Пуј, пике, не важи се!

Пише Веселин Матовић

Улога политичке опозиције у очувању имена српског језика и идентитета у Црној Гори

У држави која се хвали првом штампаном ћириличном књигом на Балкану крајем 15. вијека и писменошћу од 9. вијека, представници народни, педагози и научници, почетком 21. вијека, не могу да се договоре на каквом ће писму описмењавати своју дјецу! Такву подвалу могли су да смисле и учине Црној Гори, и још да јој то подметну као цивилизацијски искорак, само њени највећи непријатељи!

У својој крајње суптилној и осмишљеној анализи црногорских социопатогених процеса „Истрага предака: социопатогени чиниоци у формирању црногорске нације“, питајући се „како и зашто“ црногорска политичка опозиција не успијева да се ваљано супротстави режимском пројекту „однарођавања Црногораца“, односно потирању њихове историјске свијести и памћења, Иван Негришорац, „са доста основаности“, наводи три могућа објашњења:
„Прво објашњење указује на то да црногорска политичка опозиција нема довољно ни теоријског, ни историјског знања, те да уопште није свесна свих размера трагичности друштвених и државних процеса у које их власт годинама већ увлачи као тихе, скривене саучеснике.
Друго објашњење сматра да опозиција можда таква сазнања има, али да нема довољно практичне вештине да се одупре систематском режимском насиљу.
Треће објашњење указује на морално најпроблематичнији могући исход: опозиција би, у том случају, стратешки имала циљеве истоветне са политиком црногорског режима, али тактички и, посебно, реторички сматра да би такав прљави политички подухват требало да, симулирањем опозиционе делатности, омогући режиму да посао обави до краја.
Ниједно од ових објашњења ништа добро не говори о црногорској политичкој опозицији: по првом увиду она није способна да изгради јаку идејну стратегију, по другој неспособна је за политичку тактику и оперативу, а по трећој неспособна је за елементарни људски и политички морал.“ („Летопис Матице српске“, октобар-новембар, 2012, стр. 692).
Као што видимо, ради се о заиста тешкој оптужби, од које се црногорска политичка опозиција, с обзиром на резултате досадашњег дјеловања, тешко може одбранити, посебно од онога што је садржано у њеним двијема првим тачкама, а онда и из њих изведеног закључка о њеној неспособности „да изгради јаку идејну стратегију“ и ефикасну „политичку тактику и оперативу“.
Међутим, да ли је Негришорац у праву и за сумњу коју износи у трећој тачки своје „оптужнице“ – да опозиција можда има „стратешки исте циљеве са политиком црногорског режима“ и да „симулацијом опозиционе делатности омогућава режиму да посао обави до краја“, тешко је рећи и још теже доказати. Таква сумња, разумије се, није без основа и може се односити на неке актере на црногорској политичкој сцени (тзв. плаћене опозиције има и у много развијенијим и зрелијим демократијама), али да се цјелокупна црногорска опозиција упустила у толико „прљав политички подухват“, иако није невјероватно, јесте свакако недоказиво.

Тако ми ‘аљина и ‘леба! Доказиво је, међутим, нешто друго, не мање важно и не мање морално проблематично. Доказиво је и видљиво, нажалост, да је, кад се све сабере, црногорска политичка опозицијa пала на испиту из српског језика. И не само пала, него изгубила и право на поправни! („На најважнијим животним испитима – како рече проф. Драгољуб Петровић – нема поправног“).
Иако је својевремено тврдила како је чување имена српског језика у уставно-правном и образовном систему Црне Горе превасходан циљ њеног дјеловања и, безмало, смисао њеног постојања, она се, ипак, „по слабости људске природе“, више старала око свог статуса и око својих „‘аљина и ‘леба“, што би рекао Лукијан Мушицки, него око језика. И, никад се, и поред све њене запаљиве реторике, није одважила да неком примјереном акцијом стане на пут антицивилизацијском подухвату изгона имена српског језика из Црне Горе. Сјетимо се само њеног скањивања и прерачунавања у вези са преименовањем наставног предмета Српски језик и књижевност у црногорским школама и подршком протесту никшићких професора 2004, затим – мутних игара око доношења Устава 2007, када је тзв. црногорски озваничен као службени језик у Црној Гори, као и измјена Општег закона о образовању 2010, којим је, напокон, тај тзв. језик проглашен наставним језиком у црногорском образовном систему.
Када је, у једном тренутку, осиљена власт, уфурсатила да укине ТВ преносе скупштинских засједања, опозиција је без много двоумљења изашла из Парламента и скоро пола године, све док се уз помоћ ЕУ није изборила за укидање те одлуке, није учествовала у његовом раду. Била је то једина њена успјешна блокада режимског насиља од времена раскола у ДПС-у 1997. до данас. Али, зашто никада није слично што предузела поводом доношења много погубнијих аката којима се на најгрубљи начин насртало на име и статус српског језика, српског културног насљеђа и српског историјског памћења у Црној Гори?
Него је: заклањајући се иза алибија борбе за демократију, тзв. европске вриједности и легализам, иако је иза себе имала с једне стране – највише научне ауторитете (појединце и институције), а с друге – већинску вољу народа, као и све правне и историјске аргументе који су је обавезивали на досљедну принципијелност – на крају пристала на компромис и нагодбу с режимом!

[restrictedarea]

Клин чорба У колаборационом споразуму склопљеном с предсједником Владе, септембра 2011, опозициони лидери су помињање српског језика у новом четворочланом имену наставног предмета за језик и књижевност платили признањем тзв. црногорског, не само као политичке, већ и као лингвистичке чињенице. Приде – и његову супремацију над српским, тврдећи да су тиме вратили српски језик у црногорске учионице. Од тада у школске дневнике и ђачка свједочанства наставници уписују име наставног предмета, којем се не зна да ли је бесмисленије или неписменије, иако га и ђаци и наставници, по инерцији из недавне прошлости, и даље зову „матерњи“. Неки сад кажу, боље и тако, само да га не зову „црногорски“. Можда, онима којима је до ината, а не до истине, звучи љепше, али није – ни боље, ни праведније. Ако га не зову онако како би требало и како му је име, тј. српски, онда је сасвим свеједно звали га матерњи или црногорски. Ствар је у томе да генерације које су од 2004. године и касније почеле школовање на свом матерњем српском језику, иако и даље говоре тај језик, на њему пишу и читају, мисле и сањају, више готово и не помињу његово име, а можда су га многи већ и заборавили, а не у томе да ли га зову црногорски. У времену између два пописа преко 20 одсто становништва одрекло се српског имена за свој матерњи језик, а највећи дио таквих су млади људи, тек изашли из школских клупа. То је оно што је важно и што би требало да разумијемо као најозбиљнију опомену, a не да се, с главом у пијеску, заваравамо тиме што ђаци, наводно, предмет зову „матерњи“, а не „црногорски“. „Матерњи“ је резултат прве фазе програмираног заборава, односно језичког инжењеринга који утјеривачи новог црногорског идентитета, првенствено преко наставних програма и уџбеника, спроводе у црногорским школама током посљедње деценије. У наредној етапи, која ће трајати можда и краће, „матерњи“ ће неминовно евоулирати у „црногорски“. (Шта би му иначе представљало првенство у том четворочланом имену наставног предмета, ако већ нема такве претензије?) Toj амбицији и те како погодује непостојање програма за новоименовани предмет у којем би се „вратило“ макар нешто од наставних садржаја који би дјецу, говорнике српског језика, подстицали на чување његовог имена. Међутим, као што видимо, настава се и даље, иако је увелико одмакла и друга школска година, изводи по суспендованом програму и уџбеницима за предмет Црногорски језик и књижевност, из којих је избачено преко четрдесет знаменитих српских писаца, а цјелокупно српско културно насљеђе са простора данашње Црне Горе преименовано у црногорско или, ријетко, по онима, мало старијим, а не много друкчијим, за предмет Матерњи језик и књижевност, односно њиховој мјешавини, у ствари – незаконито. (Цинично су дјеловали јесенашњи позиви, упућени родитељима и ученицима, од стране неких политичких странака и неупућених појединаца да не купују уџбенике за црногорски, јер, наводно, у школама ће наћи прихватљивије старе уџбенике за „матерњи језик“, премда су и први и други изишли из истих калупа и исте радионице. Али и да нијесу, тих старих уџбеника у већини школа нема, чак и ако би који од наставника или ученика хтио да их користи. Цијеле драме су се због тога одвијале у породицама почетком школске године).

Сами себе заплићемо… Потписници споразума нијесу „обезбиједили“ – како пише у том документу – оно на шта су се обавезали, „наставу из предмета с називом: црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност из којег се у том називу и добија оцјена“, односно – одговарајуће наставне програме и уџбенике за извођење такве наставе, нити су неким анексом продужили важење и на школску 2012-2013. годину клаузуле која се искључиво односила на „школску 2011-2012“, да ће се „настава доминантно ослањати на наставни план и програм досадашњег предмета матерњи језик и књижевност, уз допуну садржаја који ће обезбиједити изучавање специфичности матерњих језика“. Неспорно је, дакле, да се у текућој школској години не изводи настава из предмета именованог као црногорски-српски, бошњачки, хрватски језик и књижевност, а уколико се изводи, онда се то ради без одговарајућег или макар без јавности познатог, односно од надлежне институције верификованог наставног програма! Због тога се поставља питање: ако наставници немају од надлежног државног органа, тј. од Националног савјета за образовање верификоване наставне програме, како могу имати годишње и мјесечне планове рада, без којих се, као што је познато, настава не може и не смије изводити? Да није тако настава би била лична ствар наставника, па, самим тим, не би подлијегала ничијој контроли, а такво нешто не допушта ниједна држава на свијету. Да ли наставници у црногорским школама заиста данас имају планове рада, није ми познато, али ако имају, они су прављени напамет, одока, и као такви – незаконити, па је и настава која се по њима изводи такође незаконита. У свакој правно уређеној држави надлежно министарство било би дужно да поништи сва свједочанства издата на основу тако извођене наставе.
Кривицу за такво стање министар просвјете пребацује на Комисију за израду нових програма, чији је рад блокиран на самом старту, јер, наводно, њени чланови, представници странака потписница споразума, не могу да се договоре око азбуке. У држави која се хвали првом штампаном ћириличном књигом на Балкану крајем 15. вијека и писменошћу од 9. вијека, представници народни, педагози и научници, почетком 21. вијека, не могу да се договоре на каквом ће писму описмењавати своју дјецу! Такву подвалу могли су да смисле и учине Црној Гори, и још да јој то подметну као цивилизацијски искорак, само њени највећи непријатељи!

Натезање клипа Наравно да се чланови наведене комисије не могу договорити – ни око азбуке, ни око много чега другог. Не што они то не желе, него што то није могуће. Да би дошло до договора требало би: или да чланови те комисије – који заступају опозиционо, српско, становиште – пристану на то да се, рецимо, алофоне (фонемске варијанте) идеолошки („Тако је рекао комесар!“) прогласе за фонеме и да се то сервира дјеци као наука, односно да својим потписима признају за оригинале фалсификате и којекаква домишљања и учитавања на основу којих се, супротно историјским и језичким чињеницама, конструише историја непостојећег језика, с јасном намјером да се изврши културоцид над српским народом и од будућих нараштаја сакрије сваки његов писани траг на простору Црне Горе, на крају – да прихвате распарчавање јединствене српске књижевности писане српским језиком и са јасном свијешћу њених стваралаца о припадности тој књижевности и том језику или, пак – да супротна страна одустане од становишта о самосталном развоју црногорског језика и црногорске књижевности, односно именовања цјелокупног културног насљеђа са територије данашње Црне Горе по имену државе. (Чиме режим, поистовјећујући државно с народним, тј. националним, подупире свој пројекат о расрбљавању црногорског идентитета). Јасно је да се ни једно, ни друго не може догодити. А ако би се неким чудом и догодило, чему би онда служило четворочлано именовање наставног предмета?
Зато се и поставља питање: да ли су потписници, овдје осумњиченог, споразума уопште рачунали на његову реализацију?
Или су, пак, и власт и опозиција знали да се ради о клин чорби коју нико неће кусати, односно да ће Уставни суд или која друга државна институција једног дана (док ствар мало „закрепа“, док се народ мало навикне и док се прогура још који конкордат у Скупштини) казати: „Пуј, пике, не важи се, подијели поново!“ Али, који им је био обострано потребан: власти да би пред сумњичавом Европом показала своју демократичност, опозицији – да би доказала своју кооперативност.

Такија Но, ко ће му га знати. Можда је овај споразум и дубљи и озбиљнији него што ми можемо да видимо. А видимо – и то је чињеница – да од њега, засад, бољитка нема, нити се може наслутити да ће га бити ни у перспективи. Исто тако, тешко је очекивати да, у околностима данашње констелације политичких снага у Парламенту, званична опозиција предузме било какву нову иницијативу у циљу поправљања статуса имена српског језика у уставно-правном и образовном систему Црне Горе или, пак, измијене садржаја наставних програма и уџбеника за језик и књижевност. Односно, којом би се зауставио процес системског потискивања српског идентитета у овој држави. Захтјев да се промјеном Устава и српском, поред непостојећег црногорског, дậ статус службеног језика, тј. да се оригинал изједначи с фалсификатом, изграђен стандардни језик ретардира и поравна са својим супстандардом, језик културе и писмености, језик књижевни „уздигне“ до језика кафанског, односно до „покварене простоте“, како би рекао Вук Караџић, није ништа друго до маркетиншко замајавање, по оној народној: „Жив ми Тодор, да се држи говор.“
Током недавне предизборне кампање језичко питање није се скоро ни помињало, а неке декларативно српске странке прибјегле су тзв. кетману (или такији). У јавним наступима њихових промотора било је уочљиво не само избјегавање тзв. идентитетских тема, него и употребе атрибута српски, српско итд. То су, показало се, на данашњем политичком тржишту, непрофитабилне, искомпромитоване и стигматичне ријечи, и странкама које од њих не одустају драстично умањују углед међу бирачима.
Нико осим светитеља није проживио живот, а да некад није прибјегао такији. Па ипак, није логично, ма ни лијепо, да вође националних странака и покрета прeзају од имена свог народа и свог језика, макар што су, у демократији, гдје се и памет и етика мјере једино бројем добијених гласова на изборима, легитимни сви трикови који воде циљу, па и такија. То, напросто, није пут који ће црногорским грађанима и црногорској младежи открити љепоту њихове српске традиције, ослободити српску националну самосвијест и учврстити њихов национални понос. Напротив, такво понашање, ма чиме било мотивисано, може бити само (свјесна или несвјесна, свеједно) потпора режимској агресији према овдашњем српском националном бићу, које је већ одавно, здруженом акцијом владајућих странака, њихове владе, парламента, правних, образовних и културних институција, медија и тзв. НВО, у тој мјери дискриминисано у свим областима, да истрајавање у српском идентитету овдје већ увелико прате страх, стид, осјећање кривице и комплекс мање вриједности. Како се онда, од некога ко је изнутра неслободан и ко се, због своје националне припадности осјећа потиснут, мање вриједан, чак и морално дискриминисан и стигматизован као непријатељ државе и њене „обновљене независности“, може очекивати опозициона истрајност и темељит отпор режимској тортури? Да ли ће он, без довољно самосвијести о свом идентитету и кaо неко ко, на крају крајева, гледа само свој интерес (то је нажалост постала основна менталитетска црта већине наших суграђана), ако му упорно понављаш да се не може запослити, напредовати у служби, добити пензију, школовати дјецу или остварити које друго грађанско право, тј. ако му стално понављаш да је грађанин другог реда само зато што се идентификује као Србин, односно говорник српског језика, а при томе га личним примјером не охрабриш и не покажеш му како да истраје у том искушењу, ако му не понудиш некакав ослонац и узор који ће га освојити или још горе: ако га, причајући из свог имунитетског заклона и комоције о „освајању слободе“, још и оптужиш за сопствене промашаје и неуспјехе, да ли ће се он приклонити политичкој опозицији, макар она декларативно заступала српске националне интересе или ће отићи тамо гдје му је колико-толико сигурније, и код онога ко ће му омогућити да оствари те своје егзистенцијалне потребе? Разумије се, при томе ће пристати и на промјену свог идентитета! И неће се вратити ако му, после тога, озлојеђени опозициони гласноговорници притеслиме да је „продао вјеру за вечеру“.
Зато је најпрешнији посао овдашњих српских политичких странака и њихов највиши допринос свом нациoну да то стање измијeне, да својим понашањем разбију те страхове и комплексе, а не да им у борби за власт и саме, прибјегавајући такији (арап. „обезбиједити заштиту“), подлијежу, и да их и саме потхрањују. Уколико, разумије се, још увијек остају при ставу да је циљ и смисао њиховог постојања очување српског идентитета Црне Горе, демократске државе, у којој ће сви њихови сународници стећи слободу да без страха од било каквих посљедица испољавају своја национална осјећања, упознају, његују, штите и упражњавају своју националну културу и своје националне вриједности.
Или су, у међувремену (а да ми, обични грађани, то још нијесмо схватили), вођене принципима прагматизма и прилагођавајући се тзв. политичкој реалности, тј. да би како-тако опстале на политичкој сцени, одлучиле да се повуку из, за њих, завршене (или изгубљене) битке и око имена језика, али и свих других идентитетских питања? По изјавама неких њихових челника, дегутантна им је изгледа остала још само биографија аутора (Секуле Дрљевића) двије строфе актуелне државне химне, премда је то етичко, дијелом и идеолошко, а не идентитетско питање.

Камен који одбацише зидари Али не значи да се тиме та битка и завршава. Њу ће водити сам српски језик, књижевним, умјетничким и научним остварењима која буду овдје на њему настајала. И водиће је неумрли светосавски, косовско-лазаревски и његошевски дух, исти онај који је водио 1916. четрнаест бјелопавлићких учитеља, спремних на највишу жртву, да би, у тренутку свеукупне народне и државне пропасти, охрабрили свој народ како се ни у таквим околностима не би одрекао оног највреднијег што има: свога језика, свога писма и своје историје.
Српско језгро Црне Горе, иако угрожено, не може бити и уништено. Напротив, искушења којима је изложено током посљедњих деценија само ће остругати нездраво ткиво с његовог стабла, па ће баш оно, једног дана, замлађено и разбујано, вежући је за своје духовне и културне коријене, сачувати Црну Гору да не потоне у Porto Montenegro, према којем се поодавно забрињавајуће накренула.

[/restrictedarea]