократа, ни либерал онај ко каже да га уређивачка политика „Радио-Телевизије Војводине“ подсећа на „Хрватску телевизију“? Ко је, када, и због чега у Србији утврдио да је пребројавање српских крвних зрнаца добро, хумано, пожељно, а указивање на нечије друго порекло – узмимо хрватско – шовинизам, фашизам, нацизам… или шта већ. Питање је реторичко, не трагам за одговором, знам га, али пошто ме не интересује и не обавезује, уместо њега износим наглашено гађење над таквом поставком, једном од многих истог предзнака, унутар српско-хрватских односа. Разумљиво, гаде ми се и људи који овакав приступ проносе и афирмишу. Смрде са екрана телевизија на којима гостују и страница листова у којима објављују своје гњецаве фашистичке склепотине.
После саопштења Удружења новинара Србије, у којем се то удружење ставља на страну супротну од „Печата“, огласила се, изнела став о овом случају, и председница Удружења Љиљана Смајловић. Боље да није. Њој су, каже, Миодраг Зарковић и Динко Грухоњић исти, тачније, веома мало се разликују. Није сигурна баве ли се ова двојица новинарством ради новинарства или новинарством ради политике. У том смислу Љиљана поручује, овим речима: „Мука ми је од тог политичког ратовања преко наших (новинарских оп.а.) леђа.“
Тако нас Љиља тера да поново сведочимо о непринципијелности, прескакању људи, догађаја, временских термина у српском друштву. Овога пута у Удружењу новинара Србије. Ћутало је то удружење, на челу са Љиљом, пред свим вербалним антисрпским оргијањима Динка Грухоњића, а то богами траје годинама. Није им сметало Грухоњићево виђење Бање Луке као легла фашизма, расистичко тумачење изгледа Бањалучанки, прозивање Српске православне цркве, у којем владику Амфилохија отворено назива Сотоном, са великим С. Ћутао је УНС и када је Грухоњић објавио текст „Звер је опет гладна“, јасно дајући до знања да се одредница звер односи на Београд где „…академско-црквено-тајкунско-политички луђаци серуцкају још мало по суседству, одржавајући традиционално лоше односе са комшијама, којима су до јуче палили куће, клали све живо…“
Шта је ово; новинарство, политика, књижевност, слобода говора… Ништа од тога. Ово је, господо и колеге, најцрњи говор мржње какав није регистрован ни у „опаким и страшним деведесетим“, ово је фашизам пред којим сте ћутали пет година. Толико је прошло од објављивања текста „Звер је опет гладна“. У међувремену је Динко Грухоњић, пред вашим очима, аванзовао до неслућених друштвених висина; председник је Независног друштва новинара Војводине, дописник Радија „Дојче веле“, шеф дописништва „Бете“, стручни сарадник у Одсјеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду. Ено га по утицају раме уз раме са Бојаном Пајтићем. Скупштина Војводине дала му је 2010. годишњу награду за толеранцију. Човеку који је написао текст „Звер је опет гладна“. Човеку који је неки дан објавио онај концентрат мржње насловљен са „Србија је Мордор“, усмерен ка српској деци која се играју петардама на новосадском Лиману. Такав вам није сметао све док мучени Зарковић није написао што је написао. Ни сада, Љиљо, нисте прозвали Грухоњића за оно за шта се прозвати мора, већ га стављате у раван са Зарковићем. Ниже, од овога, није могло.

ПЛАШИ МЕ МОГУЋНОСТ… Објашњење, наравно, постоји; Грухоњић запишава Србе и Србију, а то је дозвољено и пожељно у свим облицима, посебно у држави Србији. Зарковић је споменуо Хрвате, у контексту десет светлосних година удаљеном од оног у којем Грухоњић спомиње Србе, тачније, само је алудирао на Хрвате оцењујући једну уређивачку политику, а УНС сматра да је то за осуду, у најмању руку за стављање у исту раван са Грухоњићем кога – поновићу ово са нескривеним задовољством – све ове године нисте ни споменули, ни опоменули.
Кога и чега се плашите? Или мислите као Грухоњић? Одбијам, не желим да верујем у ово друго. Остаје нам прво. Ко је у питању? Радио „Дојче веле“? Заједнички амерички пријатељи? Хрватски лоби у Београду? Одговор је ту негде. Ниједна његова варијанта не служи вам на част.
Пре две године „Печат“ је објавио да у Београду делује снажан прохрватски лоби. У међувремену је ојачао, чине га појединци из сфере културе; неколико самозваних писаца, драматурга, режисера; десетак новинара; неколико универзитетских професора; три сајта, два дневна и два недељна листа, једно еснафско удружење; једна парламентарна политичка партија… Мало ли је? Они су, са деловима бившег, а богами и садашњег режима, у Београду створили атмосферу у којој је пожељно, добро и профитабилно до крвавих ноката грепсти по свему што је српско, пљувати на српску историју, српске великане, националне вредности и за то дебело профитирати, али није добро, забрањено је, опасно, споменути Хрвате и Хрватску и у најблажем негативном контексту, ма колико то било оправдано и нужно.
Знам куда ово води. Највише ме плаши могућности да то знају, а пред свим овим ћуте, они који, за разлику од мене, имају могућност да заштите Србе и Србију. Бар овде, у Србији.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Браво Ратко и Печате.Истрајте молим Вас због овог пониженог,напаћеног
    и распамећеног Српског народа.Замислите како је нама изван Србије гледати у Београд који је све само не српски град!

  2. normalni ce citati sve redom i biti na odredjeni nacin kriticni i zahvalni na saznanju pa tako i svi bez obzira na stav,kada citaju pecat, koji je dobar magazin jer je sacuvao hrabrost da kaze itinu od koje nikada ne treba bezati, vise istine pravilniji stavovi,medjutim,ima i onih koji su toboze ljuti i zabrinuti a uzeli su pare da proizvode pljuvacku,kazu, da im jednom nedeljno presadjuju pljuvacne zlezde!

  3. I ne samo “Čujte Srbi” A. Rajsa, nego i knjigu dr. Rajka Dolečeka “Optužujem”! Uvesti u obaveznu lektiru /izmedju ostalih/, uslovljeno srednjoškolskom diplomom. A pošto su mediji još uvek neočišćeni od uticaja prethodne vlasti, što je GREŠKA nove vlasti, normalno da je “Pečat” trn u oku. Veliki doprinos u aktuelnosti i većem broju čitalaca bi imao na pr. dnevni PEČAT!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *