Србија – крива јер је била жива

Пише Слободан Јанковић

Уочи стоте годишњице избијања Првог светског рата, у западној јавности је вишеструко појачано одраније присутно кривотворење историје, према којем на Србе пада највећа или чак искључива кривица за крвопролиће, па и за Хитлеров нацизам

На тему јесу ли и које западне земље биле савезнице Србије у Првом светском рату, темељно и на основу богате документарне грађе писао је један од наших најбољих историчара Драгољуб Живојиновић, у књизи „Невољни ратници: велике силе и Солунски фронт, 1914-1918“. Он је чак доказао да је Велика Британија у том рату била непријатељ Србије, само не отворено као Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска.
О мешању политике у писање историје, а на тему ратова деведесетих, историје БиХ и Косова и Метохије, односно српско-албанских односа, наши историчари Миле Бјелајац и Гордана Кривокапић-Јовић објавили су књигу 2011. Они наводе и ноторну чињеницу да је Ричард Холбрук лично делио примерке памфлета књиге Ноела Малколма „Кратка историја Косова“, као и да је књига немачког историчара Холма Зундхаусена о Србији 19. и 20. века пројекат који је спонзорисала немачка држава.
У сусрет Стотој годишњици Првог светског рата, многобројни аутори из земаља које су нам пре једног века биле савезнице, раде на превредновању тадашње улоге Србије. Најдрастичнији су до сада били примери памфлетистичке монографије Филипа Џ. Коена (Philip J. Cohen), са тексаског „A&M“ Универзитета, и књиге Тима Џуде. Коен je по налогу Републике Хрватске штампаo књигу „Тајни рат Србије: пропаганда и манипулирање повијешћу“ 1996. године. Овај научни фалсификат због претеривања, те нестручности аутора (стоматолог), на срећу није прихваћен у научној и широј јавности ни деведесетих година. Коен је настојао да докаже како су Хрвати били антифашисти док су Срби створили неку врсту аутохтоног фашизма пре Италијана. У сличном тону су и доприноси историји покојног професора хидраулике Ендруа Л. Симона (мађарског порекла), који је приредио или објавио низ дела на енглеском у којима се појављује нерационална нетрпељивост према православним народима, а посебно према Србима који се окривљују за уништење Аустро-Угарске.
Ови аутори, баш као њима слични Ноел Малколм и Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) настоје да фалисификатима, вађењем из контекста и селективним цитирањем криве слику историје балканских држава, највише Србије.
Добро је да амерички историчар Пол Кенеди у свом најчувенијем и неоправдано хваљеном делу „Успон и пад великих сила“ ипак релативно позитивно пише о српској улози у избијању Првог светског рата. Он каже: „Било је одиста много истине у старом клишеу да је надвојводина смрт била само искра која је упалила пожар.“ Наводи и да је Аустро-Угарска одбила српски помирљив одговор. Ова књига је објављена 1987. године, али је још увек важна на америчким универзитетима, као и на „Јејлу“, где Кенеди још увек предаје.

БРИТАНСКА ШКОЛА Али, једна од историјских „звезда у успону“ јесте и Кенедијев колега на „Јејлу“, професор историје Тимоти Снајдер (Timothy Snyder), тзв. трансатлантски левичар који је докторирао на „Оксфорду“. Више него острашћена особа, Снајдер се бави централном и источном Европом, као и холокаустом и страдањима становништва од Немачке до Русије. Снајдер је типичан пример тренда релативизације историје према којем су Русија и Србија криви за разноразна зла и непочинства која цивилизовани народи не могу чинити. Тако је Снајдер у чланку „Хитлеров логични холокауст“, објављеном 20. децембра 2012. у престижном часопису „Њујорк ривју оф букс“ (The New York Review of Books), савладао Гебелсову доктрину по којој сто пута поновљена лаж постаје истина. Не обазирући се на чињенице, он успева да напомене како је деколонизација почела на Балкану (као да не зна да разликује колоније од других освојених територија), тако што су се балканске државе ослободиле од Османског царства, а онда и од доминације њихових „британских, аустријских, немачких или руских патрона“, све тако паушално полутачно и без објашњења. Онда наводи некакве ратове (wars — дакле множина) између балканских држава, а био је само један краткотрајни између Србије и Бугарске 1885. године (наш пораз код Сливнице). После ових измишљених ратова долази „окретање балканских нација против Османског царства 1912.“ Дакле нема ослобађања територија него већ ослобођене државе нападају османску Рашку, Косово и Метохију, Македонију, Албанију, Тесалију, Епир, Тракију. Коначно, Снајдер даје ревизионистичку визију избијања Првог светског рата:
„Сукоб који памтимо као Први светски рат може се сагледати као трећи Балкански рат (што је иначе теза присутна и код других западних историчара – прим. аут.), јер су елементи унутар српске владе покушавали да одузму део територије од Аустрије, као што су претходно урадили и са Османлијама.“ Дакле, Србија је јадним Османлијама отела њихову Рашку, КиМ и Македонију, па се острвила на аустријске земље (ваљда се мисли на немачку постојбину у долини Босне или историјске аустријске градове Нови Сад и Дубровник?!).
Овде није крај. Снајдер, који са оваквим тврдњама већ не би смео да буде професор историје, поготово не на престижном америчком универзитету који су, међу осталима, завршили Вилијем Клинтон и Џорџ Буш Млађи, постаје још безобзирнији служећи се очигледним измишљотинама:
„Са доласком Првог светског рата балкански модел успостављања националних држава шири се на Турску (који укључује масовна убиства више од милион Јермена), а касније је прихваћен у централној Европи.“

[restrictedarea]

 

Тимоти Снајдер

ХИТЛЕР ПРЕПИСИВАО СА БАЛКАНА?! По Снајдеру, дакле, национална држава је модел измишљен на Балкану. После Француске буржоаске револуције крећу покрети за стварање националних држава широм Европе, али њему то није познато, као што не зна ни да су се балкански народи бунили против турске власти вековима. Међутим, овде је јасно и да је Турска жртва Балканаца јер су они од нас примили баук национализма и због тога побили више од милион Јермена. Наравно, терори над Србима и Грцима се не спомињу.
Нова историја по Снајдеру се ни ту не зауставља: он тврди да су балканске националистичке државе делимично криве и за нацизам, јер је Хитлер, пишући „Мајн Кампф“ имао управо у виду њихов модел. Како, на који начин, он и не покушава да објасни. Дакле, да нема нас примитивних Балканаца не би било ни нацизма! Исто је устврдио и Роберт Каплан, амерички новинар јеврејског порекла. Каплан је предавао на полицијским и војним академијама у САД-у, повремено био консултант Секретаријата за одбрану и за спољне послове у Америци, а данас ради за „Стратфор“, као и за новине. У књизи „Духови Балкана“ из 1993. године, он каже да „нацизам, на пример… потиче са Балкана. У прихватилиштима Беча, плодном тлу за етничку мржњу блиску јужнословенском свету, Хитлер је научио да мрзи онако заразно.“
Снајдер припада новој школи историчара која пише такозвану транснационалну историју. Покривајући се овом фразом он успева да тврди како без Совјетског Савеза не би било ни холокауста, што чини у контроверзној књизи „Крваве земље“ (Bloodlands). Ова књига је изазвала велике расправе и успела да укаже како би жртве овог рата требало тражити превасходно у источној Европи. Снајдер се труди да не помиње Русе. По њему, страдали су Јевреји, Пољаци, Белоруси, Украјинци, Казаси и неидентификовани совјетски грађани, као да већина напред наведених нису били држављани СССР-а. Када спомене Русе, каже да их углавном не убраја у 14 милиона жртава намерног масовног злочина који су починили Хитлер и Стаљин у источној Европи. Дакле, с једне стране се умањују или не помињу руске жртве (наравно, ту и тамо се провуку, али узгред), а с друге се страдања на Балкану сасвим прећуткују. Из тога следи да на Балкану није било никаквих масовних страдања.
Као и амерички професор Тимоти Снајдер, многи питомци „Оксфорда“ и понајвише „Кембриџа“ пишу негативно о Србији, а међу њима је нама најпознатији Ноел Малколм. Ту је и историчар Џон Оти (John Otty), чији је коментар о српском национализму и узроку Првог светског рата објављен 2009. године. Површан рад са цитирањима Тима Џуде и Мише Гленија говори о „српском косовском миту“, Србе представља као „свињске трговце“ који су жудели за великом Србијом. По њему, Србија и Аустро-Угарска су криве за рат, наравно и Русија која је помогла Србији (уместо да је пусти низ воду). Његова виђења улоге Србије пренео је амерички јавни сервис ПБС (Public Broadcasting Service) и британски часопис „History Today“ (Историја данас).

ДРСКЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ На „Кембриџу“ је докторирао и Аустралијанац Кристофер Кларк, који је сада професор историје на овом универзитету. Његова књига о узроцима Првог светског рата објављена је 27. септембра 2012. у Енглеској. („Месечари: Како је Европа отишла у рат 1914“— The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914). У питању је наставак британске политике ревизионизма која жели да прикаже како или није било кривца за Први светски рат или је та кривица била у домену Србије и Русије. Кристофер Кларк усваја овај други приступ. Према њему Немачке кривице за рат готово да нема. „Први светски рат је био трећи балкански рат, пре него што је започео Први светски рат“, каже Кларк. Он наводи и да су српски владини службеници били повезани са „терористичким организацијама“ које су „сањале велику Србију“. О овој књизи већ су написане две негативне рецензије.
Међутим, кембриџски ђак Метју Прајс, дописник Би-Би-Сија, својевремено и из Београда, похвалио је књигу у новинама из Арапских Емирата. Он каже: „Кларк је у праву, сматрајући да је правда била на страни Аустро-Угарске.“ Затим тврди да је због пропорционално највећих жртава поднетих у рату „можда лако превидети српски дрзак и безосећајан одговор на атентат“.
Да није све тако мрачно показује допринос миланске издавачке куће „Јака бук“, која је 1999. године објавила збирку радова два италијанска и низа српских историчара и најпознатијих интелектуалаца, под уредништвом покојног академика Никше Стипчевића. Добро је о нама писао и чувени бостонски професор Дејвид Фромкин.
Међу најновијим остварењима јесте код нас непреведена књига „Сапутник уз Први светски рат“ (превод С.Ј. „A Companion to World War I“, April 2010). У питању је збирка радова британских, америчких, ирских, француских, немачких и историчара из Аустралије, Канаде и Италије на тему Великог рата. Битна је јер је замишљена као неизбежно штиво за универзитете наведених земаља. Она садржи и важно указивање на политичко уплитање у писање историје, на шта указује директор британског Института за европске студије из Салфорда – Џон Кигер (John Keiger). Историчар Марк Корнвол (Mark Cornwall) и поред повременог цинизма је још и најпозитивније приказао улогу Србије, са победама, страдањима, повлачењем преко Албаније и Солунским фронтом.
У италијанским универзитетским уџбеницима најчешће се уопште и не помиње постојање Солунског фронта. Међутим, улога Србије у избијању рата је претежно објективно приказана.
Како се и да ли установе државе Србије спремају за пропаганду која ће следећих година тући из свих оружја?

ДОПРИНОС СРБИЈЕ Да је пуцањ Гаврила Принципа био пуцањ у тиранина који је на Видовдан дошао да провоцира српско становништво у окупираној и насилно припојеној Босни и Херцеговини, истина је коју хоће да сакрију и преиначе бројни. На нашој страни, осим Милета Бјелајца и тима историчара који се упркос домаћим новоисторичарима боре за ширење и одржавање истине о улози Србије у Првом светском рату, најављује се и допринос Народне библиотеке Србије.
Европска унија је од 2009. покренула два пројекта ЕУРОПЕАНА 1914-1918 и „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат“. У другом наведеном, од 2011. учествује наша Народна библиотека Србије, као једна од 12 установа из осам земаља. Циљ је стварање дигиталне збирке докумената са око 500.000 јединица, који ће „истаћи значај Првог светског рата за заједнички европски идентитет и рефлектовати искуства људи из различитих етничких, лингвистичких, политичких, друштвених и религиозних заједница на свим странама сукоба, укључујући и противнике рата“.
Тим поводом обратили смо се Немањи Калезићу, координатору пројекта у име Народне библиотеке Србије. Калезић наводи да Народна библиотека Србије од средине 2011. године учествује у међународном пројекту „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат – дигитална збирка драгоцених избора из европских националних библиотека“. Народна библиотека Србије има обавезу да дигитализује и учини доступним 1.405 дигиталних објеката. На првом месту ће се дигитализовати сва издавачка продукција Краљевине Србије у периоду јун 1914. године – октобар 1915. године, као и сва издања штампана у избеглиштву (Крф, Солун, Бизерта, Женева…)
На питање о учешћу конкретно војне и ратне грађе која би сведочила о војном доприносу Србије, Калезић одговара: „У овом тренутку нисмо у могућности да прецизно наведемо колико ће публикација бити на тему војног учешћа Србије у рату, због тога што се грађа из сродних институција (Архив Србије, Војни музеј, Архив САНУ…) и даље проучава и још није завршена селекција. У току је скенирање листа ‘Ратни дневник’ органа Врховне команде и званичног билтена Ратног пресбироа. Скенираће се и неколико дневника и успомена учесника рата, преписка војводе Живојина Мишића са савезничким генералима на Солунском фронту, мапе са бојишта, спискови погинулих војника по јединицама… Иначе, учешће Народне библиотеке Србије у овом пројекту финансирају Европска комисија и Министарство културе и информисања са по 50 одсто.“

ДОСТА ПОСЛУШНОСТИ „Ово није све. НБС ће се укључити у још два међународна пројекта који имају за тему Први светски рат: Пројекат CENDARI има за циљ да путем напредних технологија омогући истраживачима свеобухватно претраживање историјске грађе. Пројекат ‚The World Remembers‘ (Свет се сећа) има за циљ да прикупи што више имена погинулих војника током рата и омогући њихово јавно приказивање како на Интернету, тако и у јавном простору. У издању НБС ове године требало би да изађе монографија ‚Балканско полуострво и јужнословенске земље‘ Јована Цвијића на српском и француском језику, а у оквиру пројекта „Еуропеана“ организоваће изложбу половином 2014. године. НБС планира и покретање портала ‚Велики рат‘ 28. фебруара, који ће, поред горе наведене грађе, садржати и многобројне друге публикације које су излазиле после 1918. године, а на тему Првог светског рата. На порталу, уз скенирану грађу, биће доступне и виртуелне изложбе, интерактивне мапе битака у којима је учествовала српска војска“, објашњава Калезић.
У настојањима власти Србије да се додворе и умиле Западу, поднете су бројне жртве на штету саме државе, али и народа. После толико година таквог, упорно послушничког понашања, хајка се не смирује, напротив. Имајући искуство стидљивог обележавања, готово мука, поводом ослобођења Косова и Метохије, Рашке и Македоније, а знајући како нас све клеветају, Србија мора да упре свим расположивим знањем и могућностима не би ли барем покушала да се одупре пропагандном наставку представе о крвожедним Србима. Вреди имати на уму да смо, док смо били „реметилачки фактор“, успевали не само да сачувамо него и да увећамо државу; данас, као послушници, све више губимо битку, како ону медијску, тако и општекултурну и територијалну.

[restrictedarea]

2 коментара

  1. Tuzno i ruzno, kako se nauka ‘devalvira’ ?! A ‘pisanija’ onih koji lazu – bilo iz neznanja ( u doba “sveznanja” ?!) ili iz koristi – jeste losa ‘baza’ -“vrbov klin” za bilo kakav prakticni ‘posao’ ?!…. Ali, ako cemo zaista da idemo ‘radikalno’ – zasto se ne istrazi, koliko gena ‘Wenda’ ( Srba) ima kod Nemaca – narocito u ‘istocnim markama’ ??? I koliko su genetski bliski ‘juznim imenjacima’ ?! ( Mogli bi neki, da ‘prosire’ “srpsku krivicu” ?!)… Takoodje jedan nemacki izraz, posle I svetskog rata – “Izdaja”, nije dovoljno pojasnjen ?! A nakon koliko dana od proboja Solunskog fronta, 1918 g, je kapitulirala Bugarska i K und K monarhija ??? Zar to nije ta ‘izdaja’, koga ‘generise’ nemacki revansizam prema Srbima – koji se jos ‘oseca’ ??!

  2. Timoti Šnajder je nemačkog porekla i šta reći….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *