Проф. др Срето Танасић – На трагу тешког кривотворења у култури

Разговарао Јово Бајић

Проф. др СРЕТО ТАНАСИЋ, директор Института за српски језик САНУ
Суочени смо са покушајем да се свеколика српска језичка баштина западно од Дрине преименује у хрватску, a у функцији тог наума хрватски језикословци покушавају да српску ћирилску баштину преселе у своје дворе, посредно нам саопштавајући како је „све српско у ствари хрватско, само што се то до сада није знало“!

На научном скупу „Хрватска ћирилична баштина“, који је на самом крају минуле године организовала у Загребу Хрватска академија знаности и умјетности, оглашен је један новитет у славистици – „хрватска ћирилица“ којом је наводно писан и један од најстаријих ћириличних рукописа на Балкану – „Мирослављево јеванђеље“. Овај скуп скренуо је пажњу шире и стручне јавности. Српски слависти и стручњаци који се баве српским језиком и писмом са чуђењем су примили вести о овом скупу који најављује ново именовање, одређење, вредновање српске ћириличне духовне баштине, чији би највећи део био истргнут и приписан хрватском народу. За српско ћирилско писмо припремљен је, дакле, исти рецепт, исти сценарио по којем се данас разара, одваја и отима српски језик.
О тим појавама на славистичком небу разговарали смо са проф. др Сретом Танасићем, научним саветником и директором Института за српски језик Српске академије наука и уметности. Танасић је угледни лингвиста који је објавио више од двеста радова који се баве питањима српског језика. Он нам је изнео свој лични став о „хрватској ћирилици“ – што је иначе мишљење које, за сада незванично, одражава и став институције на чијем је челу.

Да ли је Вас као представника српске стручне, научне јавности и челног човека једне такве институције, као што је Институт за српски језик САНУ, изненадила прича о такозваној хрватској ћирилици?
Имајући у виду све шта нам се догађало последњих деценија, али и однос наше државе према српској културној баштини, па и однос према националним научним дисциплинама, морам рећи да нас ништа више не изненађује. Стекло се уверење да није забрањено ни уништавање, ни крађа српског националног блага, а о бешчашћу је данас сувишно и говорити. Питање је само кад се шта чини. И да буде веће чудо, најчешће су они који уништавају и присвајају српску културну баштину једни те исти! Кад се мало удубимо у ово, морамо рећи да у том уништавању и присвајању има система, да се те две наизглед супротстављене појаве склапају у осмишљену целину.

Пошто је Хрватска академија знаности и умјетности организовала међународни научни скуп „Хрватска ћирилична баштина“, не значи ли то да су хрватски језички стручњаци и хрватска наука прихватили хрватску ћирилицу као нешто што је стварно постојало и што стварно постоји, требало би још само у то убедити домаћу и међународну јавност?
То значи да ти научници сматрају да је сад тренутак за најкрупнија кривотворења у култури, на чему би се могли заснивати даље многи крупни подухвати и у погледу утврђивања мере српском народу и његовој култури, и урамљивању властите слике, у пеглању историје и – ми то сада само можемо нагађати – у какве све друге циљеве. Нема говора о томе да су они прихватили ћирилицу као нешто што је постојало, они покушавају да српску ћирилицу „прихвате“, да је преселе у своје дворе. Тиме би се, поред свега другог, решио и неспоразум око недавног спаљивања стотина и стотина хиљада (углавном) ћириличких књига у Хрватској, књигоцид, о чему сведочи недавно изашла књига универзитетског професора Анте Лешаје, Хрвата („Књигоцид. Уништавање књига у Хрватској 1990-их“, Загреб, 2012). Те књиге новијег датума су спаљене, ове старије су проглашене за хрватске, нема ништа српског, као што је, уосталом, остало мало и Срба у Хрватској. Опет се јавља можда само неупућеним питање: на једној страни се присваја српско писмо и најзначајнији споменици српски, а на другој страни се у Вуковару не примењује законска обавеза о исписивању назива у граду на ћирилици.

[restrictedarea] Да ли је за Вас лично и за језичке стручњаке који раде у Институту за српски језик САНУ могућа и прихватљива хрватска ћирилица? Постоје ли стварни стари текстови писани хрватском ћирилицом на хрватском језику, постоји ли иједан историјски извор који би то потврдио?
Ако се враћамо историји, онда морамо поштовати оно што је било у неком историјском периоду. Не мислим, мада нисам стручњак за тај период, да постоје старе књиге написане ћирилицом на хрватском језику. Зна се шта је у то време била Хрватска и, следствено, њен језик. Чакавски, и, евентуално, кајкавски дијалекат. Ко може наћи податке да су се становници других крајева који су данас покривени националним именом Хрват називали Хрватима или да су свој језик звали хрватским? Али истина је да су ти становници, ван чакавског и кајкавског подручја, употребљавали српску ћирилицу и називали је тачно: српска ћирилица, почесто и језик – српски језик. И те ће ауторе тешко бити ућуткати, а штета би било и спалити књиге, па их реконструисати изостављајући такве атрибуте. Истина, има и таквих кривотворења која се дешавају приликом припремања за штампу таквих књига. Овде ћу само подсетити на општепознату чињеницу да је у Дубровнику постојала канцеларија за српски (некад: словински) језик, да је грађа из тих канцеларија називана српском грађом. Тако је Дубровчанин Антоније Вучетић објавио збирку архивске грађе под називом „Српски споменици“, као и Медо Пуцић 1858. године „Споменици српски“, па чувени Миклошич, и тако редом. Дубровчанин дум Никола Фиоровић је 1601. године свој тестамент написао „својом руком, српскијем словима“ како је рекао – да се боље разуме. Године 1512. штампао је Мицаловић „Молитвеник“, прва књига штампана на српском народном језику, коју је 1938. године у Српској краљевској академији преиздао под називом „Српски молитвеник“, јер је писан „словима и наречјем српским“, како је записао Мицаловић. И та књига је у Загребу проглашена хрватском. У Дубровнику су појам српски језик и ћириличко писмо изједначавани. И босански фрањевци су дуго писали своја дела српском ћирилицом и управо тако је и називали: Први међу њима фра Матија Дивковић (1563–1631) штампао је две књиге намењене пуку словинском „српским словима“. Само су неки касније тај атрибут погрешно читали као „хрватски“ или „босански“, да ли због сличности ових атрибута с атрибутом „српски“. Тако је било и у Славонији, ко не верује нека послуша стихове Антуна Матије Рељковића (1732–1798) из дела „Сатир илити дивји човик“: „Ваши стари јесу књиге знали / Србски штили, а србски писали.“ Ето како стоје ствари са такозваном српском ћирилицом и старим књигама, мислим да за ову прилику нема потребе да се наводи више примера, јер сви су такви.

Хрватска ћирилица изводи се из такозване босанчице која је наводно аутентично писмо слично ћирилици, а новим хрватским језикословцима „босанчица“ значи исто што и хрватска ћирилица. Да ли је постојала, постоји ли босанчица?
Назив „босанчица“ уведен је за један тип српске брзописне ћирилице којом се писало и на српским дворовима. То писмо како је употребљавано у босанским споменицима, па онда и западније, нема услове да добије статус посебног писма, не садржи посебности које би га диференцирале од истог типа писма у источним деловима српске језичке територије. Назив је настао у време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, прецизније у време Калајеве владавине, који је зачетник идеје о стварању босанске нације, како би ову тада неспорно српску земљу што више удаљио од Србије. За то је требало промовисати и посебан језик „босански“, а подастријети му и лажну традицију, где би и писмо добро дошло. Први је у то време промовисао назив „босанчица“ Ћиро Трухелка у „Гласнику Земаљског музеја“ у Сарајеву године 1889. Одавно је доказано да се ради о фалсификовању чињеница, да нема посебног писма које би тако било именовано. Зна се, доказивали су то и научници изван српске националне припадности, да су споменици по Босни, па и стећци, православне провенијенције, да је у питању српска ћирилица (нпр. Марко Вего, Шефик Бешлагић). Дубровчанин Петар Колендић, књижевни историчар, пре пола века је писао како је термин „босанчица“ неподесан јер не одговара реалности.
Међутим, не очекујете ваљда да кривотворци сами себе хватају у лажи, у кривотворењу.

Значи ли то да хрватска наука жели да докаже да су сва босанска рукописна јеванђеља, све босанске средњовековне повеље, записи, натписи писани хрватском ћирилицом и да такође припадају хрватској баштини?
Изгледа да је управо тако. Ту се српском писму да атрибут „босанско-хрватска“ ћирилица, па се у следећем кораку одбаци и атрибут „босански“, и ето хрватске ћирилице. А пошто она нема шта да покрива, логично је да се веже за споменике који и јесу на њој написани, само се и они преименују. Заиста леп начин да се обогати своја култура, историја. Организује се неколико знанствених скупова и „непобитно“ докаже да је српско у ствари хрватско, само што се то досад није знало, погрешно је српска наука, па и светска палеославистика, тумачила ствари, али и сами ствараоци те баштине од пре петсто и осамсто година погрешно назваше језик и писмо својих дела, што им се може и опростити – јер нису могли предвидети открића знанствених скупова у 21. веку.

Шта тек рећи о томе да је у хрватској написано више „знанствених“ радова о „Еванђелистару кнеза Мирослава“ или „Мирослављевом јеванђељу“ који доказују да је ова српска немањићка богослужбена књига написана хрватском ћирилицом, хрватским језиком и да припада хрватском народу?
Нема спора – доследност је на делу. Како би другачије и могло бити. Кад се пође стазама такве науке, кад се знанствено докаже да је твоје оно што је туђе, зар би било мудро не узети оно што је највредније! На делу је покушај да се свеколика српска језичка баштина западно од Дрине преименује у хрватску. И није на мети само оно писано српском ћирилицом, слично се чини и са споменицима писаним глагољицом. Тако се међу иначе малобројним изворима (свега 66, углавном фрагмената) хрватских црквенословенских споменика налазе и два из 12. века на глагољици: Михановићев и Гршковићев фрагмент апостола, оба источног обреда. Међутим, два палеографа светског гласа – Мошин и Куљбакин – недвосмислено их везују за српско тле. Тако код Куљбакина читамо да је Михановићев фрагмент са терена Источне Херцеговине, а Михановићев је подставни лист Иловичке крмчије, тј. „Законоправила“ Светог Саве.

Не представља ли прича о хрватској ћирилици замајац за растакање српског ћириличног писма и ћириличне баштине по шаблону, по којем је последњих деценија растакан српски језик?
Очито је да би лакше било објаснити и савремене проблеме у хрватском језику кад би се успоставила једна таква вертикала. Знамо да хрватски филолози данас имају грдне неспоразуме са такозваним хрватским вуковцима. То су они хрватски филолози који су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века устоличили у Хрватској српски књижевни језик који је за потребе српског народа и његове културе уобличио Вук Стефановић Караџић са следбеницима. Међутим, проблем је данас тај што су хрватски вуковци у својим књигама написали да су преузели Вуков књижевни језик, написали да је Вук „наш Цицерон“. Тако је Томо Маретић, писац „Граматике“ из 1899. године, својевремено написао Љуби Стојановићу да у њој нема ништа чега не би било код Вука и Даничића. Данас хрватски филолози не прихватају такву историју књижевног језика којим се служе. И није им по вољи таква Маретићева тврдња. Ваљда је једино могуће да се ствари поставе на главу, да се све што је српско, језик и писмо, па и свете књиге, прогласи за хрватско. Онда више не би било неспоразума међу чињеницама и таквом науком. Од деведесетих година прошлог века се међу хрватским филолозима води и спор у којем веку је настао савремени хрватски књижевни језик – углавном је неспоразум колико векова пре него што је стварно настао (а зна се да су стандардни језици настајали средином деветнаестог века, када настају и модерне нације). Сад се за све то поставља и темељ: српски средњовековни споменици и писмо се покушавају прогласити за хрватске.

Јесу ли ове околности српској лингвистичкој науци наметнуле обавезу да енергично брани српску културну баштину и да разобличава фалсификат као што је хрватска ћирилица? Има ли српска стручна јавност људе који су спремни да се прихвате те обавезе?
Постоји у српском језику изрека „У лажи су кратке ноге“, али постоји и много других изрека, које опомињу да се мора борити против лажи, да она сама себе неће открити, раскринкати. Ми смо сведоци да се историја фалсификује вековима, да се то дешава често и на нашу штету. Нису ни у овом тренутку на делу само ова фалсификовања која се тичу нас, сетимо се само фалсификата везаних за српску историју и културу на Косову и Метохији, па ових дана се у Немачкој бране докторске дисертације које фалсификују чињенице везане за Јасеновац. Сваки народ је дужан да брани своју историју, и, посебно, своју културну баштину, од фалсификовања, прекрајња, од крађа. Кад је посриједи српска писана баштина, која нас сврстава у врхове европских народа, имали смо научнике, и имамо их и данас, компетентне стручњаке за ту област. У Србији, Републици Српској и Црној Гори раде врло компетентни историчари језика и историчари књижевности. Они о овим питањима знају све што је наука до данас утврдила, а утврдила је толико да нико озбиљан не би покушао да постави питање српског језика и писма о којем овде говоримо, да не кажем о припадности таквих споменика као што су „Кулинова повеља“, „Мирослављево јеванђеље“ и други. Међутим, то наша наука зна, али не мора знати и културна јавност. Ваљда зна и држава. Мислим да постоји потреба да се о овоме јавно проговори. Да о томе сазна наша јавност, а да се над тим питањем замисли и наша држава. Да видимо шта се учи у школи. Можда има разлога да се о неким елементима ових кривотворења обавесте и светске институције.

_________________________________________________________________________________

ВАЖНО ЈЕ ДА СЕ ПОКРЕНЕМО
Хоће ли у догледној будућности Институт за српски језик САНУ, сам или са другим институцијама, организовати научни скуп посвећен изнуђеној теми – хрватској ћирилици?

Недавно сам на једно питање упућено из Министарства културе одговорио да има потребе да се организује разговор – научни скуп, округли сто, како хоћете – где би се разговарало о овој теми. Ту сам рекао да се чињенице из националне културе морају актуелизовати у свакој генерацији, а да сада имамо озбиљне разлоге да такаву расправу организујемо, да укажемо на све што се ових година чини на штету српске културе, српске културне баштине. Бар кад је реч о писаној баштини ми смо компетентни, о другим видовима – други стручњаци. Из тога не би проистекли закључци само за науку, и за нашу јавност, већ би се морало видети и шта би требало да чини држава да се стане на пут оваквим стварима. Да ли је за то најпогоднији Институт за српски језик, неки други институт или институција, САНУ, „Матица српска“ – мање је битно. Важно је да се покренемо. Најпогодније је да организатор или координатор овом приликом буде Министарство културе, што не би било сметња да се и неке институције самостално позабаве овом темом. Не знам да ли наша држава, као целина и у лику одговарајућих – да кажем: и одговорних – министарстава, има ове проблеме у свом видокругу. Мислим да је крајње време да се она окрене својим националним питањима. У свакој одговорној држави култура и посебно национални језик представљају један од основних стубова националне политике. У таквим условима националне научне институције би представљале и сервис за питања националног језика, књижевности, културе… Не бих се овом приликом много удаљавао, али морам рећи да данас у Србији научне институције у којим се изучавају националне дисциплине нису тако постављене, оне се не финансирају тако да би могле испуњавати такве задатке. Научни радници се финансирају и вреднују тако да морају да трче за бодовима, мало, мало, па их гоне да траже часописе по свету у којима би се појавили, а који по правилу нису заинтересовани за српску националну културу, посебно за српске националне научне дисциплине. Да не кажем да су научници у неким детаљима дискриминисани у односу на све друге државне службенике у Србији. Да ли очекујемо да је неко други у свету дужан да брине о нашој националној култури, да подржава наше националне научне дисциплине.
Ипак, да се вратимо питању. Крајње је време да се о овоме проговори на компетентан начин. Новине су ту само да стварају повољну атмосферу, да охрабре државу да се брине о својим националним питањима. Верујем да данас имамо у државној власти много људи који имају националну одговорност, а потпуно сам уверен и да ће се научници одазвати на позив државе, и свој део посла на најбољи могући начин обавити. Нико нема право да се скрива, да бежи од свог дела одговорности. Дакле, од државних министарстава очекујем да организују разговор о овој теми, где би се утврдио и начин како да се заштите споменици српског језика и писма без обзира на то где су настали, да се у том послу на одговарајући начин сарађује и са светским институцијама које се тим питањима баве. Овде нипошто не важи пословица: У ћутању је злато!

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Хвала професору на важним подацима…. А оно “ваљда” ( како код државе, тако и код других) је, на жалост, веома оборива претпоставка…?! Крајње је погрешно свако ћутање, када је истина у питању ?! Нама, неукима много значе докази – сведочанства самих, часних хрватских аутора, од којих сте неке и споменули…. Од научника, волели би да чујемо, колико се, током векова, српски језик и ћирилица користио код других народа на Балкану – од Турске па на даље …. ?!

  2. Kad su Hrvati proganjali cirilicu, bunili su se
    Kad Hrvati prihvataju cirilicu, opet se bune

  3. Poreklo se ne može sakriti !
    Austrougarska okupacija proizvela je na srpskom istorijskom i etnojezičkom prostoru dve krupne i danas aktuelne geopolitičke konstante: pored nacionalizovanja muslimana, u BiH se uz podršku austrougarske politike katolici počinju proglašavati Hrvatima, te je tako na srpskom prostoru i od srpskog etnojezičkog supstrata uspostavljen istorijski projekat bosanskog geopolitičkog trougla, koji je i danas aktuelan… Srpska nauka,istoriografija i filologija, već od Daničića naovamo, nažalost, služila je nenaučnim, hrvatskim državnim ciljevima, onako kako ih je Štrosmajer, a potom Jagić i plejada hrvatskih političara od Starčevića do Tuđmana, video i zagovarao. Gresi srpske istorije i nauke o jeziku u jugoslovenskom periodu- tzv. serbokroatistike su evidentni. Ali u pitanju je kolonijalna politika velikih sila. Otuda je neophodno da se kaže i sledeće: Bosna i Hercegovina je u evropskoj nauci smatrana za srpski etnografski i istorijski prostor sve do Berlinskog kongresa, 1878. Hrvatstvo je u Bosnu došlo sa austrijskom okupacijom i sa Štadlerom{papin poverenik Kongregacije za propagandu vere na Balkanu}. Austrougarska je naseljavala katolički živalj uz Drinu koji će kasnije svi postati Hrvati. I kao što Hrvata u 19. veku nema u Bosni, nema ih ni u Dalmaciji. O tome podatke donosi austrijska državna statistika 1850. Štrosmajer je „proturio“ Hrvate u Dalmaciju preko don Miha Pavlinovića, oni će nastati hrvatizovanjem katoličkih Srba. Kako ističu bosanski franjevci – Ivan Frano Jukić i Tomo Kovačević,tada u Bosni su živeli samo Srbi,pravoslavne, katoličke i muhamedanske vere. Da Hrvata tada još nema u Bosni, svedoči i hrvatski istoričar Vjekoslav Klaić, kao i političar Antun Radić. Kao što su se bosanski muslimani identifikovali sa turskom državnom idejom, Hrvati u svoje geopolitičke interese usklađivali sa katoličkom Habzburškom monarhijom…. Običan muslimanski svet, tj. bivši Srbi (Turci su ih zvali „Bošnjaci“ ), nalaze se u stanju kolektivnog identiteta koji Meša Selimović kazuje kroz lik Hasana u Dervišu i smrti „Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećajem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme od ma kakvog rješenja!“.Za identitet bosanskih muslimana nakon odlaska Turaka Meša kaže „…Nacionalna neodređenost, lutanje između etničkog i religioznog identifikovanja, neimanje kolektivnog smjera i nedostatak povjesne perspektive, rezultirali su kolektivnim nesnalaženjem, i pasivnim odnosom prema životu koji, posle 1878, nisu smatrali svojim“. Muslimani jesu Srbi muhamedanske veroispovesti, ali zašto je to danas teško reći? Današnji bosanskohercegovački muslimani (od 1993. Bošnjaci), kao i muslimani iz Raške oblasti (takođe odskora Bošnjaci), u najvećem broju jesu poreklom Srbi, uz manji broj onih koji su turskog porekla (Kajtaz, Behmen, Čengić i sl.) i čiji su preci došli sa Osmanovićima.Omer beg Sulejmanpašić Despotović (potomak Sulejman paše Skopljaka), kliktao je srpstvu, pisao ćirilicom, kao uostalom ceo bosanski begovat do 1878, kao i uzvišene pesme Osmana Đikića i mnogih drugih koji slave srpstvo. Odličan poznavalac srpskog jezika i pisac knjige Istorija srpskog naroda Benjamin Kalaj (najznačajniji guverner Bosne i Hercegovine 1839-1903) je napustio svoje ranije stavove o srpskom karakteru BiH i razvio tezu o postojanju posebnog bošnjačkog naroda, kao nosioca kontinuiteta bosanske državnosti. Kalajeva uprava imala je zadatak da ne dozvoli da se kod muslimana razbudi srpska nacionalna svest i da srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu trajno isključi kao faktor srpskog i jugoslovenskog ujedinjenja. Progonjeni su svi muhamedanci sa razvijenom srpskom nacionalnom svešću, Srbima je bilo zabranjeno da se zovu svojim narodnim imenom, sve nezavisne srpske novine su bile zabranjene, umesto srpskog uvodi se bosanski jezik, bosanska zastava i bosanski grb. Kalaj je išao dotle da je zabranio i svoju Istoriju srpskog naroda kako bi utemeljio bosanski separatizam. Pozivanjem na bogumilsko poreklo bosanskih muslimana Kalaj je nastojao da im obezbedi ono što nisu imali, nacionalni identitet i istorijski kontinuitet. Kalajeva „bosanska nacija“ predstavljala je političku naciju, po uzoru na mađarsku političku naciju Jožefa Etveša, termin koji će prihvatiti i Hrvati, pa je bila i prva faza u izgradnji bosanske nacije. Kalaj nije poricao srpski karakter Bosne i Hercegovine, ali je preko toga prelazio iz političkih razloga.Pred kraj svoje vladavine Kalaj je napustio teoriju o bošnjaštvu i nastojao da dokaže međuzavisnost muslimana i katolika-novoimenovanih Hrvata i obezbedi njihovu zajedničku suprotstavljenost Srbima. Kalaj je verovao da će bosanski muslimani svakako preći na hrišćanstvo, pa je zadatak njegove uprave da to bude katoličanstvo, a ne pravoslavlje. Stoga je ukinuo i njihov pismo ćirilicu, tzv. „begovsko pismo“, koje su oni zvali i „stara Srbija“, i uopšte pripremao teren da srpstvo u Bosni i Hercegovini suzbije hrvatstvom. Danas bošnjački intelektualci (Muhamed Filipović, Adil Zulfikarpašić, Nijaz Duraković i još neki) do u tančine ponavljaju Kalajev koncept „bosanske nacije“, tražeći spoljne patrone (SAD, NATO…) koji će obezbeđivati taj i takav identiteit,po principu: koliko jezika toliko naroda. Ako Hrvati mogu uzeti srpski jezik i proglasiti ga za hrvatski, a sa jezikom i Srbe katolike, i na tom prostoru formirati svoju veliku NDH i današnja Hrvatsku državu, zašto to ne bi mogli i drugi narodi nastali iz srpskog etnojezičkog supstrata; kad može dva jezika, mogu i tri, četiri, pet.Baš kao što su učinili Bošnjaci, Crnogorci, sutra možda i Vojvođani. To srpski jezikoslovci, kao ni ostali intelektualci ne smeju prećutati.Treba jasno i glasno da kažemo da je srpski jezik danas standardni jezik ne samo u Srbiji, već i u tri novonastale države: u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.Dok su se novonastale države-nacije odrekle serbokroatistike, preimenujući srpskohrvatski, u stvari srpski jezik, u svoj novi- hrvatski, bosanski, crnogorski, jačajući tako svoju inače sintetičku naciju i državotvornost, dotle srpske putovođe, kako one političke tako i one smeštene u glavnim srpskim institucijama, i dalje istrajavaju na serbokroatistici, narušavajući kako integritet srpskog jezika i književnosti, tako i državotvornost srpskog naroda. Srpske institucije se, na primer, nisu još odrekle Novosadskog dogovora iz 1954, kojeg je Matica hrvatska napustila još 1971. godine, a koji polazi od stava da Srbi, Hrvati i Crnogorci govore istim narodnim i književnim jezikom. To su besmislice! Kad su to Srbi govorili kajkavski?! Ali, to ne smeta da SANU izdaje 17. tom rečnika srpskohrvatskog jezika, iako je SKA isti pod nazivom Rečnik srpskoga jezika počela da izdaje još početkom devedesetih godina 19. veka.U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U obe Jugoslavije – prvoj utemeljenoj na Štrosmajerovoj ideji jugoslovenstva i drugoj Brozovoj komunističkoj državi. Jugoslovenstvo i komunizam negirali su i poništili Srbe katolike, kao i Srbe muhamedance. Ova dva fenomena predstavljali su za Srbe diskontinuitet u svakom pogledu. Svedoci smo razbiraspada jugoslovenske države, kada su se od srpskog etničkog i teritorijalnog supstrata formirale nove nacije i države zasnovane na antisrpstvu. Ne samo da su Srbi katolici, na osnovu prisvajanja srpskog jezika od strane Ljudevita Gaja u vreme ilirskog pokreta (1835- 1843), u najvećem broju postali Hrvati i odlučujuće doprineli stvaranju hrvatske nacije i države, to isto učinili su i bosanski muslimani, već se i pravoslavni deo srpskog naroda u liku Brozove i Đilasove komunističke nacije Crnogoraca odmetnuo od svog srpskog bitisanja. Dubrovački književnici, istoričari i umetnici Ivan Gundulić, Medo i Niko Pucić Matija Bandum Ivan Stojanović, Milan Rešetar, Marko Murat, Luko Zore Lujo i Ivo Vojnović, Jorjo Tadić i mnogi drugi, sve što je vredelo u Dubrovniku, srpski je mislilo i srpski pisalo. Baš kao što se srpski književnici i stvaraoci muhamedanske vere nemarno otuđuju od srpstva i prepuštaju nekakvoj bosanskoj naciji.Kao da se zaboravlja šta su o svom nacionalnom poreklu govorili i pisali Osman Đikić, Meša Selimović, koji je testamentarno posvedočio svoj srpski jezik i srpsku narodnost, Skender Kulenović, Kaplan Burović, Ćamil Sijarić, Emir Kustuirica, ili Mehmed Begović, profesor beogradskog Pravnog fakulteta u međuratnom periodu, jedan od najboljih poznavalaca šerijatskog prava….

  4. Nema tu mnogo filozofije,postoji samo jedan nacin kako da Srpski narod opstane,pa ce samim tim i Vincansko-Srpsko pismo opstati.To je pokrenuti pitanje Srba u celoj Evropi,manimo se vise sa osudama onih koji su milom ili silom postali katolici ili Muslimani.oni su u rodu-genu svome Srbi,samim tim ce oni i teritorije zadrzati.Toliko ima dokaza da je zvanicna istorija skup namontiranih nebuloza i doslo je vreme da se prava istorija Srba stavi na sto.Toliko arheoloskih dokaza ima i iz dana u dan ih je sve vise a mi ovde tupimo o nebitnim stvarima.Postoje neoborivi dokazi da su Srbi najstariji narod u Evropi i da su oni tvorci zapadne kulture.Dokle vise ovakvi tekstovi a nista strukturno i konkretno.Koga se vise bojimo,Slovenstvo,je zapravo Srpstvo,krenimo vec jednom u obaranje lazi i obmana.Ajmo malo dalje od Nemanjica,zar niste procitali da je prvi Nemanjic bio tek 53 Srpski Car.Price,otimaju nam Kosovo i Metohiju a niko da pomene da je 1913 godine na Srpskoj zemlji stvorena Albanija.Dokle vise ovakvih zamajavanja,aman ljudi pobogu,pokrenimo se u pravom pravcu.Koliko vas zna da je recimo Skadar bio Srpska prestonica skoro 1000 god.srpski narod mora pod hitno da se nanjusi i ujedini i digne glas,ap da vide ti hostapleri,koliko zapravo ima Srba.Ponavljam,mene ne interesuje,koje su vere,vazniji mi je Srpski gen,braco i sestre i u tom pravcu treba razmisljati.

  5. Pazljivo, ljudi! Ne pozivajte se na genetiku, jer ce nam opet prisiti fasisticku teoriju krvi i tla. Trebalo bi naci neki pametniji nacin da se branimo, prvo nas same, a onda i ono sto nam pripada. Svi koji su se od Srba odmetnuli mozda bi se i sami vratili, da nismo ovako slabi i razjedinjeni, kakvi jesmo. Hajde, shvatimo sta su nam prioriteti. Opstanak! Kako opstati? Kako odbraniti fizicko postojanje naroda? Kukanjem? Trazenjem pravde? Ne budite smesni. Treba imati odgovor na oruzje kojim nam se preti. Dovoljan odgovor bi bio da smo u stanju da onesposobimo oruzje kojim napadaju. Sve drugo su prazne price. Uzimace ko sta i koliko hoce i mi ih ne mozemo spreciti. Uzimali su nam zivote, organe, sada hoce cirilicu, Decane. Ili cemo se braniti, ili necemo. Treceg izlaza nema. Sve nam je uradjeno pod bombama i pretnjom istim. Prvo moramo naci resenje za takvu pretnju, ako nismo u stanju, onda cutimo. Nek nam je Bog u pomoci

  6. Jezik i pismo su opste dobro. Pripadaju celom covecanstvu.
    Ako neko upotrebljava kineski jezik i pismo, Kinezi ce ga ceniti, dace mu posao, nagradice ga.
    Samo zadrti ljudi smatraju da neko moze da im ukrade jezik i pismo, da je to njihovo privatno vlasnistvo.

    Kad bi Englezi bili zadrti . . . naplacivali bi upotrebu svoga jezika i, dobro se obogatili

  7. Куд ће веће кривотворење од он ог у Институту за српски језик где је Танасић директор? Они и дан-данас објављују Речник књижевног и народног српскохратскоиг језика, тј. мртвог језика.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *