Рашки песник Слободан Ракитић

Пише Матија Бећковић

Уместо четрдесетодневног помена, Српска књижевна задруга се прошлог четвртка, од свог председника Слободана Ракитића (1940 – 1. јануар 2012) опростила новом књигом Ђорђа Ј. Јанића посвећеном преминулом великом песнику и његовом делу, као и речима сећања на Ракитића које су овом приликом говорили академик Матија Бећковић и Раде Војводић.
Књижевник Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ-а, казао је да сада када више нема песника, уредника, есејисте, политичара, великог човека једне епохе Слободана Ракитића, долази време да се већа пажња посвети његовом делу. „Игром случаја Јанићевo дело са огледима о Ракитићевој поезији ‘Време и утемељење’, у издању ‘Хришћанске мисли’ и ‘Партенона’, које је требало он први да види, стигло је постхумно, и ово је први прилог његовом новом ишчитавању“, рекао је Лакићевић.

Слободан Ракитић је рашки песник. Изгледао је „као да је сишао с фреске“ и писао као фрескописац. И пред његовим ликом би се неки будући Света Мандић могао упитати: „Да л’ умре млад тај песник ко Миљковић ил’ стар и грешан као Јован Дучић?“
Упознао сам га давно, као студента медицине. Дружио се са Миодрагом Јуришевићем. Приређивали су књижевне трибине на којима су више читали и тумачили Миљковићеве стихове него своје.То је било непосредно по трагичном крају првог и јединог српског песника који се убио, кад су Миљковићеви стихови, пошто су плаћени главом, зазвучали друкчије него за песникова живота, кад је цео песнички нараштај за тили час био покошен и озрачен патетиком његовог ума и језика.Тај период наше младости могли бисмо насловити: Ватра и ништа!
Слободан Ракитић је био један од оних песника чији су песнички и животни планови рачунали на дуги рок. Смрт је и њему и нама помрсила рачуне. Остали смо му дужни и праву реч и истинско признање.
Лирик коме су недостајале мане да би био лакше уочен и јаче осветљен, писао је везаним стихом, али се у зрелом добу каткад послужио и слободним стихом долазећи и до слободније речи. Нарочито ми је ових година упала у очи једна Ракитићева парафраза Борхесове песме „Кад бих се поново родио“.
Био је подесан човек, поуздан пријатељ, озбиљан саговорник, пожртвован национални прегалац, савестан уредник часописа и књижевних трибина, скрупулозан критичар и есејиста, песник суштински и формално писменији од већине сабраће.
Аутор је важне и веома успеле „Антологије поезије романтизма“, у коју је мирне душе могао уврстити и себе сама.
Слободан Ракитић заслужује продубљенију реч од оне коју у овом часу и за ову прилику изговарам у ожалошћеној Српској књижевној задрузи.
Рашки песник Ракитић у савременој српској поезији заузима слично место које Рашка област данас заузима у Србији.Али то место већ сутра неће бити онакво какво је данас!
Слава и хвала Слободану Ракитићу!
Реч Матије Бећковића
у СКЗ-у, 14. 02. 2013. године