Санџаком по Србији, отворено!

Пише Дарко Танасковић

Шира, па и она стручна и за тему непосредније заинтересована јавност, сазнала је да је скуп „Отворено о Санџаку“ одржан, а не и да ће бити одржан

Пишући о фамозном „говору мржње“, Мило Ломпар је с разлогом указао на погубност нарастајуће идеологизације јавне свести, а одсуство „природне и демократске сукобљености више различитих схватања живота и политике, културе и јавности, са релативно уравнотеженом заступљеношћу у јавном простору“
(„Колонија и говор мржње“, „Печат“, 252,25. јануар 2013). Већ одавно се у нас само крајње изузетно може наићи на истинско уважавање другачијег мишљења и спремност на аргументовани дијалог, онолико колико је то људима у реалном свету, избразданом различитостима и поделама, највише могуће постићи. Свако слуша само себе, а дијалог симулира окупљањем истомишљеника или блискомишљеника.

ПРОПУШТЕНА ПРИЛИКА Кад се чуло да је у Београду Центар за спољну политику, уз помоћ УСАИД-а, организовао расправу „Отворено о Санџаку“ ( „Аероклуб“, 23. јануара 2013), јавила се нада да је овог пута нарушено свето правило јадноумља наших „јавних“ расправа о темама са значајним друштвеним и политичким импликацијама. На опрез је, додуше, упућивала чињеница да је шира, па и она стручна и за тему непосредније заинтересована јавност, сазнала да је скуп одржан, а не и да ће бити одржан. Упознавање с начином на који је расправа припремљена, именима учесника, гостију и изнетим мишљењима и препорукама развејала је, нажалост, сваку наду да је учињен искорак ка најављеној отворености дебате о теми за коју у нашој средини има, с разлогом, много занимања. Једна лепа прилика (ако је уопште постојала?) тако је пропуштена.
Кад се организује расправа о некој сложеној теми, о којој у датој средини постоје неподударна, па и супротстављена мишљења и ставови, а што је организатору и те како добро познато, па се онда најави „отворен“ разговор, могу се претпоставити два циља: (1) да се омогући аргументовано изношење свих погледа, како би се дошло до закључака који би имали и сазнајну и практичну делотворност или, бар, да би се објективно утврдило у чему су непремостиве разлике у оријентацијама и ставовима, или (2) да се отворено и јасно саопшти један вредносни и идеолошки став о теми, као темпирана порука у склопу одређене шире друштвене и политичке акције. Центар за спољну политику је очигледно имао у виду ову другу врсту истомишљеничке „отворености“ за тзв. санџачко питање, вероватно усклађену са обухватнијом акцијом његовог политичког актуализовања у времену појачаних притисака на Србију у вези с „решавањем“ проблема Косова и Метохије, као и потмулих наговештаја захтева за дистанцирање од Републике Српске.

[restrictedarea]

„БОШЊАКОЦЕНТРИЧНОСТ“ Пођимо од брошуре, назване студија, „Социоекономски и безбедносни изазови у Санџаку“ ( 97 стр.), резултата истраживања тима Центра за спољну политику, која је била предложак за дискусију на скупу (аутори: мр Александра Јоксимовић, др Драган Ђукановић, Бисера Шећерагић, мр Игор Новаковић, др Владимир Гоати). Ваља рећи да је, уз одређене мањкавости услед једностраности задатог угла приступања комплексној санџачкој прошлости и садашњости, овај садржајни материјал методолошки професионално урађен и презентиран. Могао би бити корисно полазиште за продуктивну критичку расправу, да је такве расправе уопште било. Овако, остаће неискоришћен, као непотпуна слика стања и процеса у Санџаку
(„Употреба тремина Санџак…нема политичку конотацију, већ означава географску област у југозападном делу Републике Србије“ – А.Јоксимовић), као да у њему живе и важни су само Бошњаци. „Бошњакоцентричност“ студије, а и читавог скупа, огледа се у размештају тежишта излагања, избору извора и литературе, као и у „Препорукама“ (углавном Влади Србије) на крају брошуре, како би се укупно стање у овој области поправило. A зар у Санџаку тешко не живе и бошњачке комшије Срби, као, уосталом, и Срби у Блацу или Куршумлији? Иначе, премда називи нису најбитнији, ако је „Санџак географска област“(?!) зашто се ниједном, ни у загради није провукла синтагма Рашка област. Не би се рекло да је баш само географија у питању.
Састав учесника је такође био више него индикативан: „представници политичких странака, НВО-а и фактора у овом региону“. Као да ван овог круга нема стручњака за различите аспекте санџачке проблематике који, можда, нису, „фактори у региону“, али га прилично добро познају. Више је било ванрегионалних „фактора“, америчких, европских и турских. Ови последњи, додуше, према неким виђењима већма припадају „региону“ од оних београдских. Колико ли су пута сви ти „фактори“ из „Аероклуба“ заједно попили кафу у новопазарским кафечајницама, појели ћевапе с Ејупом Мушовићем, Сенком Рашњанином или Рамизом Црнишанином, посетили атеље сјајног сликара Мехмеда Слезовића, а доручковали јединстену обарушу у ресторану хотела „Таџ“? Нису, наравно, али заузврат знају да је Београд „реметилачки фактор у региону“ (Соња Бисерко) и да је „својим чињењем свесно доприносио продубљивању међусобних раздора у Санџаку“
(А.Јоксимовић). Не ваља вам посао, фактори! Можда ћете наудити Србији, али нећете помоћи грађанима Санџака/Рашке области да превазиђу велике изазове с којима се заједнички суочавају.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *