Шта хоће Европска унија?

Пише Никола Врзић

Европска унија све отвореније показује шта заиста тражи од Србије, а Србија јој на то све уверљивије одговара да, због тога што од ње тражи, у Унију и не жели. У чијем интересу, онда, ради актуелна власт, радећи против воље свог народа на спровођењу бриселског налога да, после пријема Косова у Уједињене нације, и формално признамо независност наше јужне покрајине?

Стварно, шта хоће Европска унија? Пошто су се српска власт и највећи део опозиције (будимо прецизни: тачно 90 одсто српских посланика, то јест свих 250 минус 21 посланик ДСС-а и с њима још четворица који су од Уставног суда Србије затражили да обустави примену неуставних бриселских договора с Приштином) јавно зарекли да ће (нам) учинити све што Европска унија хоће, само да би им дала датум за почетак преговора о учлањивању у ту организацију. И том њиховом обећању, за разлику од осталих њихових обећања, нажалост, требало би веровати. Да ли у замену за датум ЕУ тражи само да укинемо институције државе Србије на Косову и Метохији или да Косову доделимо међународни позивни број какав имају само суверене државе? Или тражи и сусрет председника Србије са председницом тог Косова или учлањење Косова у Уједињене нације, да ли пуку размену официра за везе или да Србија и формално призна независност Косова, па и да са тим Косовом размени амбасадоре, што иначе одбијају да учине и неке државе које су Косово признале, попут Чешке… Или нам ЕУ тражи све то заједно? Да легализујемо њихове бомбе из 1999. године, пошто смо већ, успешно окончаном сарадњом са Хашким трибуналом, легализовали све претходне њихове бомбе и санкције.
И шта заузврат, иако никаквог узврата за оволику издају државе, народа и сопствене историје и проливене крви не може бити, Србија може да очекује од Европске уније?

ЕЦФР Основно питање, шта у ствари од Србије хоће Европска унија – које може да гласи и мало другачије: шта ће од Србије преостати кад уради оно што хоће Европска унија? – утолико је утемељеније што се ни сама ЕУ не изјашњава директно шта то тачно од Србије тражи. Каже да тражи „нормализацију односа са Косовом“, а при том не говори шта све то конкретно значи. И тиме заправо чланицама ЕУ омогућава да под овај многосмислени (и једнако бесмислени) појам утрпају све што помисле да ће им Србија дати да би добила датум. Дакле, све.
При том, да не буде нимало забуне: иако пет чланица ЕУ (још) не признају независност Косова, Европска је унија постала јединствена у приступу Косову као независној држави. Сведочи нам о томе и потписивање билатералног уговора између власти у Приштини и ЕУЛЕКС-а о продужењу мандата ове ЕУ мисије (дакле, без Београда, без Уједињених нација, мимо Резолуције 1244), сведочи и израда Студије изводљивости прикључења Косова Европској унији, као претходница уговорног односа између Косова и ЕУ, тј. Споразума о стабилизацији и придруживању, сведочи нам, коначно, и то што су ЕУ званичници сасвим отворено почели да говоре о будућем учлањењу Косова у ову организацију, уз наметање обавезе Србији (с којом су се српске власти сагласиле) да се обавеже да то учлањење не омета. „Наша дефиниција нормализације односа“, рекао је пре неколико дана Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, „базирана је на политици која обезбеђује да једна не блокира другу на њеном путу ка ЕУ, тако да обе могу да постану њене чланице.“

Да је реч о озбиљном, и далекосежно значајном новом моменту у реторици ЕУ званичника, који су „сада отворено почели да говоре о Косову као (будућој) чланици ЕУ“, што им је „омогућио Београд договором с Приштином о фусноти илити звездици“, приметио је и Европски савет за спољне односе (European Council for Foreign Relations – ЕЦФР), „први паневропски тинк-танк“ којим председавају нама добро, и по злу знани Марти Ахтисари и Јошка Фишер, и нама мање позната холандска принцеза Мабел ван Орање; у Холандији је она, међутим, добро позната као један од оснивача „Европског акционог савета за мир на Балкану“, директорка за ЕУ послове у бриселском Институту за отворено друштво Џорџа Сороша, као један од стотину „глобалних лидера сутрашњице“ у избору Светског економског форума. Али је позната – па да је и ми боље упознамо, тек да видимо какви нам то раде о глави и држави – и по својевременој блискости са холандским нарко-босом Класом Бруинсмом, „највећим нарко-бароном кога је Европа икад видела“ (о тој је вези тадашњи премијер Холандије Јан Петер Балкененде писао и њиховом парламенту), и потоњој љубавној, ванбрачној вези са Мухамедом Шаћирбејом, амбасадором БиХ у Уједињеним нацијама.
ЕЦФР, пак, спомињемо зато што је реч о изузетно утицајној, и изузетно обавештеној организацији. О њеном утицају на креирање ЕУ политике, и сазнањима о ономе што та политика намерава да нам учини, сведоче већ и сама имена чланова ове организације, набројана на њеном интернет сајту. Ту су, поред бројних чланова Европског парламента, и актуелни министар спољних послова Шведске Карл Билт, доскорашњи ЕУ посредник између Београда и Приштине Роберт Купер, председник Комитета за спољне односе немачког Бундестага Рупрехт Поленц, Бен Кнапен, министар за европске послове Холандије, и његов фински колега Александер Стуб, француски министар финансија и шеф победничке кампање председника Француске Франсоа Оланда Пјер Московиц, шефови дипломатије Финске (Ерки Туомиоја), Чешке (Карел Шварценберг), Словачке (Мирослав Лајчак), Пољске (Радослав Сикорски), Бугарске (Николај Младенов), Хрватске (Весна Пусић), Џорџ Сорош кога не би требало посебно представљати, некадашњи генерални секретари НАТО-а Хавијер Солана, Џорџ Робертсон и Јап де Хоп Схефер, актуелни ЕУ представник на Косову Самуел Жбогар, генерални директор за проширење у Европској комисији Стефано Санино… Међу њима је – мала дигресија – и наша Соња Лихт, у још једној од својих бројних улога.
Елем, набројасмо их овако опширно, а могли смо да набрајамо и још, да покажемо да је заиста реч о дружини утицајној бар колико и обавештеној. И зато би требало прочитати пажљиво шта имају да кажу шта ЕУ од Србије хоће, јер лично они то и формулишу.
„Немачка економска моћ“, наводи ЕЦФР, говорећи о Србији и Косову, „лансирала ју је у центар доношења одлука и омогућила јој да се понаша агресивније и на спољном фронту“. Док је „заузврат, већина од пет чланица ЕУ које не признају Косово изузетно ослабљена економском кризом, и отуда далеко мање спремна да антагонизује Берлин или проиндепендистичку већину у Европском савету око другоразредног питања какво је Косово“. Резултат оваквог односа снага је, наводи ЕЦФР даље, „јединствена позиција ЕУ“, наравно, онако како то Немачка нареди; Словачка и Грчка, примера ради, већ попуштају, и прошле су године почеле да признају пасоше независног Косова.
Прошлогодишњи заједнички марш на Београд Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, двеју тадашњих првих дама САД и ЕУ дипломатије, према ЕЦФР-у, довела је до тога да је „‚нормализација‘ односа са Приштином, уместо пуног признања, сад постала предуслов за отварање преговора о чланству са Србијом. И председник Николић и премијер Дачић делују пријемчиви за ову идеју. Макар зато што им она помаже да питање статуса гурну неколико година унапред, могуће у руке неке будуће владајуће коалиције“. Неколико месеци касније, међутим, ЕЦФР појашњава да питање пуног признања ипак није гурнуто неколико година унапред: „ЕУ је затражила од Србије да ‚нормализује односе са Косовом‘ као предуслов за отварање приступних преговора, али то би тек требало да буде дефинисано.“ И онда следећа, кључна реченица: „Аустрија, Холандија, Немачка и Велика Британија желе да притисну Србију да формално призна Косово.“ И приде подсећају да су немачки посланици прошле године „чак затражили да се Београд и Приштина уочи отварања преговора обавежу да ће потписати правно-обавезујући договор“. А према немачком законодавству, управо Бундестаг даје њиховој влади одобрење да некој држави додели фамозни датум почетка преговора…

СЛОЈЕВИ ПРЕДАЈЕ КОСОВА Из угла ових информација – да „нормализација односа“ уопште и није дефинисана, а да најјаче ЕУ државе траже да Србија и формално призна независност Косова – једино би и требало тумачити поруке ЕУ званичника о ономе што би Србија требало да учини да би добила датум, и шта нам до тог датума следи. И те поруке, наједном, постају јасне.
Па тако, кад ЕУ комесар за проширење Штефан Филе поручи потенцијалним новим чланицама (Србији и Косову), као што је поручио ове недеље, да „не желимо да велика билатерална питања буду увезена у Европску унију“, и да „не желимо да билатералне ‚мине῾ експлодирају усред приступног процеса“, кристално је јасно да је тиме заправо рекао да Београд и Приштина имају, у најмању руку, у наредних пет-шест месеци (до евентуалне одлуке Европског савета о датуму за Србију) да сачине правно-обавезујући договор о фактичком узајамном признању. А пут до тог договора ићи ће кроз неколико фаза нашег пристанка на њихов диктат.
Онај технички дијалог Београда и Приштине, наиме, који је започео Борко Стефановић и наставио Дејан Павићевић (који ће за свој успешан рад, јавља „Танјуг“, бити награђен местом српског официра за везу у Приштини), требало би да се окончају већ током фебруара. У склопу тог дијалога Србија ће пристати – као што је пристала и на све досад – да Косову допусти да има међународни позивни број (договор о телекомуникацијама), да му препусти све своје електроенергетске потенцијале на северу покрајине (договор о енергетици), и да коначно утврди границу између Србије и Косова (у складу са ИБМ и царинским споразумима).
Други слој разговора, онај виши у којем учествују Ивица Дачић и његов колега Хашим Тачи, наставиће се, пре свега, склапањем пакта о укидању државе Србије на простору двоје јужне покрајине, то јест предајом севера Косова власти Приштине. Ивица Дачић, премијер Србије, предају је већ и најавио: „Није нам интерес да форсирамо институције из Београда…“
Ови су услови, захтеви и наредбе, додајмо, експлицитно и уписани у децембарске Закључке Савета ЕУ. Али има тих услова, захтева и наредби још, иако нису написани тако експлицитно.
Међу њима је, сада се то више и не крије, размена оних официра за везу, тог заметка успостављених пуних дипломатских односа Београда и Приштине; при чему приштинске власти тврде – а тврдње су им се досад увек показивале истинитим – да ће ови официри за везу и деловати под заштитом Бечке конвенције о дипломатским односима.
А међу овим ненаписаним, а постојећим условима за датум је и састанак председника Србије Томислава Николића и Косова Атифете Јахјаге. Не знамо како ће се Николић осећати када се буде руковао са својом колегиницом, али за Србију ће то бити ужасно. Ево и зашто: зато што ће то бити трећи и последњи, највиши ниво – после Стефановић/Павићевићевог, и потом Дачићевог нивоа – са којег ће Србија Косово третирати као праву државу.
О чему се заправо ради?
Руковаће се Николић са Јахјагом зато што му је Брисел рекао да то мора да учини; и није то наша тврдња, већ тако кажу Јелко Кацин и Улрике Луначек, известиоци Европског парламента за Србију и Косово, напомињући да ће то „бити предуслов за напредак Србије ка чланству у Европској унији, што подразумева добијање датума за отпочињање приступних преговора“. Луначековој је, иначе, лично Сузана Грубјешић, потпредседница Владе Србије за европске интеграције, потврдила да ће овог састанка ускоро и бити. А зашто је Бриселу толико стало да Николића упозна с Јахјагом? И то да га упозна што пре, вероватно већ следеће недеље, а свакако пре наредног сусрета Дачића и Тачија, најављеног за другу половину фебруара.
Зато што ће – открила је управо Улрике Луначек – тај састанак Томислава Николића и Атифете Јахјаге „бити сигнал да се Србија приближава признању Косова“. Не само што ће се председник Србије са Јахјагом руковати као са себи равном председницом (Косова), већ ће – најављују преко приштинске штампе неименовани ЕУ званичници. И, понављамо, требало би веровати приштинској штампи много више него београдској, изузимајући „Печат“ – то бити први у низу њихових сусрета, са којих ће јавно подржати дијалог Тачија и Дачића, и договоре које њих двојица постигну.

СРБИЈА И КОСОВО, ДВЕ НЕМАЧКЕ Све до коначног договора који нам – судећи по изјавама Блерима Шаље, координатора приштинског тима за разговоре с Београдом, и неименованог ЕУ дипломате с којим је разговарала „Коха диторе“ – следи већ у априлу. „Преговори премијера Косова и Србије“, рекао је Шаља, „окончаће се у априлу постизањем споразума, који може бити мировни споразум сличан оном између две Немачке. То је двојици премијера јасно ставила до знања представница ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон.“ И Никола Јовановић, саветник Вука Јеремића, рекао је ових дана да је „чињеница да Берлин форсира једну врсту нормализације односа Београда и Приштине који има варијанту споразума две Немачке“. „То неће бити названо споразумом (treaty) зато што Србија то одбија, али ће то свакако бити коначни договор (agreement) о нормализацији односа и неће се много разликовати“, прецизирао је за „Коха диторе“ неименовани ЕУ званичник. Баш као што су у Београду, прошле године и крајње транспарентно, најавили немачки парламентарци, баш као што нам је поручио Штефан Филе када је рекао да ЕУ неће дозволити да „‘мина’ билатералних односа експлодира усред приступног процеса“. Него има да експлодира пре него што приступни процес почне. Пре датума.
А онда и учлањење Косова у Уједињене нације долази на ред, као логична последица овог договора налик споразуму две, Источне и Западне Немачке, из 1972. године, којим су се ове државе обавезале на изградњу нормалних, добросуседских односа. Као што у новембру рече Енвер Хоџај, шеф косовске дипломатије, „модел две Немачке је интересантан за учлањење у УН“, при чему је и „отварање канцеларија за везу између две земље у функцији таквог модела“. А да би Косово постало чланица УН-а, како нам је то најавио утицајни Данијел Сервер (који је, иначе, још 2010. године предвидео почетак „техничких преговора“ Београда и Приштине „о практичним питањима“), Србија би после постизања споразума требало да „затражи од Русије да дозволи Косову да уђе у Генералну скупштину (УН-а)“…
Иначе, подсећамо горко, функционери владајућих немачких демохришћана Петер Бејер и Андреас Шокенхоф открили су у ауторском тексту у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ још 2011. да је Борис Тадић, као председник Србије, „у говору у Фондацији ‘Фридрих Еберт’, 27. јуна 2011, рекао да мисли да се са Косовом направи споразум сличан немачко-немачком споразуму из 1972. године. То би значило de facto признање Косова.“ Другим речима, маја прошле године, када смо гласали против таквог Тадића, џаба смо кречили… При чему садашњи премијер Дачић, упркос Уставу Србије, најављује да ће се Србија сагласити са столицом Косова у УН ако то „буде круна свеобухватног политичког решења“.
Или ће пак превагнути став Немачке, Аустрије, Холандије и Велике Британије, онај о којем нас извештава ЕЦФР, да Србија већ и за датум почетка преговора о уласку у ЕУ мора и формално да призна независност Косова? Јер то је оно што Европска унија заправо хоће, и само што још ни сама као да није сигурна око своје тактике: да ли ће то од нас затражити већ данас или тек сутра. И тога су и Ивица Дачић, и Томислав Николић, и Александар Вучић, и Борис Тадић и његов наследник Драган Ђилас, о Чедомиру Јовановићу да и не говоримо, и те како свесни. Па се и даље боре да Србија (са таквог) еуРОПСКОГ пута не скрене…

ЕВРО КОРАК У БЕДУ А зашто? Можда зато што је Дачић у праву када, примајући у Пироту специјално признање „Људи за ново време – евро корак“, каже да „лажу сви они који кажу да нас неко тера у ЕУ. У ЕУ идемо да би било боље и да би овај народ живео боље“?
Или је Дачић тај који лаже, када каже да ће нам у ЕУ бити боље?
Управо то нам – да српски премијер лаже – саопштава онај, видели смо колико утицајни и обавештени Европски савет за спољне односе, ЕЦФР, говорећи о економској и кризи ЕУ: „Као што економисти Вил Бартлет и Ивана Прица примећују, што сте дубље интегрисани у ЕУ, дубље сте пропали.“ При том, „ако еврозона реши своје проблеме, цена ће, вероватно, бити повлачење у себе и губитак апетита за проширење; ако не (реши проблеме), Балкан ће бити остављен на ледини, с мало спољне помоћи за модернизацију и демократску консолидацију. У сваком случају, криза уназађује регион у најдаљи круг Европе у више брзина – у периферију периферије.“ А ево и оптимистичке прогнозе ЕЦФР-а: „Оптимисти сугеришу да би различити нивои чланства у Европи с више брзина заправо убрзали пријем држава Западног Балкана, најмање у спољашњи круг. Ипак, овакав сценарио имплицира минималну прерасподелу средстава, лимитиран приступ процесу доношења одлука, баријере слободном кретању радне снаге – укратко, другоразредно чланство.“
И добро. Признамо Косово, наставимо са ЕУ интеграцијама што нам заузврат донесе још већу беду, а с њом и перспективу да ћемо постати другоразредна, мање вредна чланица ЕУ која од ЕУ неће добијати новац, нити ће моћи да утиче на доношење одлука које ћемо пак морати да поштујемо. Да ли је, макар, то све што ћемо морати да учинимо зарад тог чланства? Без обзира на то што 59 одсто грађана Србије, упркос свој медијској пропаганди и скоро читавој својој политичкој елити, не жели то чланство, не по такву цену (толико о нашој слободи да сами изаберемо шта желимо, толико о демократији).
Наравно да то није све што ЕУ хоће од Србије. После Косова нам, наиме, следи и одузимање Војводине. Подсетио нас је на то Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине и председник Савеза војвођанских Мађара: „Није Косово једино отворено питање, иако је можда најкрупније. Очигледно је да постоје и проблеми везани за статус Војводине, њено финансирање, као и за процес реституције и рехабилитације. И ти проблеми једном се морају сагледати и решити.“ И додао је, као што је „Печат“ већ упозоравао, да се јесенас већ договорио са Јелком Кацином и Штефаном Филеом да закључци о статусу Војводине убудуће буду укључени у годишње извештаје Европске комисије о Србији…
Довољно разлога да им већ сада кажемо не? И Европској унији, и овдашњим политичарима који нас у смртоносни загрљај такве Уније терају, иако ми тамо нећемо. Кад већ нисмо умели да им „не“ кажемо и раније. Јер ће већ сутра, када буду дошли и по нас, бити прекасно. А време нам убрзано цури.

 

7 коментара

  1. ЕУ хоће да Косово добије столицу У УН и да ми признамо независност јужне српске покрајине, само што мени није јасно то формално,јер мене када неко ј… онда ми то не ради формално већ са к…,а пошто после јебања нема кајања онда о формалности нема говора као што нема говора ни о нашем уласку у ЕУ већ само о превари.Можда су нас формално и бомбардовали? Можда је и Шешељ формално у Хагу? Зашто њега формално не ослободе, а Шиптаре формално не преселе?

  2. Какву смо политику водили такву сад поличку бербу убирамо! Кад
    није било ЕУ била је издајничка политика КОМУНИСТИЧКЕ партије
    којој смо верно служили. Нису Војвођани направили аутономију
    нису Шиптари направили аутономију ВЕЋ су српски комунисти томе
    свесрдно помогли и ту кашу сад гутамо док сенеудавимо или освестимо.

  3. DRAGAN POPOVIĆ

    Kad se čovjeku potvrdi ono što već zna ili naslućuje a što ga dovodi do bijesa onda i ovako dobre tekstove i ovako dobar časopis počne izbjegavati ali prividno jer ga na kraju ipak pročita i to svako slovo ne mareći što mu nije baš preporučljivo da se nervira ali što drugo može gdje su vjeternjače da se snjima bori.
    Razmišljam gdje sam gdje je moj rod NEDAM da se kukavno srpstvo ugasi ali što ja i ovakvi kao ja mogu Jedna slamka među vihorove(tajfune-tajkune) sirak tužni…
    Televiziju skoro i ne gledam a kako bih da se ja stidim umjesto Dačića.
    Letimično vidjeh reklamu serije čini mi se “FOLK”

    Izgubili smo ćerku a dobili pjevaljku
    Srbi gube Srbiju ali evropa dobija starletu(ne pjevaljku jer oni ne razumju našu narodnu) a i mi se stidimo svega narodnog.
    Pa sad Srbijo širi noge ali evropa se ne stidi jer ona obraza nema.

  4. pustio KiM niz vodu onda, kad je istupio iz radikalne stranke i to uz dobru nagradu. I kao sto se sada vidi, to je istina.

  5. dedadragan01

    Kako je prethodna vlada prodavala Kosovo i Metohiju nije mi bilo jasno, kako ova prodaje, sve mi je jasno, ali mi je jos nejasnije.

  6. Videće se koje i zašto rasturio najaču opozicionu stranku.Životni san je ispunio a za Srbe i glasače ga baš briga.A običan građanin ako želi istinu treba da je traži u kosovskim medijima, nažalost po nas Srbe Tači je pošteniji od naših političara.Taj isti terorista Tači zna kako se vodi politika i kako se stvara država za svoj narod. A prva srpska greška je što su naši političari seli sa njim da razgovaraju.Sa tim činom su sebi uprljali ruke sa sopstvenom krvlju.I koliko god mi budemo pisali nema efekta.Treba izaći na ulicu jer ova vlast nedaje nastavila ŽUTU parolu da EU nema alternativu nego je dovela do toga da neprizajemo Kosovo ali imamo carinu na granici,da ćemo imarti oficira za vezu a Albanci kažu ambasadora,daćemo prihvatiti sporazum dve nemačke(Tadić izdajica)u kojoj su živeli Nemci a ovde imamo albance koji imaju svoju državu Albaniju i Srbe na svojoj teritoriji koja je terorom oteta.Dva 100%različita naroda koji nikad neće moći zajedno.Taj sporazum je klasična blamaža.Za mene je bolno kada osoba za koju sam glasao- Vučić izjavi kako Nemačka podržava stavove Srbije,KOJE i dali se Aleksandar pita dali SRBI podržavaju ovu izdaju.A na vlast su došli zato što narod nije mogao da gleda ŽUTU smrt.Štaje to gospodin Aleksandar uradio uhapsio Miškovića a sa druge strane ni jedan političar nije uhapšen koji je dobijao mito od Miška dabi radio to što radi.Štaje sa tim famoznim Čedom prevarantom, Šutanovac,Đilas… Svimasu žene stručnjaci za biznis.A u Srbiji ni u kontejneru više nemožeš naći nešto za doručak.Samo političari lepo žive.Ne uložiš ništa,LAŽEŠ a nema posledica i na kraju si veliki BIZNISMEN.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *