Почетна / Култура / Сржна места у животу духа

Сржна места у животу духа

Пише Мило Ломпар

У петак, 8. фебруара 2013. године, у 12 сати, у Каменој сали „Радио Београда“, биће додељена награда Никола Милошевић. Жири „Радио Београда“ (проф. др Симо Елаковић, проф. др Миле Савић и проф. др Мило Ломпар) овогодишњу награду из области филозофије, естетике и теорије књижевности и уметности доделио је књизи Данила Н. Басте „Над преписком Мартина Хајдегера“

Укупна преписка сведочи – што је Данило Баста, аутор књиге Над преписком Мартина Хајдегера снажно нагласио – о изузетној Хајдегеровој самоуверености у стварима мишљења, о његовом непоколебљивом уверењу у радикалну новину и неупоредивост сопствених филозофских уверења и увида, и о надмоћном односу у односу на сабеседнике: с релативним изузецима Рикерта и Јасперса

Било је то у време када су људи писали писма. Она су понекад била опширна и препуњена појединостима које су их претварале у мозаик безначајности. Понекад су знала бити шкрта у изразу и згуснута у осећању. Увек су, пак, очитовала дух самог писца. Ако би он био човек духа, могло би се десити да му преписка буде – као код Чехова – знатан део сабраних дела. Можда би тако могло бити и са преписком Мартина Хајдегера, јер она обухвата око „десет хиљада Хајдегерових писама (углавном власторучно написаних!) и оних њему упућених“. То делује као изненада пронађени извор најразличитијих сазнања.
Јер, у животу једног мислиоца – или песника, или уметника, свакако човека духа – увек можемо потражити препознатљиве трагове било личних или колективних, било мисаоних или емотивних предодређења и избора. Одликује их особена међузависност, каткад наговештена на текстуалним рубовима, каткад искрсла на неочекиваним местима. Трагови живота понекад су, наиме, смештени на сржним местима најстрожих теоријских извођења. Но, читави есеји или строга уопштавања пребивају понекад у приватним писмима. Траговима живота који се препознају у теоријској мисли посвећивао је знатну пажњу Никола Милошевић. Он је настојао да покаже како неминовни дотицај живота и мисли представља извор текстуалних противречности. Јер, на том месту се открива наизглед невидљива идеолошка наклоност мислиоца или његова дубока психолошка условљеност.

ЕПИСТОЛАРНА ФИЛОЗОФИЈА Сама мрежа могућих прожимања живота и духа може се, свакако, заузлати и на другим чвориштима. Опсежна књига Данила Басте „Над преписком Мартина Хајдегера“ посвећена је подробним анализама преписке великог филозофа, у мери да су „обухваћене све целовите и самостално објављене преписке Мартина Хајдегера које су до овог часа угледале светлост дана“. То је чини сасвим посебном, јер је „посреди прва књига која је, садржински и формално, искључиво посвећена Хајдегеровој кореспонденцији“, што значи „да ова књига, по свој прилици, није јединствена само код нас“. Оцртавши портрете сабеседника, егзистенцијалне и историјске контексте у којима се јављају њихова писма, Данило Баста је био вођен вишеструким настојањима.
Био је свестан да писма осветљавају саму Хајдегерову личност у ономе што је засенчено општим мислилачким профилом који стварају његова дела. Реч је, истовремено, и о ситуирању филозофове личности у историјску димензију времена, која саму личност осветљава унутар једног општијег плана дејстава, узрока и учинака, пошто се „Хајдегерова преписка показује као важна, незаобилазна и сасвим упечатљива саставница духовне физиономије двадесетог столећа“. Ни егзистенцијална, ни историјска димензија духа, које истовремено упризорује ова преписка, нису превасходни циљ Бастиног наума. Он је везан за оно што је еминентно филозофско у садржајима преписке, као оно што употпуњава, објашњава или нијансира нека од значења која су тематизована у филозофовим делима. Јер, тек такав наум „доприноси уобличавању слике о епистоларној димензији Хајдегеровог мишљења“.
Ненаглашено поставивши своја истраживања Хајдегерове преписке у међузависност три саставнице живота једног духа (личност-историја-филозофија), Баста је настојао да ову међузависност филозофски утемељи, оправда и осветли. Сама Хајдегерова личност, контроверзна и у историјском и у интимном смислу, појавила се – у огледалу његове преписке – као превасходно филозофска егзистенција. То значи да је оно филозофско – у Бастином осветљењу – било доминантни моменат како историје, тако и личности: нема отуд опасности да би анализа преписке могла подлећи искушењима историографске или психолошке интерпретативне редукције. У складу са таквим наумом, Баста је своја истраживања уоквирио појмом епистоларне филозофије.
Описујући значај који су имала писма у осветљавању битних момената различитих филозофија, попут Платонове, Кантове, Волтерове, Фихтеове, Шелингове, раскривајући филозофске моменте који су добили значајна расветљења у искрама епистоларног духа, Баста закључује да постоји мисаона гипкост епистоларне форме филозофије. Јер, та форма је „подесна да у себе прими разнолико мисаоно богатство и да се на тај начин испољи као нешто што се може назвати епистоларном филозофијом“. Ова замисао – која попут теоријске окоснице прожима књигу „Над преписком Мартина Хајдегера“ – има своје претпоставке у посебном значају који придаје колатералним жанровима (писмо) и исказима.

[restrictedarea]

КОЛАТЕРАЛНА ИСПОЉАВАЊА ДУХА На делу је, наиме, осветљавање колатералних испољавања једног духа који се пресудно изразио у основним филозофским делима. Другостепеност и изведеност ових испољавања, њихово проналажење у преписци, не бивају овде схваћени као нека мањкавост или, пак, противречност, него као неочекивана херменеутичка предност. Такво посматрање ствари има свој филозофско-методски потпорањ. Тако је Теодор Адорносматрао – и исказао баш поводом Мартина Хајдегера – како „из таквих ексцентричних и, можда, у извесном смислу, периферних испољавања, можемо, понекад, више сазнати о правој супстанцији неког мишљења него из официјелних“. У писмима, дакле, можемо пронаћи оно неспутано и нескривено што се тек наслућује из објављених књига као опрезних најава истинског мишљења, које писма каткад доводе до очигледности. Отуд бисмо могли казати – служећи се једном теоријском дистинкцијом коју је радо користио Никола Милошевић – како се у преписци каткад налази езотеричка димензија мислиочевог духа, док официјелна филозофска дела доносе превасходно његову егзотеричку димензију.
Данило Баста однос између ових димензија превасходно посматра у употпуњујућим, осветљавајућим и разјашњавајућим правцима, па смисаони нагласак ставља на продубљивање и појачавање значења која су обликовала Хајдегерова официјелна дела. Он тако подразумева херменеутички промењен однос према наизглед периферним исказима у животу духа. То је блиско увидима Хане Арент која је тврдила да – у делу Дунса Скота, мислиоца никако безначајног за Хајдегера – „најнеобичнији закључци често се јављају успутно, и готово изван контекста“. Зар преписка није најприродније спремиште ових различито мотивисаних, но свагда ексцентричних, периферних и необичних исказа?
Какву, дакле, личност, историју и филозофију нам подарује преписка Мартина Хајдегера? У анализама филозофове преписке са тринаест различитих сабеседника, као представника разнородних сфера које је дотицала дуготрајна путања мислиочеве егзистенције, Баста је настојао да издвоји сржни топос или средишњи моменат који најпотпуније исказују оно што одређује сваку појединачну преписку. Однос између ученика и учитеља – у карактеристичној многообличности – одређује преписку са Хајнрихом Рикертом. Питање да ли филозофи, када нису прожети једнодушним етосом, могу да воде суштински разговор о суштинским питањима и мислима своје филозофије јесте оно што обележава комуникацију са Карлом Јасперсом.

ДВА СИДРИШТА СА ХАНОМ АРЕНТ Сасвим ван свих стандарда, преписка са Ханом Арент има два сидришта: док је рана преписка заокупљена проблематиком erosa у распону од интимног, преко личног, до Августиновог „волим те, хоћу да будеш оно што јеси“, дотле је позна преписка посвећена постметафизичкој могућности мишљења у доба технике. Упадљиво најпотмулија и најмрачнија преписка јесте она са Елфридом Хајдегер: одсликава Хајдегера као филозофског homo faber-а, чија воља и способност за филозофију надмашују личне неприлике и невоље.
Снажно усмерена на однос између филозофије и теологије, преписка са Елизабетом Блохман, као и она посвећена односу вере и филозофије, који одређује размену писама са Максом Милером, представља – у овој књизи – дугу аналитичку припрему за подробно анализирање разностраног и личним пријатељством прожетог односа између Хајдегера и Бултмана. Јер, он је схваћен као непресушни извор плодног разговора између филозофије и теологије у двадесетом веку: „Бивство и време је постало основно Бултманово методско и појмовно упориште за све оно што је предузимао у својој дијалектички и херменеутички усмереној протестантској теологији.“
Сличних изохимена има још у Бастином истраживачко-интерпретативном поступку. Када каже да преписци са Куртом Баухом печат даје „јингеровски моменат“, јер се обојица сабеседника врте у привлачном и одбојном кретању према Ернсту Јингеру, као ономе око кога подухује „ветар бића“, Баста као да нас припрема за анализу преписке између двојице духова: филозофа Бића и времена и писца Радника. Монограм садржаја ове преписке очитује осећање међусобне конгенијалности. Посебан је тренутак у којем ће Баста – дискретно и наговештајно, али довољно видљиво – назначити како порекло тог осећања не би било сасвим неприкладно потражити у политичком препознавању.

ИСТОРИЈА, ПОЛИТИКА, ЕГЗИСТЕНЦИЈА… Политичко почиње да заокупља Хајдегера у часу навешћења немачког пораза у Првом светском рату, да би се питање о политици сузило – како показује писмо Рикерту – на питање о „проблему немачке егзистенције“. То постаје нешто историјски и политички пресудно, што има филозофски смисао, „будући да су Немци, како је тада веровао, једини кадри и позвани да, у новим повесним околностима, преузму и доврше дело старих Грка“. Хајдегерова преписка нам показује како он – још 1916. године – „отворено испољава свој тадашњи антисемитски став“, као и у доцнијем писму Курту Бауху, како је гласао за нацисте и пре њиховог доласка на власт, како је одбацивао либерализам и демократију, док је истовремено снажно приањао уз идеју конзервативне револуције.
Испод линеарног и поступног излагања о личностима, историји и филозофији, испод јасно издвојених тематских мотива могуће је у књизи „Над преписком Мартина Хајдегера“ пронаћи и различите херменеутичке тачке пресецања, подударности или призмичних осветљавања. Сама преписка даје подлогу за такво разумевање. Јер, један исти догађај појављује се – са различитим мисаоним или емотивним нагласком – у више писама.У токовима укрштених херменеутичких путања Хајдегерова вијугава објашњења појављују се као тамна сенка која лебди над његовим личним недостојностима или недоследностима, која нарастају до очигледних људских несолидности. Сваки од тих случајева – дволичан однос према Рикерту и Хусерлу, неискреност у односима са Бултманом и Јасперсом, огољена превртљивост у ставу према Сартру, све до дијаболичних самопосматрања у писмима Елфриди – предмет је продубљене и одмерене пажње у књизи „Над преписком Мартина Хајдегера“.

ОСЕЋАЊЕ НАДМОЋИ Укупна преписка сведочи – што је Баста снажно нагласио – о изузетној самоуверености Мартина Хајдегера у стварима мишљења, о његовом непоколебљивом уверењу у радикалну новину и неупоредивост сопствених филозофских уверења и увида, и о надмоћном односу у односу на сабеседнике: с релативним изузецима Рикерта и Јасперса. Ово осећање надмоћи извире – што је лепо показано у књизи „Над преписком Мартина Хајдегера“ – из аутентичне и дубоке Хајдегерове уверености у снагу и домашаје сопственог духа. Оно се отуд никако не би могло схватити као пука самооглашавајућа разметљивост. То нарочито откривају писма у којима Хајдегер – некад језгровито, а некад опширно – издваја посебна подручја сопственог мишљења, појашњавајући до драгоцених конкретизација своје закључке. Тако је – у писму Хани Арент – изнео своју визију будуће егзистенције човечанства која има четири упоришта: „правду као спасоносну доброту, повесно достојанство, дораслост усуду бивства и спас у њему“.
Данило Баста је нарочито инсистирао на филозофски продубљеним нагласцима у Хајдегеровој преписци. Тако је посебно осветлио – и упоредио са одговарајућим видовима филозофових официјелних дела – читав низ питања карактеристичних за немачког мислиоца: питање о статусу вере у добу изостанка Бога, како се појављује у писмима Бултману, Велтеу, Милеру; питање о техници и њеној планетарној владавини, како је означено у писмима Јасперсу, Блохмановој и Арентовој; питање о језику, дотакнуто у преписци са Јингером, Кеслером и Фикером; питање о крају метафизичке филозофије и новом, друкчијем почетку мишљења, назначено у писмима Бауху и Јингеру; питање о песништву, како га постављају писма Ими фон Бодмерсхоф, Јингеру и Фикеру.
Сáмо књижевно искуство представља значајну димензију Хајдегерове преписке, па нам једно писмо Хани Арент, у којем је реч о „Чаробном брегу“, омогућава – како наглашава Данило Баста – да се запитамо о евентуално књижевном (а не само филозофском) залеђу аналитике тубивствовања каква постоји у Бићу и времену. Одан неколицини великих песника, поглавито из прошлости, Хајдегер је остао непријемчив за књижевност Кафке, Броха, Брехта, који га нису могли подстаћи – упркос настојањима Хане Арент – на битан одзив. Отуд Баста закључује да се он показао „као неприступачан чак и за највиша прозна достигнућа модерне књижевности“, са изузетком Кнута Хамсуна.
Мартин Хајдегер се појављује – у овој детаљној панорами његове преписке – у двоструком осветљењу. Он је свакако жива слика човекове недоследности, коју Баста не скрива нити – за разлику од политичких неистомишљеника немачког мислиоца – потенцира у мери која би деформисала сáмо сазнање, већ настоји да је образложи и контекстуализује. Хајдегер је, истовремено, осветљен и као узор мислилачке доследности, ако се она схвати као доследна посвећеност мишљењу, а не пуко понављање првобитних ставова, које не би ни било могуће због чувеног Хајдегеровог обрта. Али, Хајдегер је био – то је важан закључак Бастиних анализа – истрајно посвећен самој ствари мишљења, у мери да је и оно лично и оно историјско ипак подређивао овом готово судбинском самопредстављању.
Његова преписка нам открива колоплет егзистенцијалне противречности и мислилачке доследности. Тај напет однос, који ствара најсвојственији моменат живота његовог духа, делује као однос светлости и таме: као да је Хајдегер био тама која све одвлачи у таму с надом да би спасилац управо одатле и могао доћи. Крај свег уважавања великог мислиоца, Данило Баста негује видну дистанцу према овим моментима његовог мишљења, па им приступа на начин онога што је именовао комуникативном критиком: „Захватајући ствар у њеном корену, тј. доводећи у питање сам темељ мисли с којом се упустила у ’разрачунавање’, комуникативна критика и тада – тада пре свега! – остаје отворена за дубину извора из које та ствар долази и за могућну истину коју та мисао са собом носи. Наизглед, појам који у себи спаја неспојиво, комуникативна критика, уза сву оштрину, уза сву одлучност, не напушта подручје обзирности и разумевањаза оно што је њен ’предмет’. Силовита, она нипошто није и насилна. Ако елеменат критике у њој представља њену покретачку снагу, елеменат комуникације у њој упућује на њену дијалошку интенцију. Због тога је и било могуће да је… назовемо дијалошком критиком.“ Услед таквог херменеутичког опредељења, књига „Над преписком Мартина Хајдегера“, као оригинално историјско-филозофско прегнуће, одликује се обухватношћу и прегледношћу у сагледавању своје теме, као и прегледним, јасним и негованим стилом којим осветљава егзистенцијалне и филозофске моменте у мисли једног од најзначајнијих филозофа двадесетог века.
Отуд преписка Мартина Хајдегера не представља само увод у репрезентативна подручја његове мисли, нити је само поуздан путоказ на официјелно-егзотеричком путу његовог мишљења. Она – у езотеричкој димензији – свакако аутентично представља једну мисао која се рађа, као и дах личности која сама себе често изневерава и у оном за њу суштинском непрестано потврђује, све до сплета тривијалних појединости које упечатљиво дочаравају њен егзистенцијални и историјски контекст. Шта остаје у радозналим очима читаоца који је био нагнут „Над преписком Мартина Хајдегера“? Шта остаје његовом искуству и сазнању у једном свету у којем светлост јавности све затамњује? Тек полазак на пут на којем се само назиру контуре многообличног живота духа.

[restrictedarea]

Један коментар

  1. Hvala na prikazu… I nama, koji filozofsku literaturu slabo poznajemo, ponekad se javi pitanje – koliko je Hajdegerova misao bila i ostala prisutna, u ‘praksi’ ?! Lutera su hvalili nemacki filozofi jer ih je ‘oslobodio’ crkvene tradicije ( Patrologia Latina…. ‘Istocna’ im je, do danas ostala, mahom – nepoznata ?!), a drugi deo „oslobobadjanja“ – od Svetog Pisma – to su sami polako sprovodili ( ‘dekonstruisali’) sve do „izostanka Boga“ ?! Luter je, u svome ‘testamentu’ ( koji, po isticanju iskustva, opita i sl. mnogo podseca na ‘istok’ – pravoslavlje ?!) da se treba nicice klanjati toj „Eneidi“, implicitno upucuje na pravoslavno nasledje – Vizantije, koja je, vek pre toga, potpala pod tursko ropstvo ?! / Ovo je malo ‘sira’ tema – koliko je misija Sv. Cirila i Metodija, uticaja na Reformaciju u Nemackoj ?! / A ko je Nemcima rekao, da su oni ‘bogomdani’ da „dovrse delo starih Grka“ !??? Cak i povrsno poznavanje pravoslavne svetootacke tradicije, daje jasan uvid, kako su mnogi jelinski (grcki) filozofi, koji su na ‘izvoru’ i na grckom, kao maternjem jeziku odlicno poznavali ‘skole’ svojih, ranijih ‘ucenja’ – sa prodorom hriscanstva, ista, kao nesavrsena – odbacivali !? A ‘elemente’, su, poput kamenih blokova – koristili za gradnju hriscanske nauke ?! Ni Geteu, u svom bogotraziteljstvu to nije bilo poznato, iako je, u Italiji, jasno razaznavao razlike izmedju ‘grckog’ i ‘italskog’ ?!
    Danas, kada postoji nemacki prevod „Ohridskog Prologa“ Sv. vladike Nikolaja, konacno, Nemci mogu da ‘provere’ neke stvari ?!
    …. Oko pisama, kolika je aktuelnost Njegosevog pisma “ Jednom trscaninu“ iz 1848.g. …. Nakon susreta sa vladika Radom, Ljudevit Stur je slicno izneo u svom razgovoru sa knezom Mihailom Obrenovicem ?! I takvo ‘pitanje’ ostaje i do danas za mnoge ‘slavjane’, koji ne bi ( ponovo) da robuju ‘Evropi’ ?! I ‘susjedima’ bi vise vredelo da se upoznaju sa Njegosevim misljenjem ?! Bolje to, nego da ponovo podju za lutanjima njihovih ‘kosutovaca’ ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *