Почетна / Документи / Правна анализа – Удар на уставни и правни поредак Србије

Правна анализа – Удар на уставни и правни поредак Србије

Демократска странка Србије сачинила је правну анализу рада Уставног суда Србије поводом иницијативе ове странке за оцену уставности уредби Владе Србије донетих ради спровођења „бриселских договора“ Борка Стефановића и Едите Тахири

Најава да ће Уставни суд застати са поступком оцене уставности четири уредбе Владе Републике Србије, који је Демократска странка Србије покренула 24. октобра 2012. године, представља најгрубљу правну манипулацију и кршење Закона о Уставном суду. Пре свега, ради се о узимању у разматрање иницијативе коју је Министарство правде, потпуно неовлашћено, упутило Уставном суду, са захтевом да застане са поступком оцене уставности тих уредби. Уколико Уставни суд противзаконито донесе одлуку да застане са тим поступком, то ће у формалном и материјалном смислу представљати озбиљан удар на уставни и правни поредак земље.

ЧЕТИРИ СПОРНЕ УРЕДБЕ На основу бриселских споразума Влада Републике Србије донела је четири уредбе. Наиме, 14. новембра 2011. године донета је Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Затим је 8. децембра 2011. године донета Уредба о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Трећа уредба донета је 23. децембра 2011. године, а реч је о Уредби о контроли преласка административне линије према Аутономној Покрајини Косово и Метохија. Најзад, 9. фебруара 2012. године донета је Уредба о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са теритoрије Aутономне Покрајине Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима Републике Србије.
Против све четири уредбе, на иницијативу Демократске странке Србије, 25 народних посланика је у својству овлашћеног предлагача покренуло 24. октобра 2012. године поступак за оцену уставности пред Уставним судом Републике Србије. Посебно истичемо да је Демократска странка Србије затражила хитно обустављање свих појединачних аката и радњи, проистеклих на основу оспорених уредби, до окончања поступка оцене њихове уставности. Како Уставни суд по том захтеву није ништа предузео, председник ДСС-а Војислав Коштуница се отвореним писмом обратио Уставном суду 10. децембра 2012. године. У том писму истичу се разлози за неопходност хитног одлучивања у поступку оцене уставности тих уредби, како би се заштитили најважнији државни и национални интереси.
Истог дана Уставни суд се огласио саопштењем, у којем је навео да је за све четири уредбе упутио захтев Влади Републике Србије да се изјасни о свим спорним уставно-правним питањима и да је за сваку уредбу дао влади рок од 30 дана да се изјасни. Уставни суд је саопштио да му до 10. децембра 2012. године влада није доставила ниједан одговор.
На годишњој конференцији за новинаре, 23. јануара 2013. године, председник Уставног суда Драгиша Слијепчевић најавио је могућност да Уставни суд застане са поступком оцене уставности ових уредби. Председник суда је обавестио јавност да је Министарство правде поднело захтев Уставном суду да застане са поступком оцене уставности уредби. Министарство је свој захтев образложило тиме што је покренуло поступак израде закона којим ће се уредити питање суштинске аутономије Косова. Председник суда се позвао и на Закон о Уставном суду који наводно пружа такву могућност.

НЕОВЛАШЋЕНИ ИНИЦИЈАТОР Председник Уставног суда позвао се на чињеницу да су Министарство правде и Одбор за уставна и законодавна питања Народне скупштине 18. и 19. новембра 2012. године затражили од Уставног суда да застане у поступку оцене уставности две уредбе владе усвојене на основу договора Београда и Приштине. С обзиром на то да је Уставни суд у једном предмету покренуо поступак, а у другом одржао припремну седницу, према речима председника Уставног суда сада остаје да се суд определи у вези са основаности таквог захтева. У прилог таквом ставу председник Уставног суда је навео да је према Закону о Уставном суду изричито прописано „да ће тај суд застати са поступком када доносилац акта тражи да се уочена неуставност отклони, тако што ће донети нови акт или изменити постојећи“.
Међутим, председник Уставног суда је занемарио чињеницу да је, према Закону о Уставном суду, овај суд овлашћен да привремено прекине поступак оцене уставности неког општег акта, само ако је такву иницијативу поднео доносилац оспореног општег акта. Доносилац свих оспорених уредби је Влада Републике Србије, а не Министарство правде. С обзиром на то да је очигледно да Министарство правде и Одбор за уставна питања нису доносиоци ниједног од оспорених аката, већ да је то искључиво Влада Републике Србије, Уставни суд је морао одмах да одбаци такав захтев, из разлога што је поднет од стране неовлашћеног органа. Уместо одбацивања неовлашћеног захтева Министарства правде, председник Уставног суда, после више од два месеца од када је добио овај захтев, обавештава јавност да ће о таквом захтеву тек одлучити.
Подсећамо и како интегрално гласи члан 55. Закона о Уставном суду: „У току поступка, а на захтев доносиоца оспореног општег акта, Уставни суд може, пре доношења одлуке о уставности или законитости, застати са поступком и дати могућност доносиоцу општег акта, да у одређеном року отклони уочене неуставности или незаконитости. Ако у одређеном року неуставност или незаконитост не буде отклоњена, Уставни суд ће наставити поступак“. Дакле, разлог да се застане са поступком оцене уставности искључиво може бити давање могућности органу који је донео оспорени акт да у одређеном року сам отклони уочене неуставности или незаконитости, доношењем новог акта или изменом постојећег.
Да се Уставни суд руководио правом, он би на основу предлога посланика Демократске странке Србије донео привремену меру о обустави извршења свих појединачних аката и радњи које произлазе из оспорених уредби, до доношења коначне одлуке о њиховој уставности. Уместо оваквог правног поступања, Уставни суд покушава да на основу иницијативе Министарства правде, као законом неовлашћеног субјекта, застане са поступком оцене уставности спорних уредби. Очигледно је да је настао процесно-правни галиматијас у који се заплео Уставни суд, јер суд не зна на који начин да, по налогу извршне власти, заустави поступак оцене уставности оспорених уредби.

ПРАВИ СМИСАО ЗАСТОЈА На основу цитиране одредбе члана 55. Закона о Уставном суду о могућности за застајање са поступком оцене уставности оспореног општег акта, могу се уочити и бројне друге материјално-правне неправилности у саопштењу председника Уставног суда. Основна неправилност се тиче немогућности отклањања неуставности оспореног акта доношењем општег акта друге врсте, и од стране другог државног органа. Смисао давања права иницијативе доносиоцу општег акта који је оспорен пред Уставним судом да тражи прекид поступка оцене уставности, огледа се у пружању могућности доносиоцу оспореног акта да сам исправи неуставност или незаконитост акта, тако што ће их отклонити изменом постојећег или доношењем новог акта. Дакле, акт којим се отклања уочена неуставност мора бити не само општи акт исте врсте, већ мора бити донет и од стране истог органа који је донео оспорени општи акт.
Из тог разлога, намера о отклањању неуставности оспорених уредби доношењем закона, као општег правног акта друге врсте који се налази у надлежности Народне скупштине, а не владе, није у сагласности са одредбом члана 55. Закона о Уставном суду. Поред тога, битно је нагласити да правом законодавне иницијативе не располаже ниједан од органа (Министарство правде и Одбор за уставна питања) који су од Уставног суда тражили застој поступка оцене уставности оспорених уредби ради доношења закона. Такође, Уставни суд може да застане са поступком оцене уставности неког општег акта само ако је поступак отклањања уочене неуставности од стране доносиоца оспореног општег акта временски ограничен, што са захтевом који су поднели Министарство правде и Одбор за уставна питања није случај. Ако у захтеву за застајањем са поступком оцене уставности није наведен рок у којем ће доношењем новог или изменом постојећег акта бити отклоњена неуставност, смисао његовог подношења је искључиво у спречавању вођења поступка оцене уставности оспореног акта.
У конкретном случају, не само да није наведен рок у којем би намеравани закон о суштинској аутономији Косова и Метохије био донесен, чак није ни покренут поступак за његово доношење. С обзиром на то да се наведени закон може донети једино по поступку предвиђеном за промену Устава (члан 182. став 2 Устава), није наодмет споменути да ни Министарство правде, а ни Одбор за уставна питања нису носиоци права уставне иницијативе, већ да тим правом располажу само: најмање једна трећина од укупног броја народних посланика, председник Републике, влада и најмање 150.000 бирача (Устав, члан 203. став 1). Из тог разлога, чак ни евентуално формирање стручне радне групе за писање закона у оквиру Министарства правде, као што се ради у случају припрема свих осталих закона, не би могло да буде од било каквог значаја за доношење одлуке Уставног суда о застоју поступка оцене уставности оспорених уредби. Исто тако, требало би имати у виду и да се поступак за промену Устава сматра покренутим тек када предлог за промену Устава, који је поднет од стране овлашћеног подносиоца, усвоји Народна скупштина најмање двотрећинском већином од укупног броја народних посланика (Устав, члан 203. став 3). Наравно, иста већина је касније неопходна и за усвајање самог закона о суштинској аутономији Косова и Метохије, при чему Народна скупштина може одлучити да га и грађани потврде на референдуму (Устав, члан 203, став 6).

ПРОТИВРЕЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ У писаном саопштењу за јавност које је Уставни суд послао 10. децембра 2012. године, а које представља одговор на отворено писмо Војислава Коштунице од истог датума, Уставни суд уопште и не спомиње иницијативу Министарства правде и Одбора за уставна питања за застој са поступком оцене уставности уредби. Уставни суд је тада сву одговорност за немогућност хитног одлучивања о уредбама пребацио на владу, која му није одговорила у остављеном року. На основу наведеног саопштења Уставног суда, и изјаве председника Уставног суда од 23. јануара 2013. године, сасвим се основано поставља следеће питање: зашто је Уставни суд крајем новембра 2012. године упутио влади захтев да се изјасни о овим уредбама са роком за давање одговора од 30 дана, ако су му наводно још 18. и 19. новембра 2012. године Министарство правде и Одбор за уставна и законодавна питања упутили захтев за застајање у поступку оцене уставности спорних уредби? Поготово је нејасно зашто се Уставни суд о том захтеву још увек није изјаснио, а у писаном саопштењу од 10. децембра 2012. године је сам навео да ће 11. децембра 2012. године бити одржана припремна седница на којој ће Уставни суд, у складу са Пословником о раду Уставног суда, разматрати спорна уставноправна питања у вези са оценом уставности наведених уредби.

ЗАКОН НИЈЕ ЗАКЛОН Када је реч о одуговлачењу са поступком оцене уставности свих оспорених уредби због не давања одговора од стране владе у року који јој је оставио Уставни суд, а који је одавно истекао, требало би напоменути да за сваког доносиоца општег акта који је оспорен пред Уставним судом постоји законска обавеза на давање одговора у остављеном року. Посебно би требало истаћи да је Уставни суд овлашћен да, ако у остављеном року не добије тражени одговор од доносиоца оспореног акта, може да поступак настави и без одговора. Наиме, чланом 34. став 1-3 Закона о Уставном суду је изричито прописано следеће: „Доносилац оспореног општег акта је дужан да у року који одреди Уставни суд, а који не може бити краћи од 15 дана, достави оспорени општи акт и потребну документацију, и да пружи податке и обавештења од значаја за вођење поступка и одлучивање.“ Даље се прописује: „Ако у одређеном року Уставни суд не добије одговор, мишљење, тражене податке и обавештења, поступак се може наставити.“ Сасвим је јасно да због цитираних одредби Закон о Уставном суду никако не може да послужи као заклон Уставном суду за непоступање у покренутом поступку оцене уставности ових уредби.
Чињенице које су наведене у овој анализи недвосмислено говоре да се Уставни суд у поступку оцене уставности уредби насталих на основу „бриселских споразума“ није руководио правом и својим мандатом да штити уставни поредак, већ да се Уставни суд налази под снажним утицајем и притиском извршне власти. Пошто ове уредбе подривају саме темеље Устава Србије и угрожавају суштинске државне и националне интересе дефинисане Уставом, опструкција којој прибегава Уставни суд има дугорочне и непроцењиве штете за Србију. Уставни суд је још увек у могућности да у складу са својим надлежностима и хитним одлукама заштити уставни поредак и спречи успостављање границе између Србије и њене јужне покрајине. Ова анализа је правно сведочанство да је Уставни суд био на време упозорен како би учинио све што је неопходно ради заштите територијалног интегритета и уставног поретка државе.

Један коментар

  1. Srecom postoje pismeni ljudi da ovo napisu, pismene novine da ovo objave I pismeni ljudi da ovo procitaju I zapamte.
    Rekao bih da nam ne nedostaju pismeni ljudi koji pisu, I pismeni ljudi koji to citaju. Takodje bih rekao da nam nazalost nedostaju pismene novine koje ce ovo da objavljuju. Srecom nadje se po neka, tako da ce pismeni ljudi ovo ipak moci da pronadju u nekoj podobnijoj buducnosti, kad je vec sadasnjost toliko nepodobna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *