Почетна / Друштво / Са посветом Брани

Са посветом Брани

Пише Ђорђе Станисављев

Књижевно-поетско-музичко вече „Сећање на Брану“, посвећено Брани Црнчевићу, окупило је прошлог петка (8. фебруара), у простору београдске „Модерне гараже“, позоришта у склопу истоименог музеја олдтајмера, бројне пријатеље и поштоваоце великог књижевника. Био је то дан када се навршило тачно 80 година од рођења нашег јединственог ствараоца – песника, романописца и афористичара. Одломке из пишчеве прозе, као и своја упечатљива сећања на Брану говорили су те вечери његови дугогодишњи пријатељи: Мирослав Тохољ, Ђорђе Станисављев – популарни „Бата Пежо“ (чију беседу објављујемо), глумци Горан Султановић, Аљоша Вучковић и Злата Нуманагић. Међу присутнима били су и министар културе Братислав Петковић, Рајко Петров Ного, Милорад Вучелић, Дејан Савић, Гојко Ђого. „Округло је 80 година од Браниног рођења и на 700 адреса су неки младићи послали ту информацију, уврстивши ову чињеницу у календар важних годишњица, на пример, уз оне које се односе на Његоша, Нушића, Црњанског. Пустили су уз то лепе Бранине афоризме, вероватно из неког часописа, необјављене“, рекао је Мирослав Тохољ.

Када сам пре много година одвео Брану код моје мајке, на данашњи дан – 8. фебруара, и хтео да га представим, мајка ме је предухитрила рекавши: „Знам ја њега, сине, па он је Писац.“ Тако је Брана добио надимак. Сви смо га тако касније ословљавали. Њему то није сметало, па чак и кад га Цигани упитају: „Писац, коју ћемо сад песму?“ Додуше, није му се баш увек то допадало, а ја сам га у шали убеђивао да то не схвати озбиљно, то је само надимак, као, на пример, мој надимак је Бата Пежо, па ја због тога нисам ауто, тако ни он није писац, већ песник. Обожавао сам да се свађам са Писцем, осим када му је рођендан, онда смо се препирали. На том првом сусрету моје мајке и Писца, она га је питала: „Писац, које године си рођен?“ Добила је одговор: „Не знам, мама Милице“. „Па, како не знаш поред тако добре главе, када си рођен?“ „Не знам, мама Милице, пре годину дана сам био рођен 1933, мислим да би сад требало да кажем да сам рођен 1934. године“. „Паметан си ти, штета што си писац!“ Са писцем сам научио после толико година дружења да за пријатељство не мораш бити ни леп, ни паметан. Од њега сам научио да нисам леп, јер је главоња писао по новинама како сам ја, још као дете, у Чуругу, био најружније дете у селу, како су Мађари за време рације убијали и када су „дошли до мене, тако главатог, слинавог дечака, поштедели су ме како би се та необична врста одржала“. Толико о лепоти! Да нисам паметан, то сам научио слушајући њега. Писац је говорио да сам ја глупи кафеџија, а ја сам му одговарао да је он глупи српски писац. Он је мени говорио да не знам да кажем слово Р, а ја сам му одговорио да знам свих тридесет слова био бих писац, а не кафеџија. Још сам му говорио за осми фебруар, да имам срећу што са њим славим рођус, а да је моја несрећа, то што имам ту срећу. За један рођендан сам му купио поклон,Титову слику у лепом раму. Позади слике друга Тита касирао сам његову, исто тако велику слику. Објективно, мој писац је био лепши од Тита. Поставио сам слику на зид, да је свако види и рекао Писцу, ено ти поклон на зиду. Полудео је! „Скидај то говно доле!“ „Нећу! Моја кафана, твој Тито, скини га ти ако хоћеш“. Разјарен и са две руке скида слику, сви то посматрамо, а он како држи слику, нашао се лицем у лице са Титом, а пишчев златни лик окренут према нама. СМЕХ!!! Када је глупи српски писац схватио, побеснео је и није више било мене, ни мог лика, а није фалио ни крик. Исто као и у животу. Данас нећу теби честитати рођендан, већ нама, овде присутнима, као сећање на тебе и твоје рођење, без обзира на то која је то година била, како би заједно наставили крај.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *