Почетна / Култура / По мери најлепше баладе

По мери најлепше баладе

„Хасанагиница“ ПОЗОРИШТЕ Регионално позориште – Нови Пазар ГОСТОВАЊЕ Сцена „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду ДАТУМ ГОСТОВАЊА 14. фебруар 2013. РЕДИТЕЉ Андријана Виденовић СЦЕНОГРАФ И КОСТИМ Дејан Пантелић СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Вера Обрадовић СЦЕНСКИ ГОВОР Андријана Виденовић МУЗИКА Харис Шећеровић ДИЗАЈН СВЕТЛА Рифат Рифатовић ПЛАКАТ Владимир Дуњић

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Децентно примењеним поступком редитељ Андријана Виденовић настојала је и успела да Симовићева „Хасанагиница“ не склизне у сценски ораторијум

Свакако да је „Хасанагиница“ најлепша балада српске народне поезије. Вук Караџић сврстао ју је у своју збирку према запису Алберта Фортиса. Та песма, која је одушевила Гетеа, у приказу односа Хасанагинице са мужем, као и односа са братом, бегом Пинторовићем, има прилично суздржане драматике и много унутрашњих напетости, и то је вероватно разлог што је знатно пре Симовића заинтересовала неколико драматичара да је обраде, од којих су највише успеха имали Алекса Шантић и Милан Огризовић. Ако је Шантић највећу пажњу усмерио на бахате поступке љубоморног Хасанаге, Огризовић се највише заинтересовао за Хасанагиницу и првенствено приказао драму жене и мајке док, за разлику од њих, Симовић, поштујући народну песму, гради драму свих главних актера – поред Хасанаге и Хасагинице значајне улоге додељује бегу Пинторовићу и ефендији Јусуфу, не занемарујући ни Хасанагине аскере. Ток заплета у његовој драми почиње када Хасанага у наступу жестоке љубоморе одлучи да отера своју жену од куће зато што није дошла да га посети док се у војном логору опорављао од задобијених рана. Такав израз преосетљивости долази и због тога што је она из племићке породице, а он није. Дакле, може се рећи да Хасанагу који је поникао у сиротињској породици мори комплекс ниже вредности пред господским пореклом његове жене која потиче из беговске породице Пинторовића. С друге стране, један од његових аскера сматра да је ага отерао жену не би ли сакрио властиту бруку, јер у последње време „омањује“. Али, Симовић неће даље рашчлањавати тај психолошки проблем, већ ће препустити да такав поступак главног јунака добије различите призвуке и тумачења, почев од личних, па све до политичких, које у игру уводи ефендија Јусуф. И управо то тематско проширивање одводи драму у вербализам – уз сасвим мало дешавања на сцени се све време говори, и у том смислу карактеристичан је монолог бега Пинторовића који обзнањује и образлаже своје намере да сестру уда за имотског кадију. Таквим потезом он ће пре свега увећати властити престиж у друштву и истовремено постићи политичке поене. Приближавајући се дефинитивном расплету Симовићева драма све више добија савремене призвуке.
У оквиру децентно примењеног поступка редитељ Андријана Виденовић настојала је и успела да Симовићева „Хасанагиница“ не склизне у сценски ораторијум. Због тога је велику пажњу поклонила изградњи мизансцена, који је успела да динамизује кадгод је за то било погодно, тако да је представа имала жив и занимљив ток. У томе се ослонила не само на пажљиво постављен сценски покрет Вере Обрадовић, него и на модерно обликован сценографски оквир Дејана Пантелића, који се, саобразно почетку народне баладе о Хасанагиници „Шта се б’јели у гори зеленој?“ определио за светле беличасте завесе, које су се повијале и подрхтавале у узбудљивим драмским тренуцима. Сви призори одигравају се у таквом јединственом амбијенту, лишеном ситнореалистичког дочаравања, с тим што се све промене места збивања обележавају само назнакама. Али, за ову представу најважније је што глумци добро говоре стихове. Кад то констатујемо пре свега мислимо на њихову дикцију, односно на скоро до перфекције доведену сценску артикулацију текста, тако да смо сваког тренутка могли да уживамо у поетским валерима Симовићевог текста.
Током извођења осетило се да режију води глумица. Глумци су увек имали довољно простора приликом исказивања текста, али њихов наступ, чак и када говоре монологе, добијао је солистичко обележје, већ се све повезивало спретним решењима сценског покрета. Душан Живанић као Хасанага изнашао је праву интонацију, нарочито у сценама када испољава срџбу и нерасположење, као и љубомору према супрузи, али је и веома вешто градио дистинкцију у релацији са ефендија Јусуфом и, напосе, спремност, уз извесно зазирање, да се супротстави бегу Пинторовићу. Анђела Марић умела је да изрази несналажење Хасанагинице у ситуацији када се нашла између различитих тежњи мужа и брата, које су идентичне једино у томе што нису узимале у обзир њену личност, односно што је нису третирали и као мајку. Можда је у тренутку побуне била прејака, али то није угрозило целовитост њене креације. Рифат Рифатовић као бег Пинторовић успео је да срачунатост и перфидију ове личности веома пластично прикаже. Албин Салиховић као ефендија Јусуф умео је да изгради снисходљив и у исти мах достојанствен однос према Хасанаги, али и да буде дискретан у излагању својих ставова. Сандра Миљковић (Мајка Хасанагина) и Лемана Бећировић (Мајка Пинторовића) успешно су се сналазиле у тумачењу ових само у назнакама датих ликова, што се може рећи и за Сибелу Мустафа у улози Сеаде. Хасанагини аскери – Семир Гицић (Суљо), Митар Белојица (Муса), Харис Шећеровић (Хусо), Харис Ђерлек (Џемо) и Вахид Џанковић (Ахмед) деловали су као добро уиграна екипа, с тим што је сваки од њих успешно представљао поебну индивидуалност како понашањем, тако и спретним дочаравањем властитих хендикепа у виду поломљених или повређених екстремитета. Уопште, била је ово једна у свему уједначена представа поетске драме Љубомира Симовића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *