Почетна / Економија / ПРОИЗВОДЊА ГЛАДИ

ПРОИЗВОДЊА ГЛАДИ

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Зашто амерички студенти одлазе на Кубу и како се десило да је ово острво притиснуто санкцијама  премашило све оно што раде амерички пољопривредници биохране и ђубрива

Апокалиптична најава да ће због „изнурених недара“ мајчице земље доћи до неизбежне глади, праћена изјавама гуруа биотехнолошке индустрије да ће увести „нове импулсе“ за њен опоравак, представља наставак стратегије изнуривања глађу читавих континената, која судбину појединаца препушта хировима тржишта. Пошто су вишедеценијску „борбу против глади“ најеминентније институције УН препустиле индустрији производње хране (доводећи до систематског исцрпљивања земљишта ), оне се поново намећу као кључни фактор у извођењу операције „спасавања човечанства од глади“.

ЧУДО ИЗ АЈОВЕ Агроеколог др Питер Росе из мексичког Центра за изучавање промена, борац за људска права на храну, ангажован на решавању проблема развоја села, боравио је неколико месеци на Куби проучавајући технологију пољопривредне производње, захваљујући којој су се Кубанци, у условима међународне економске блокаде, изборили са глађу.
Одбацивање хемијских помагала било је кључно за излазак земље из кризе после распада СССР-а и увођења економског ембарга. Иако се земља силом прилика одрекла понуде биотех индустрије, квалитет и квантитет хране расте, о чему сведочи група пољопривредника из Ајове. Они су закључили да је Куба далеко отишла у односу на оно што раде амерички пољопривредници биохране и ђубрива, препоручивши америчким студентима да иду на острво ради обуке. Непрофитна организација Global Exchange из Сан Франциска у последњих 10 година је одвела око 5.000 студената на Кубу да нешто науче о пољопривреди и алтернативној медицини.
Кубански научници су се окренули природи и развили методе обогаћивања земљишта вермикомпостирањем (произвођење хумуса обогаћивањем земљишта исцедком црва). Росе је, фасциниран резултатима, написао књигу „Озелењавање револуције“, тврдећи да се на Куби догодила најмасовнија конверзија преласка са конвенционалне пољопривреде на органски систем, која се икад догодила на свету. Куба, притиснута санкцијама и природним непогодама, већ деценијама је лишена ФАО и СТО стратегије, што јој је омогућило да развије систем за самоодрживи опстанак, без потпоре „Биг фарме“.
Производња компоста је започела 1986, са две кутије црвених црва (Eisenia foetida и Lumbricus rubellus), да би данас располагали са 172 центра, у којима се годишње произведе 93.000 тона хумуса. Контролу производње врше два државна института, а у операције производње и дистрибуције укључено је неколико институција и предузећа. За основну сировину користи се кравље ђубриво и компост од локалних отпадака хране, а јаме са компостом се често налазе у сенци манго дрвећа, које из њих црпи храну и опадањем лишћа и плодова обогаћује компост. Одливци из компоста се користе као гнојиво за дуван, кукуруз, парадајз, бели лук, кафу и жбунасти садни материјал.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *