Почетна / Економија / ПРОИЗВОДЊА ГЛАДИ

ПРОИЗВОДЊА ГЛАДИ

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Зашто амерички студенти одлазе на Кубу и како се десило да је ово острво притиснуто санкцијама  премашило све оно што раде амерички пољопривредници биохране и ђубрива

Апокалиптична најава да ће због „изнурених недара“ мајчице земље доћи до неизбежне глади, праћена изјавама гуруа биотехнолошке индустрије да ће увести „нове импулсе“ за њен опоравак, представља наставак стратегије изнуривања глађу читавих континената, која судбину појединаца препушта хировима тржишта. Пошто су вишедеценијску „борбу против глади“ најеминентније институције УН препустиле индустрији производње хране (доводећи до систематског исцрпљивања земљишта ), оне се поново намећу као кључни фактор у извођењу операције „спасавања човечанства од глади“.

ЧУДО ИЗ АЈОВЕ Агроеколог др Питер Росе из мексичког Центра за изучавање промена, борац за људска права на храну, ангажован на решавању проблема развоја села, боравио је неколико месеци на Куби проучавајући технологију пољопривредне производње, захваљујући којој су се Кубанци, у условима међународне економске блокаде, изборили са глађу.
Одбацивање хемијских помагала било је кључно за излазак земље из кризе после распада СССР-а и увођења економског ембарга. Иако се земља силом прилика одрекла понуде биотех индустрије, квалитет и квантитет хране расте, о чему сведочи група пољопривредника из Ајове. Они су закључили да је Куба далеко отишла у односу на оно што раде амерички пољопривредници биохране и ђубрива, препоручивши америчким студентима да иду на острво ради обуке. Непрофитна организација Global Exchange из Сан Франциска у последњих 10 година је одвела око 5.000 студената на Кубу да нешто науче о пољопривреди и алтернативној медицини.
Кубански научници су се окренули природи и развили методе обогаћивања земљишта вермикомпостирањем (произвођење хумуса обогаћивањем земљишта исцедком црва). Росе је, фасциниран резултатима, написао књигу „Озелењавање револуције“, тврдећи да се на Куби догодила најмасовнија конверзија преласка са конвенционалне пољопривреде на органски систем, која се икад догодила на свету. Куба, притиснута санкцијама и природним непогодама, већ деценијама је лишена ФАО и СТО стратегије, што јој је омогућило да развије систем за самоодрживи опстанак, без потпоре „Биг фарме“.
Производња компоста је започела 1986, са две кутије црвених црва (Eisenia foetida и Lumbricus rubellus), да би данас располагали са 172 центра, у којима се годишње произведе 93.000 тона хумуса. Контролу производње врше два државна института, а у операције производње и дистрибуције укључено је неколико институција и предузећа. За основну сировину користи се кравље ђубриво и компост од локалних отпадака хране, а јаме са компостом се често налазе у сенци манго дрвећа, које из њих црпи храну и опадањем лишћа и плодова обогаћује компост. Одливци из компоста се користе као гнојиво за дуван, кукуруз, парадајз, бели лук, кафу и жбунасти садни материјал.

[restrictedarea]

КУБАНСКИ ЕКСПЕРИМЕНТ Куба је једина земља на свету која је почела да користи црве као протеински додатак у прехрани стоке, што је у другим земљама решено додавањем рибљег брашна. Неколико експерименталних станица служи за обуку произвођача и дистрибутера овог ђубрива, под комерцијалним називом Мидас. Четрдесет килограма овог ђубрива кошта око 100 долара, а Кубанци су спремни да извозе вишкове и пруже техничку подршку наручиоцима ван Кубе. Земље са топлом климом све више се окрећу оваквој производњи, нарочито Индија у којој око 200.000 сељака практикује овакву производњу ђубрива, а све већи број пољопривредника из Аустралије и Западне обале САД-а окреће се овом биођубриву. Куба није само предводник у органској пољопривреди, већ је направила значајан корак ка приближавању производње хране урбаним насељима, подстичући померање малих фарми и башти у градско језгро, што је задовољило повећану потражњу хране градског становништва. Хавана, у којој живи 20 одсто кубанског становништва, има око 8.000 регистрованих башти, обрађиваних од стране 30.000 грађана, што покрива 30 одсто обрадиве земље. Локалне власти бесплатно додељују земљиште онима који желе да га обрађују.
После документарног филма „The Greening of Cuba“ Џејмија Кибена (1996) и књиге Питера Росеа, шира јавност је упозната са детаљима везаним за кубански експеримент са органском пољопривредом. Фасцинантна политичка и аграрна историја острва обухвата драматичан период после 1990. године, кад је Куба у потпуности препуштена сама себи. Земље је тада усвојила Low Input, Sustainable Agriculture (ЛИСА) и започела замашан научноистраживачки рад у неколико стотина научних центара, бавећи се развојем контроле инсеката, корова, биљних болести, не би ли без употребе хемијских препарата пронашли начин да прехране становништво. Кубанци су првобитно имали кукуруз и калоријама богату шећерну трску; кафу су донели конкистадори из Африке, а какао је највероватније донесен из Мексика.

ПОБЕДА ЕГОИЗМА Шећер, дуван и други тропски производи постали су значајан извор прихода, после побуне робова на Хаитију у 19. веку. Иако су сви услови ишли у прилог економском опстанку и просперитету острва, показало се да су САД, протекционистичком политиком наметања ограничења на све производе који су могли да им конкуришу, довеле до смањења производње и драстичног осиромашења становништва. Иако су велике шећеране припадале Американцима (било их је око 150), оне су у просеку радиле мање од четири месеца годишње. Разлог су лимитирајуће квоте које су погађале и стране власнике, упркос чињеници што је расла потреба за производњом пиринча, кукуруза, масти, житарица и друге хране. Егоизам је победио, а капитализам показао још једно casino online од својих екоцидних лица, да би после победе Кубанске револуције империјалисти финансирали извођење бројних саботажа, подметање пожара, хемијско запрашивање и убацивање биљних штеточина са циљем да се уништи пољопривреда и произведе ГЛАД. У есеју „Да ли нам је потребна нова технологија да се изборимо са глађу?“ Питер Росе подсећа на обећања „Зелене револуције“, да ће бити заустављена глад захваљујући чудотворном семену. У међувремену су се Монсанто, Новартис, АгрЕво, ДуПонт из хемијске индустрије преоријентисали на биотехнолошку производњу, да би нас уз помоћ Светске банке убедили у неопходност подршке „Зеленој револуцији II“ како бисмо се уз помоћ ГМО и пестицида изборили против глади. Росе подсећа на драматичне последице „Зелене револуције“, и наводи студију Светске банке из 1986. у којој се признаје да „нагли пораст производње хране не доприноси смањењу броја гладних“. Очигледно је да се у ситуацији кад сиромашни немају новац да купе храну, глад може избећи само праведнијом прерасподелом хране, што се види на примеру Индије, у којој се трећина становништва бори са глађу иако је њихова земља значајан извозник хране. С обзиром на то да сиромашни не могу да купе ту храну, влада је вишкове сместила у магацине и дозволила да временом пропадну.

ЗЕМЉА ЖИВИХ Росе наводи доказе да Зелена револуција није еколошки одржива, услед деградације тла после дугогодишње употребе вештачких ђубрива и хербицида и драстичног смањења приноса, док јединствени експеримент у Rothamsted Research Station (УК) доказује да је током 160 година (1844- 1960) ниво есенцијалних микрооргелемената у житарицама стагнирао све до 1960, кад је почео драстично да опада. Студија Националног истраживачког института САД-а доказује да је једини модел са потенцијалом да се искорени глад и сачува природа мала одржива фарма која производи више са мање трошкова, иако их аграрна политика не стимулише. Мирта Росес Перијаго, директорка Панамеричке здравствене организације, у здравственом извештају из 2012. истиче да се Куба налази међу земљама са најнижом стопом смртности деце на континенту. Према расположивим подацима из 2009. иза Кубе су Канада са 5,1 и Чиле са 7,8. Боливија је имала стопу од 50, а Никарагва 33.
Тренутно 17,9 одсто Кубанаца има више од шездесет година, а предвиђа се да ће овај број до 2030. порасти. Имајући у виду дужи животни век, тачније скоро 80 година, хиљаду петсто стогодишњака ужива бесплатну здравствену и социјалну помоћ, што представља део напора владе да обезбеди људско достојанство свим грађанима и обезбеди вредности које Револуцију чине великом више од пет деценија. У књизи Одржива пољопривреда/ трансформација производње хране на Куби, неколико аутора говори о кубанском отпору и невероватном опоравку земље, а судбином Индије се шездесетих бавио социолог Франсис Мор Лапе. Она је закључила да глад у Индији није проузрокована недостатком хране, већ је у великом броју случајева дошло до малодушности мушкараца суочених са неравноправном конкуренцијом агротех компанија и суровом стратегијом банака које су их довеле до банкрота. У Јужној Индији се у циљу производње органске хране удружило 5.000 жена из 70 села. Оне су основале мрежу ДДС (Deccan Development Society), како би – упркос неодговорном понашању мушкараца, од којих су се многи одали алкохолу и коцки – омогућиле опстанак здравог потомства. „Храброст је оно што је подигло ове жене и дало им снаге да произведу три милиона додатних оброка годишње“, поручује ФМ Лапе, апелујући на жене да се подигну против инвазивног ГМ семена и узму у руке будућност планете.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *