Писац нашег доба

Пише Драган Лакићевић

У Танасковићевом роману народ постоји само у лику јунака индикативног и асоцијативног имена, све остало чине фигуре из високог друштва, па се у делу сусрећемо са групним портретом елите нашег доба „на почетку трећег миленијума (…) у раљама неолибералног капитализма“

еколико података, пре свега временских одређења, већ у првом одељку, означавају најважније координате романа „Олуја“ Марка Танасковића. Те координате одређују тематику и књижевни поступак, али и књижевну епоху у којој настају дела ове врсте.
Пажљивом читаоцу могу бити занимљива два временска одређења: „једне ведре и неуобичајено топле септембарске ноћи“ – дакле, било које ноћи, било коме, могао би се догодити „позив“ у роман, а то значи у дух нашег доба. „Долазим у Београд петог октобра авионом“ – тог датума долази у Београд јунакиња Танасковићеве прозе, али и један нови роман, можда и епоха у којој настаје књига коју читалац држи у рукама.
У том тренутку први главни јунак, писац, седи „над својим монитором“, а други главни јунак, млади политичар се „омамљен алкохолом и распојасан вратио из развратног лумпераја“. Два супротна лика истог главног јунака, тог „историјског“ датума дочекују главну јунакињу Барбару, са занимањем уметничког фотографа, која се после дужег времена из Њујорка враћа у Београд – својим најбољим пријатељима.
Од симетричних супротности састоји се структура Танасковићевог романа. То упућује на „лабораторијски“ поступак у изради романа „Олуја“. Писац је прецизно омеђио простор књижевног дела на три плана: емотивни, морални, политички. Те три димензије чине основ књиге пред нама.
На емотивном плану, романом доминира љубавни троугао троје младих Београђана. У лепотици Барбари укрштају се карактери њена два момка, који су међусобно најбољи пријатељи из претходне епохе, које ће нова епоха, строго одвојена и започета поменутог датума (5. октобра), математички супротставити. Њихова супротстављеност је лична и општа: бујна страст, бурни живот препун овоземаљских и ововремских задовољстава нису јачи и важнији од њихових моралних и политичких профила.

[restrictedarea] На моралном плану догађа се највећа „олуја“ фабуле, не толико у актерима, колико у раздобљу Танасковићевих јунака. Пријатеље из младости раздвајају и једна жена и једна епоха, а епоха је, у ствари, политика – не само у Београду и у земљама чији је Београд главни град. Алкохол, дрога и секс граде психоемотивни декор тог морала, јер морални план у нас претходи политичком или, пак, политички план претходи моралном. Искушења са супротним полом замениће се искушењима са политиком – свако друкчијом, свако супротном.
На плану политике, опет као у показном огледу, на граници друштвених поредака, једног лепог октобарског дана, у урбаној схеми модерног Београда, дефинитивно ће се раздвојити не само два пријатеља („исто су им текли школски дани“), него и њихов народ. Равнотежи тих политичких тасова на политичкој мапи Београда допринеће њихови политички ангажмани: Владимир у професионалној утилитарној режимској опцији, а Павле у сасвим супротној популистичкој улози симпатизера и сарадника једне псеудонационалистичке организације из тзв. народа.
У Танасковићевом роману народ, у ствари, постоји само у лику јунака индикативног и асоцијативног имена – Кубуровића, вође организације под називом „Национални принцип“, која се на свој начин стара о образу и судбини нације и државе. И, у извесном смислу, Дарја, Павлова студенткиња и љубавница, дете радничке класе у нестајању. Све остало чине фигуре из високог друштва, групни портрет елите нашег доба „на почетку трећег миленијума (…) у раљама неолибералног капитализма“.
Порекло тог „високог друштва“, као и порекло те епохе писац романа потражио је у комплексним нивоима историје, транзицијске економије и политике – од Титовог доба до прецизног датума с почетка књиге. Изванредно информисан, аналитичан и есејистички храбар, писац „Олује“ лабораторијски прецизно, разматра политичког човека и политичку епоху – оголивши до краја, до граница еротске и политичке порнографије, и своје јунаке и време у којем делују. Документарно и имагинарно могу се прецизно раздвојити и то роману не би била похвала да писац управо то није и желео – то је један од елемената његовог поступка.
Танасковић је писац нашег доба. Главни јунак његовог романа има три лика нашег доба у једном: писац професор с наличјем политичара. Део тог групног портрета је и дама: секс симбол наших дана (екрана, модних писти, насловних страна), чија се, опет, друга лица показују у светлостима великих светских градова – „дестинација“ нашег доба. Ова три јунака спаја љубав и политика. Између љубави и политике сударају се морално и материјално. Материјални су новац, дрога, секс – који немају порекло. Морал има порекло, али упориште нема!
Марко Танасковић написао је роман оглед. Он је успешнији као студија о савременом роману него као студија о књижевном јунаку, мада ће се савремени читалац препознати и у јунаку и у роману.

[/restrictedarea]