Почетна / Интервју / Роберт Мекчесни, историчар – Борба за слободне медије је главна битка нашег времена

Роберт Мекчесни, историчар – Борба за слободне медије је главна битка нашег времена

Разговарала Биљана Ђоровић

Ко и из којих разлога контролише медије и усмерава перцепцију популације, појашњава један  од најбољих познавалаца ове теме – професор теорије, историје и економије медија на америчком Универзитету „Илиноис“

Роберт Мекчесни, професор теорије, историје и економије медија на Универзитету „Илиноис“, један од најбољих познавалаца медија, њихове стурктуре, функционисања и улоге коју медији имају у демократским и капиталистичким друштвима, јасно сагледава да без слободних и критичких медија не може бити демократије, те да свет у којем нестаје истинито информисање неопозиво тоне у тоталитаризам. Мекчесни је аутор великог броја књига, а ускоро ће се у САД-у појавити његова најновија студија: „Дигитална дисконекција: Како капитализам окреће Интернет против демократије“. Мекчесни је и кооснивач националне организације „Слободна штампа“ за реформу медијског система и домаћин недељног радијског програма „Media Matters“, која разматра најважнија питања из области медија.

У коауторству са Едвардом С. Херманом објавили сте 1997. књигу под називом „Глобални медији“, у којој сте прецизно пратили промене у власничкој структури медијских кућа назвавши глобалне медије планетарним мисионарима капитализма. Како данас оцењујете ову књигу која је преведена и на српски језик?
Едвард Херман и ја писали смо ту књигу током 1996, а објављена је 1997. године. Књига је написана у јеку успона неолибералне идеологије која је требало да подупре глобализацију и Интернет, и комерцијални медији који су величали идеју глобализације као успоставу демократије и вишег стандарда живота, у тој књизи критиковани су мање него што би то потом био случај. Задовољни смо том књигом, премда би одређене делове требало допунити у складу са развојем ситуације, нарочито у погледу разматрања Интернета који је од тада прошао кроз неколико фаза. У самој књизи, а посебно у потоњим радовима које смо написали, признали смо да нисмо у то време антиципирали да ће пет-шест корпорација контролисати медије и новинарство у читавом свету, премда нам је било јасно да ће глобалистичко медијско царство бити на врху, да ће доминирати друштвима и културама, док ће локални играчи морати да се уклопе у тај систем. Главни заокрет глобализације одиграо се осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Довољно је обратити пажњу на Италију, Француску или Бразил, на пример, земље у којима је изведен очигледан упад холивудских студија и глобалистичких фирми. Овде су медији почели да наступају са позиција глобалистичких и комерцијалних интереса који су снажно деловали на локалне медије у свакој земљи.

Које су корпорације данас власнице глобалног медијског царства?
Спајања и преузимања одвијала су се по истој шеми описаној у књизи „Глобални медији“. Процес почиње са фирмама које поседују велике холивудске филмске студије који, пак, представљају основу конгломерата. На то се надовезује поседовање кабловских система и телевизијских мрежа који играју кључну улогу у новинарству. Међу овим корпорацијама издвајају се Корпорација „Вести“, Руперта Мрдока (Rupert Murdoch’s News Corp.); Comcast који сада поседује NBC Cable i Universal, Walt Disney, Sony, Viacom, CBS Corporation. То су куће које поседују глобалне империје. Дигитална револуција, којом се бавим током последње две године, омогућила је да Интернет буде запоседнут монополистичким гигантима који су по тржишној вредности већи од било које од ових компанија које сам споменуо: Гугл, Епл, Мајкрософт и Амазон, могу се сматрати великом четворком. Упоредо са њима ту је и Verizon и AT&T, америчка мултинационална корпорација која поседује телекомуникације, бежичне телефоне, дигиталне телевизоре, интернет фреквенције… Реч је о гигантским компанијама које имају глобалне фирме широм света и веома велику глобалну моћ и утицај.

Глобализовани медији имају централну улогу у Новом светском поретку. Како би ви описали централни и прави задатак који ове гигантске корпорације испуњавају?
Задатак ових медијских корпорација је да извуку што више новца на што дуже време. То је њихов основни покретач. Огромне интернет компаније демонстрирају велики парадокс Интернета. Можда се сећате да је деведесетих година било речи о томе како ће Интернет учинити капиталистичку економију компетитивнијом, да ће довести до диверзитета и да ће учинити да људи партиципирају, да ће отпочети нови бизниси. Но, главни парадокс Интернета је тај да је он омогућио увођење највећег монопола у историји. То је било изводљиво захваљујући мрежном ширењу са врха и корумпираној политици која је отворила могућност да се тај монопол успостави. Верујем да би Џон Д. Рокфелер или „Стандард оил“ били импресионирани постигнућем неколицине корпорација којима је пошло за руком да цео систем држе под својом шапом. Гугл, Мајкрософт, Амазон зарађују огромне своте новца који им обезбеђује застрашујућу моћ. Оне су толико велике да се нико не усуђује да их изазове и ове корпорације подсећају на водеће европске силе крајем 19. века, особито Британије и Француске које су се бориле између себе да поделе Африку и Азију. И ове корпорације се боре између себе како би контролисале свет док нико други нема довољно снажну армију да се њима супротстави.

[restrictedarea]

Често говорите о томе да су истински независни медији неопходни за демократију и демократски процес. Да ли бисмо могли на основу било каквог независног истраживања рећи да живимо у демократском свету?
Пре свега и углавном се бавим истраживањима у САД-у, али верујем да она рефлектују ситуацију у читавом свету. Ако погледамо теорије о демократији које објашњавају шта је конституционално за демократско друштво, САД су много удаљене од тих услова и очекивања. САД су повезане са демократијом само једним танким кончићем, због чега живимо у веома опасном времену. Економска неједнакост је у непрекидном порасту и размерама које нисмо видели током читавог века. Исто је са сиромаштвом. Наше јавне службе и инфраструктура су у веома лошем стању. Непрекидно се увећава корумпираност владајућих структура које служе моћним интересима, што је опште место понашања готово свих политичара. Оно што видимо је да је право закона које лежи у основи слободног демократског друштва, по којем не може бити никога изнад и изван закона, постало шарена лажа у САД-у. За богаташе постоје потпуно другачија правила игре него за остале. Банкари са Волстрита могу да упропасте економију и успут напуне своје џепове, и нико од њих није у затвору, док оном ко опљачка какву продавницу како би обезбедио вечеру за породицу следује и до двадесет година затвора. Владини званичници рутински крше законе како би убијали људе, излагали их тортури, мучили и затварали. То је постало рутина и обавља се по аутоматизму. Ми у САД-у живимо у веома опасном времену. То је оно што веома забрињава.

Више не можемо говорити о сувереним и независним државама, а Србија је, нажалост, најбоља парадигма тог процеса. Да би то било могуће, на глобалистичким и осталим мејнстрим медијима непрекидно се фабрикује и производи реалност. Каква је улога медија у форматизацији перцепције и знања?
Дотакли сте веома важно питање, централно у читавом мом раду. Демократско друштво које се заснива на деловању слободних грађана зависи од њихове информисаности на основу које они бивају у могућности да управљају својим животом. Богати људи и људи на власти добијају информације које им помажу да владају, управљају и држе ствари под контролом. Тест за демократско друштво је да ли и остали део популације располаже истинитим и правовременим информацијама. Задатак информационог и комуникационог система, задатак медија јесте да такве информације обезбеди и предочи популацији која је онда у стању да донесе критички суд. Уколико не постоји кредибилан информационо-комуникацијски и медијски систем сва наклапања о демократији остају празна. Она су бесмислена, а људи остају изван поседа истинитих информација и знања која су им неопходна да би могли да се оријентишу и усмере своје активности у правом смеру. Због тога се одвија велика битка на пољу контроле медија. Постављају се питања: ко контролише медије, ко контролише и усмерава перцепцију популације, ко су управљачки кадрови у медијима. Борба за слободне, независне медије и такво новинарство, представља главну битку нашег времена. Без тога нема демократије. Демократија без испуњења предуслова постојања независних, критичких медија и новинарства не може да постоји. У САД-у постоји традиција таквог новинарства. Оно је било увек отворено за критичке гласове и премда су они готово по правилу били на маргинама, увек су постојали, а понекад су играли и кључну улогу. Но, медији су веома брзо постали продужена рука интересних стратегија моћи. Ова елита је поставила правила, уредила дебату и чак и док је била на врхунцу, током 20. века, није било праве дебате у вези са питањем да ли САД имају право да врше инвазије на друге земље. САД су једина земља која има право да врши инвазију на било коју земљу, а да правно објашњење пружи касније. То питање није никада разматрано у САД-у, као што се медији нису бавили питањем због чега САД троше трилион долара годишње у војне сврхе. Тим проблемом се на баве ни партије, нити се оно икада испитује у медијима. Економијом доминира веома мала група милијардера који свој новац зарађују преко огромних корпорација, а то питање је такође изван било какве дебате у медијима, тако да се круцијална питања уопште не постављају. Осим тога, током протеклих петнаест или двадесет година, комерцијални интерес који доминира мејнстрим медијима, одлучио је да новинарство више не представља комерцијални интерес, те да у њега не вреди улагати капитал. То је довело до огромног пада средстава која се улажу у новинарство. Ради се о стрмоглавом слободном паду који се одвија управо сада. Средства која се данас улажу у новинарство више су него преполовљена у односу на период од пре 25 година. Претпостављам да је у питању 40 одсто од тог износа, али нико то не може са сигурношћу да каже. Последице су дављење новинарства у немаштини у САД-у, а тај процес се одвија у читавом свету. Но, управо је императив за демократско друштво да се битно повећају извори и средства за финансирање независних, аутономних, критичких медија који не би морали да због свог опстанка нагињу било интересима владе, било комерцијалним интересима.

Владе држава се сада постављају као заштитнице моћних интереса и преко њих се успоставља монопол над медијима. Огромне субвенције дају се монополистима иза затворених врата, а могућности праве компетиције су укинуте.
То је апсолутно тачно у САД-у, али медијски системи и комуникациони системи нигде нису препуштени слободном тржишту. Они захтевају владине лиценце, фреквенције, читав низ посебних услова како би функционисали. Захтевају заштиту ауторских права и интелектуалне својине уколико се ради о комерцијалним програмима и издавању књига. То је подручје које се регулише владином политиком. Начин на који се ова политика артикулише кључан је за постојање демократије. У САД-у овај процес је ужасно корумпиран. Доношење одлука којима се уређује политика владе у односу према интелектуалној својини; закони о ауторским правима, радију, телевизији, кабловским телевизијама, Интернету, системима сателитских телевизија, одвија се без партиципације грађана и буквално без медијске покривености, иза затворених врата, по диктату страховито моћних интереса који се међусобно такмиче и боре за највеће парче пите, али су сви сложни у томе да је пита њихова. Корпоративни интереси уређују ове домене, а владини постављеници се опредељују и према томе која опције би им могла обезбедити најбољи посао у будућности; колико је моћан лоби који заступа одређене интересе. Ради се о изузетно корумпираном систему којим доминира неколицина корпорација које унајмљују одређене људе за пи-ар делатност, као и научнике из те области, који потом излажу у медијима како је то природан демократски процес и најбољи од свих могућих светова. Не верујем да је другачије било где у свету. Кључно питање је колико јавност партиципира у процесу доношења и усвајања владине политике којом се урушавају питања од значаја за функционисање комуникационих система и медија. То ће одмах одредити и тип информационог система који имате, а последично и колико отворен, демократски и праведан систем имате у целини.

Ваша књига: „Трагедија и фарса: како амерички медији продају рат, спинују изборе и уништавају демократију“ из 2005. коју сте написали са Џоном Николсом, детаљно анализира како је телевизија покривала инвазије у Ираку 2002. и 2005. Због чега критички интелектуалци на Западу углавном и не спомињу ратове у Југославији када говоре о инвазијама САД-а и медијским и информативним ратовима?
Коаутор моје књиге Едвард С. Херман је интелектуалац који се темељно посветио анализи ратова у Југославији. Питање је због чега су он и неколицина других тако видљиво усамљени. У САД-у имамо тако много инвазија и ратова да не можемо све да пратимо и анализирамо. То је немогуће. Када погледате број ратова и време одигравања, видите да је ситуација готово налик Римској империји. Мислим да је један од разлога због којег су ратови у Југославији остали непроблематизовани од стране највећег броја истраживача, тај што се радило о рату који су водиле демократе, а покренуо га је Бил Клинтон, што је аутоматски неутрализовало антиратни покрет. Да је рат повео републикански председник, антиратни покрет би био значајно већи.

Технологија је веома битан аспект, кључан за десензитизацију људи у контексту убистава беспилотним летелицама, при чему убице на даљину покрећу даљински управљач као да играју видео игрице.
То је централно питање и одговорићу кратко: недавно сам написао књигу која је управо одштампана и појавиће се за отприлике месец дана у САД-у, под називом „Дигитална дисконекција“. Књига говори о дигиталној револуцији и технологији Интернета, комуникацијама и демократији. Поднаслов је: „Како капитализам окреће Интернет против демократије“. Мислим да су дигитална револуција и Интернет апсолутно централна питања нашег доба. У тој књизи указујем на велике опасности које су се надвиле над човечанством у том контексту: на који начин су капитализам и комерцијализација моделовани и укључени у ове процесе, као и на моћ владе у случају надгледања, и војске која методологију и начине убијања непрекидно усклађује са најновијим технологијама.

Друштво које се успоставља на тим премисама изразито је недемократско.
Арон Шварц, 26-годишњи геније Интернета, особа која је желела да учини свет бољим, извршио је недавно самоубиство у свом стану у Њујорку, пошто се суочио са могућношћу да буде осуђен на дуготрајну казну затвора због оптужбе да је незаконито преузео на милионе академских чланака у научним публикацијама на Интернету.
У случају Арона Шварца, све ствари о којима смо говорили показују се као карике у истом ланцу. Шварц је био бриљантан програмер и визионар Интернета који је схватио демократске потенцијале Интернета, и ангажовано је радио на томе да Интернет служи тој сврси. Шварц се, тиме снажно супротставио политици владе САД-а и већини других влада широм света које су се ставиле у службу интереса неколицине веома великих корпорација које желе да одрже свој монопол, и то тако што ће осигурати бројним законима који обезбеђују да се игра игра по њиховим правилима. Ауторска права и интелектуална својина су оно што додатно обезбеђује профит овим компанијама. Медијски конгломерати, филмски студији зависе од монопола који им обезбеђује влада путем копирајта. Они држе нашу владу у свом левом џепу. Случај Арона Шварца је најбољи пример за то. Наша влада је опседнута проширивањем и наметањем правила копирајта, а да за то нема ни једног јединог оправдања, изузев што то желе моћни интереси. Арон Шварц је рекао: „То је смешно и бесмислено. Због чега би нека компанија желела да има ауторска права на нешто што је створено пре стотину или педесет година? То сада мора да буде у јавном домену и да припада свима. Због чега би се нека информација држала у тајности када за то нема никаквог оправдања, изузев што доприноси еманацији нечије моћи, служи комерцијалним интересима и интересима владе. Шварц се супротставио СОПА споразуму и апсурдном проширивању садржаја онога што се подводи под ауторска права до нивоа који је тоталитаран и у потпуности нечувен и разуздан у својој бахатости. Шварц је био прогоњен и процесуиран од стране владиних тужилаца са невероватном суровошћу и окрутношћу која прецизно показује како стоје ствари у Америци. На Волстриту буквално на стотине људи свакодневно и несумњиво крши законе зарађујући читаво богатство. Ти људи поседују на стотине милиона долара и могу да телефонирају председнику САД-а када год желе. Њима длака није фалила са главе због тог што су уништили глобалну економију и неће им фалити зато што они поседују нашу владу. И они немају никакав страх од процесуирања и живе веома спокојно. Арон Шварц, са друге стране, који није никада никога повредио или починио злочин, имао је против себе читав тим владиних тужилаца који га је прогонио тражећи максималну казну због повреде њихових новоусвојених бесмислених и тоталитарних закона о ауторским правима којима су онемогућили непрофитни приступ јавном и културном добру. То је крај владавине права, показатељ степена корупције нашег система и кризе у којој се налазимо, али и путоказ за борбу коју водимо. Шварц је био херојска личност и начин на који је био шиканиран од наше владе представља апсолутну трагедију.

Да ли ће глобалитаристи успети да ограниче и укину слободу Интернета?
Верујем да неће у томе успети. Оптимиста сам. У САД-у постоји много прогресивних људи, иако такав утисак, на основу онога што гледамо у медијима или слушамо од наших политичара, не може да се стекне. Број гласача који гласају на изборима је веома мали, људи су свеснији онога што се догађа и нису љубитељи корпоративне моћи. Постоји генерално осећање да овај систем пропада и борба за његову промену постала је императив. Од успеха у тој борби све зависи, па и слобода Интернета.

Сматрате да је критичко новинарство неопходно и да Интернет са својим програмима не може да замени новинарство.
„Гугл“ и остали претраживачи не могу да замене критичко новинарство које зависи од улагања. Важно је да новинари имају пристојне плате, да су уредници људи од интегритета, знања и морала, да истраживање подразумева и проверу чињеница. Критичко новинарство захтева компетентне људе у одељењима за вести која сада функционишу као одељења за пропаганду и спин. Не можете се новинарством бавити волонтерски на мрежи. Новинарство ће бити дигитализовано, уколико то већ није, али то не може надоместити новинарство које захтева средства и другачију организацију.

Шта се догодило са новинарима и новинарством које није само професија, већ морални циљ у смислу трагања за истином?
У САД-у, данас је много мање новинара него пре двадесет година. Они који су остали у овом послу имају све горе услове за рад, очајнички се труде да задрже посао и веома су деморалисани. Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, када је новинарство располагало значајним средствима, новинари су били поносни, арогантни, сматрали су себе најпаметнијим и били су због тога критиковани. У међувремену су новинари перманентно излагани понижењима. Претворени су у објекте тржишта, комерцијалних интереса и профита, и њихову ароганцију заменила је скромност и забринутост. У сваком случају новинари у САД-у данас су у много већем броју заинтересовани да буду савезници оних који желе прогресиван и квалитетан медијски систем него што су то били пре тридесет или четрдесет година, када су њихови интереси били увезани са интересима корпоративних донатора.

[restrictedarea]

3 коментара

  1. … borba za – Istinu … a koliko konfuzija ‘pomaze’ onim „progresivnima“ ???




    0



    0
  2. Borba za slobodu medija je unapred IZGUBLJENA.Čudi me da to profesor nemoiže da ukapira.Mediji su glavni protagonisti sunovrata ČOVEČANSTVA.Kako ovu GLUPU masu zapada prisiliti da nešto nauči ,osim borbe za goli život to je pitanje. .No i to deluje kao nemoguća misija.Nevidim izlaz do 3.SR.




    0



    0
  3. Звонимир

    За човека који је у овом болесном времену у коме живимо успео да сачува здрав разум и даље важи златно правило да ако га једном слажете следећи пут ваше тврдње узима са резервом а ако га слажете неколико пута виже вам не верује.Овакав човек медије у служби империје(а готово сви су ,част ретким изузецима) не прати јер је одмах установио да га исти непрекидно лажу и да им је то основна функција.Нажалост велика већина људи, и поред ове чињенице медије прати и верује им што говори о степену њихове духовне затрованости и анестезираности.Када у друштву каквог имамо данас лаж преузме место истини у тој мери то друштво се налази у возу који јури у провалију великом брзином.На том путу непогрешиво га предводе окупирани медији.Излаз је прост.Човече угаси телевизор, видиш да те трује.Завири мало у своју душу која се разболела јер си од гледања многобројних екрана престао да је гледаш и оставио на милост и немилост оних који само што ти је нису узели.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *