Северна Кореја – нуклеарни изазов

Пише Саша Францисти

О тајновитој држави на северу Корејског полуострва и данас се мало зна упркос упорним настојањима, пре свега западних сила да направе макар информативни продор у то заштићено подручје

Северна Кореја сигурно није дестинација која ће се појавити на страницама туристичких магазина, али је редовно на ударним страницама светских медија. Амбициозни програми наоружавања и пробоји у савременим технологијама као да сваки пут доведу у питање опстанак западне цивилизације, а Корејанци им дакако свесрдно помажу у гајењу таквих слутњи. Сваких неколико месеци дође до оружаних инцидената на иначе најстроже чуваној паралели на свету, лансира се по која ракета дугог домета, детонира атомска бомба или „Гугл“ објави мапу логора у Северној Кореји.
Да ли је Демократска Народна Република Кореја (на корејском Чосон Минџуџуи Инмин Конхвагук) заиста толика сила или је то само амбиција корејског политичког врха?

ПОЧЕТАК До 1945. године Кореја је била јапанска колонија. После окончања Другог светског рата територија Кореје подељена је 38. паралелом на Северну Кореју, која је била под контролом СССР-а и на Јужну Кореју, која је била под контролом САД-а. Северна Кореја, формирана је 9. септембра 1948. године као Народно Демократска Република, као одговор на формирање Републике Кореје (Јужне Кореје) 15. августа 1948. године. Растуће тензије између две Кореје, потпириване општом атмосфером Хладног рата довеле су до сукоба. Снаге Северне Кореје прешле су границу 25. јуна 1950. на 38. паралели и тако у настојању да уједине државу започеле Корејски рат. У рату који је трајао три године, према неким проценама, погинуло је око 2,5 милиона људи. Корејски рат је завршен примирјем потписаним 27. јула 1953. и успостављена је демилитаризована зона дуж читаве границе. Први председник Северне Кореје у звању Врховног команданта био је Ким Ил Сунг све до смрти 1994. године. Наследио га је син Ким Џонг Ил који је владао до своје смрти 17. децембра 2011. Садашњи врховни командант је унук Ким Ил Сунга – Ким Џонг Ун.
Демократска Народна Република Кореја је држава са три партије Чондоист Чонгу партија, Корејска социјалдемократска партија чији је председник Ким Пјонг Сик и владајућа Радничка партија Кореје чији је генерални секретар Ким Џонг ун.

 

САНКЦИЈЕ По закључивању примирја Северна Кореја је убрзо почела да опоравља своју индустрију, међутим тај економски процват је веома кратко трајао, већ крајем шездесетих, због сукоба СССР-а и Кине, Кореја долази у стање полуизолације. Нафтна криза из седамдесетих, те убрзано наоружавање као последица Ким ил Сунгове жеље да уједини обе Кореје додатно оптерећује ионако изнемоглу економију. Средином деведесетих ЦИА обелодањује податак да Кореја има војни нуклеарни програм и земља под ударом санкција улази у вишедеценијску агонију.

ОСНОВНО ПИТАЊЕ Највећа недоумица испливала је последње деценије. Једно је питање да ли Кореја има планове да производи нуклеарно оружје, а сасвим друго да ли га има, и да ли опште има знања и могућности да то и учини?
Октобра 2006. свет је муњевито обишла вест да је Северна Кореја извела своју прву успешну нуклеарну пробу. Читава планета је била у шоку. Јужна Кореја је ставила војску у стање приправности, све светске силе су уложиле протесте, а француски министар иностраних послова (гле чуда) позвао је на одлучну акцију. Нешто касније, објављене су мало другачије информације. Прво да се ради о бомби мале снаге, онда о бомби веома мале снаге, све док се процена јачине експлозије није свела на глупост по којој корејска бомба има снагу 600 тона ТНТ! За илустрацију, бомба бачена на Хирошиму имала је снагу 15.000 тона ТНТ. До данас се не може са сигурношћу утврдити да ли је тест обављен или не, али аналитичари се у једном слажу: Северна Кореја без стране помоћи ни на који начин не би могла ни да се примакне идеји о атомској бомби упркос супротним тврдњама Владе Северне Кореје. Познато је да је Северна Кореја до основа нуклеарне технологије дошла уз помоћ СССР-а, који је активно помагао свог хладноратовског савезника. Совјети су изградили нуклеарни комплекс са истраживачким реактором у Јонгбјону 1960. Истовремено севернокорејски научници прикупљали су знање на универзитетима у СССР. После неколико година, тачније 1979. Кореја је наставила свој нуклеарни програм изградњом три нова реактора у Јонгбјону и пратећим комплексом у близини. Иако је Кореја потписала 1985. године Уговор о неширењу нуклеарног наоружања, није пристала на инспекцију Међународне комисије за атомску енергију (ИАЕА) све до 1992. године, када су инспектори наишли на трагове могућег постојања плутонијума (основног састојка бомбе). Међутим, корејске власти нису дозволиле инспекторима ИАЕА да истраже складишта нуклеарног отпада.
У једном тренутку се учинило да ће криза бити решена и да ће Северна Кореја затворити свој нуклеарни програм уколико им међународна заједница изгради два реактора са лаком водом који представљају далеко мањи ризик, али већ 2002. је обелодањено да Северна Кореја има и други програм који се базира, не на плутонијуму, већ на обогаћеном уранијуму. Инспектори ИАЕА су протерани, а Кореја је иступила из Уговора о неширењу нуклеарног наоружања затварајући тако врата пред носом УН.

РЕЦЕПТУРА И поред наводно изведеног теста, нејасна је и сама природа бомбе, мада већина стручњака сматра да је у питању плутонијумска бомба, с обзиром на то да су реактори у Јонгбјоу деценијама производили тај нуспродукт нуклеарне реакције уранијума. Тог материјала вероватно сада има довољно, не за једну, већ за прегршт бомби. Што год било у тој бомби, мора да детонира, а ту је и главни проблем већине земаља које желе атомско оружје. Упаљачи за нуклеарне бомбе су плод веома софистициране технологије и од њих зависи успех или неуспех програма. Као могући извор за те технологије се помиње Пакистан, с обзиром на то да је постојала развијена војна сарадња те две земље, али Пакистан одлучно демантује своју умешаност у корејски нуклеарни програм. Међутим, Пакистанци су дискретно показали прстом на оснивача свог нуклеарног програма А.К. Кана, за кога сматрају да је Северној Кореји осим високопрецизних упаљача доставио и неопходне центрифуге за обогаћивање уранијума. Кан је сличан посао обавио и за Иран. Међутим, велико је питање да ли ће десетак центрифуга бити довољно за корејски уранијумски програм. За сада имају ракете… скоро па поуздане. Често падају, али једном ће и полетети. До тада … Чосон Минџуџуи Инмин Конхвагук је на корак од нуклеарне бомбе.

 

2 коментара

  1. Avatar

    Iz PECAT-a u PECAT pratim tekstove Vaseg novinara koji se posvetio vojnoj tematici koja nije zastupljena u drugim medijima i o cemu nas narod malo zna i nije informisan. Zaboravljene teme i zaboravljene zemlje PECAT napokon otvara svojim citaocima i sirokoj javnosti. Nadam se da ce se ova praksa nastaviti i da cemo mi citaoci i dalje biti informisani o aktuelnim desavanjima sirom sveta i delovima njega koji su potpuno neopravdano zapostavljeni.
    S postovanjem.
    Profesor Dragomir pesic

  2. Avatar

    Neki je kude a neki hvale. Samo oni znaju čega se sve odriču u odbrani svog integriteta. Jedno je sigurno a to je da daju najveći doprinos u odbrani prava država na sopstveni razvoj, uzevši u obzir njenu veličinu, i dostojanstvo SVAKOG naroda. Korejo, svaka čast!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *