Речник развоја

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Развојна стратегија уводи стране социјалне актере (међународне агенције) и одређене социјалне трансформације (трансфер технологије), маргинализујући све остале слојеве друштва 

Апел јапанског званичника да би немоћне, непродуктивне и хендикепиране чланове друштва требало одстранити као непотребан баласт и кочницу развоја, може се окарактерисати као самурајски приступ економским проблемима, које Гејтсова „хуманитарна“ камарила спроводи методама својственим западној цивилизацији. ЕУ има своје методе за поспешивање развоја, спровођене уз помоћ Европске банке за реконструкцију и развој, спремне да уложи 40 милиона долара „за покривање ризика у пласману ‘Монсантовог’ семена у Србију“.

ЗАУСТАВИМО РАЗВОЈ Они који још нису схватили због чега ЕБРД није дао финансијску подршку производњи нашег семена без пословног и еколошког ризика, наћи ће одговор у књигама неколицине култних аутора, противника стратегије развоја, међу којима је и немачки социолог, теолог и енвиронменталиста Волфганг Сакс. У књизи Речник развоја (The Development Dictionary – 1992), Сакс даје допринос проучавању постразвојне филозофије, објављујући критичке есеје најугледнијих аутора, заговорника заустављања развоја:
„Последњих 40 година називамо добом развоја. Ова епоха се ближи крају, сазрело је време да објавимо читуљу развоју. Као што светионик наводи морепловце према обали, тако је развој (development) стајао као идеја водиља за нације у настајању, на путу кроз постратовску историју… После четири деценије, владе и становништво још увек имају упрте очи ка тој, све удаљенијој светлости: сваки напор и свако жртвовање се оправдава да би се постигао циљ, али светлост наставља да се повлачи у мрак.“
Сакс подсећа да су знање и наука везани за моћ, и да развојна стратегија неминовно уводи стране социјалне актере (међународне агенције) и одређене социјалне трансформације (трансфер технологије), маргинализујући све остале слојеве друштва и ометајући сваку другу врсту промена. „Као што је шездесетих кад је започело умножавање тешкоћа, откривен ‚друштвени развој‘, тако је деведесетих, пошто је рапидно сиромашење земљорадника постало очигледно, у арсенал стратегије развоја уведен термин ‚рурални развој‘… Под утицајем нафтне кризе 1970, владе су почеле да схватају да наставак раста зависи од дугорочне доступности природних ресурса, као што су нафта, дрво, минерали, земљиште, генетски материјал. Ово је била одлучујућа промена за планирање будућих корака, а у фокусу интересовања није се нашло здравље природе, већ здрав развој.“
Светска банка1992. излази са новим консензусом, и лаконском фразом „Одрживи развој је развој који траје“, из чега Сакс изводи закључак да се ради о конзервацији развоја уместо конзервације природе. „У овој фази развоја основно питање постаје: које од природних услуга су до које мере неопходне за даљи развој? Или обрнуто: које услуге природе могу бити замењене уз помоћ генетичког инжењеринга?“ После овог „открића“ међу еколошким економистима је уведен помодни појам „природни капитал“.

[restrictedarea]

 

ФРАНКЕНШТАЈНСКИ САН Осамдесетих су енвиронменталисти окренули поглед ка Трећем свету, наметнувши схватање да се кривци не налазе међу конзументском и расипничком средњом класом Севера и Југа, већ да је деградација природе резултат самог људског присуства. „Став да је човечанство у целини непријатељ природе добио је дипломатски благослов УНЦЕД-а, после чега је објављено да ће свет бити спасен бољим менаџментом.“ Сакс закључује да је екологија „уместо некадашњег изазова за нове јавне врлине, постала изазов за нове вештине.“
Мексички писац и активиста Густаво Естева тврди да је развој „франкенштајнски сан“, а постдивелопмент теорија нам помаже да се критички поставимо према модернизму и науци, које представљају „највулгарнију вестернизацију и малигни мит“: „Идеја развоја стоји као руина на интелектуалном пољу. Три развојне декаде биле су велики неодговоран експеримент, који је већина доживела као бедан промашај… Заблуде и разочарања, погрешне процене и криминал били су пратиоци развоја, показујући да то не функционише. Развој је управљање обећањима, а за оне који живе у Чиапасу, то је само лоша шала. Ако живите у данашњем Мексику, и не приметите да развој смрди, или сте богати, или потпуно отупели!“
Иако је идеја о развоју рођена у деветнаестом веку, до њеног институционализовања долази после Другог светског рата. Естева тврди да је сама идеја развоја настала као идеолошки израз послератне експанзије капитала, и као реакција на „комунистичку опасност“ у време Хладног рата. „Они су тим планом желели да успоставе контролу над левичарима, радничком класом и сељаштвом, а страх од комунизма био је главни покретач ове стратегије: плашили су се да ће сиромаштво призвати комунизам. Еру напретка карактерише појава путујућих експерата, формирање организација и израда националних планова. Развој је постао синоним за економске, социјалне и политичке промене у Африци, Латинској Америци, Карибима и Јужном Пацифику, па су их у ту сврху окарактерисали као неразвијене, у развоју, Трећи свет или Југ.
Колумбијски антрополог Артуро Ескобар, у књизи У сусрет развоју (Encountering Development ) оптужује „чудо развоја“ – Светску банку, што је ове земље 1948. прогласила сиромашним, наметнувши им развојни програм, који их је под банкарским туторством довео до потпуног сиромаштва, што указује на директну везу између колонијалног присуства и развоја једне земље.
Србија се данас налази на прекретници: уколико прихвати нове биотехнолошке вештине и ЕБРД-ову кредитну линију, којом би „омогућили ‚Монсанту‘ да пружи већу финансијску подршку фармерима и дистрибутерима у годинама које долазе…“ могла би је задесити латиноамеричка судбина. Захваљујући активностима српских екоактивиста, банка је писмено објаснила своје намере у вези са увођењем ГМ хране у земљу, користећи вокабулар из Саксовог Речника развоја, као што су „трајно решење“, „одржива пољопривреда“, „подела ризика пословања“, што указује на природу њиховог односа према земљи као роби и средству за остваривање профита.

„ДОБРОНАМЕРНА“ ИНВАЗИЈА После бројних јавних протеста, подржаних независним медијима, став банке се за нијансу променио, па су активисти покрета Здрава земља добили писмени одговор од шефа Јединице за укључивање цивилног друштва, у којем, између осталог, пише да „ЕБРД и ‚Монсанто‘ нису у могућности да нађу задовољавајућу пројектну структуру за финансирање“, што би у преводу могло да значи: пословни аранжман обустављамо до даљег. Банка је при том љубазно најавила „наставак истраживања за пружање финансијске помоћи произвођачима у циљу повећања пољопривредне продуктивности“, што је у складу са Саксовим закључком да се „уместо усмеравања иновација на повећање продуктивности рада, техничка и организациона интелигенција усмерава на повећање продуктивности природе“. Допринос разумевању односа финансијске елите према „неразвијенима или земљама у развоју“ дао је аустријски филозоф и католички свештеник Иван Иљић, који је годинама боравио међу мексичким староседеоцима. Настојећи да пронађе доказе о умешаности Ватикана у идеју о „савременом развоју“ такозваног Трећег света, он је у мисионарским подухватима Католичке цркве препознао само „форму индустријске хегемоније и рат против опстанка“.
У књизи Алати за дружељубивост (1973) Иљић упозорава на „опасност од професионалне елите, пристигле да преузме радикални монопол на основне људске делатности, као што су здравље, пољопривреда, грађевинарство и образовање, што је довело до отимања од домородачких заједница њихових виталних вештина и древних знања.“ Овај филозоф је седамдесетих био популаран међу француским левичарима, да би га по доласку Митерана прогласили за „превише песимистичног“
У Мексику се Иљић суочио са западном варијантом мисионарства, устоличеног под покровитељством Kennedy’s Alliance for Progress, која је о трошку америчке владе доводила волонтере у Латинску Америку. Кад су га 1968. млади „викенд-хуманитарци“ замолили да им нешто каже, он им је одржао лекцију коју бисмо радо упутили западним мисионарима, организаторима, економским покретачима, банкарима и „доброчинитељима“:
„Надам се да сте чули за моје напоре да све америчке ‚доброчинитеље‘ и мисионаре натерам на добровољно повлачење из Латинске Америке, како би зауставили ову ‚добронамерну‘ инвазију. Дошао сам овде да вас замолим да престанете са претенциозним наметањем Мексиканцима и да вам кажем колико ми је мука од тога. Морали бисте, пре свега, да схватите да ваше добре намере ником не могу бити од помоћи, и зато до врага са добрим намерама! Ви сте са својим вредностима производ америчког потрошачког друштва, и самим тим сте, свесно или несвесно, само ‚трговци‘ обманути идејом о демократији, једнаким могућностима и слободној трговини са људима који немају никакву могућност да из те трговине профитирају. Амерички начин живота је постао религија, која мора бити прихваћена уколико не желите да умрете од мача или напалма…Креирање нереда је једино што сте у стању да донесете мексичком селу, у које сте дошли без икакве припреме. На сваког члана ‚Пис Корпса‘ потрошено је 10.000 долара за адаптацију на ново окружење, како бисте га заштитили од културолошког шока. Одвратно је што ником није пало на памет да потроши новац на сироте Мексиканце, како би их заштитио од културног шока после сусрета с вама.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *