Почетна / Колумне / Отимање речи и протеривање без речи

Отимање речи и протеривање без речи

Пише Драгомир Антонић

Власт у сопственој отаџбини не види будућност, ни за себе, ни за сопствени народ, већ тврди да ће бољи живот за све нас доћи кад стигнемо у евроунију. Ваљда је ово јединствен пример у људској историји где ни влада не жели да живи у држави у којој влада

Прво се отме реч. Кад се реч отме, све друго је лакше отети. Нестане у разговору и писању реч родољубље и лагано нестане и родољубља. Не помињемо реч част – нестане и части. Заборавимо на реч образ, онда ни образ ником није потребан. Може се и забранити. Коме је још потребан српски образ? Да ли се још ико сећа речи добротољубитељ? Мало ко. Чему онда људи који доброту љубе? Реч отаџбина је још у употреби, али јој већина не зна право значење. Оно што је та реч представљала нашим дедовима, не значи исто и њиховим унуцима.А зашто би нешто унуцима и значила кад се сви са ниподаштавањем према њој односе. Власт у сопственој отаџбини не види будућност, ни за себе, ни за сопствени народ, већ ће бољи живот за све нас доћи кад стигнемо у евроунију. Ваљда је ово јединствен пример у људској историји где ни влада не жели да живи у држави у којој влада.

ЦАРСТВО ЗАБОРАВА Једноставно, нема речи, нема ни дела. Нема ни сећања. Ни прошлости. Све је заборављено. Остаје само садашњост и „реалност која нема алтернативу“. Што год да нам се деси, што год да нам ураде наши непријатељи, звери евроунијатске, остају нама жртвама једина алтернатива. Наводно овима што воде државу није лако и то све раде због наше деце. А чија су деца трогодишњи дечак и десетогодишња девојчица, брат и сестра Вучетић из бошњачке махале у Косовској Митровици које је гелер ранио? Да ли су они наша деца? Или су то нека друга деца, деца неких нама страних људи који нас коче и чине нам неприлике на победоносном путу ка евроунијатским чељустима којима никад у протеклих двадесет и пет година нисмо били ближи него данас. Шта су ране мале деце него данак у крви који ће незаситу алу задовољити. Крви ће бити, али аждаји неће бити довољно. Тражиће још и што је најгоре увек ће бити спремних властодржаца у Србији да им испоруче све што траже.
Прошлост нам казује да што смо више давали, својих јунака испоручивали, Србе у Србији заробљавали, злочинцима се извињавали, пријатељским државама санкције уводили, злочине вршене над сопственим народом прећуткивали, на најаве злочина одмахивали главом тврдећи да су то ситнице. Много ствари у вези са Србијом и Србима дешавале су се пре него што су се данашњи челни људи Владе Србије и родили. Тако да се они за већину одиграног не могу кривити. Међутим, оно што се мора знати и што се у некадашњим гимназијама учило то је образац по којем се непријатељ понаша. Не груне непријатељ одједном и на све. Многе ствари ради из потаје ослушкујући реакцију оних који су у том тренутку много јачи. Прави се невешт, те прво почне да заборавља званичне речи, а уместо њих да намеће своје. Сетите се кад је нестала из званичне и медијске употребе реч Метохија. Ситница, рекао би неко. Кад ситница прође наиђе друга мало већа ситница. Поруше се споменици, оскрнаве гробови, запале стогови сена, посеку воћњаци, потрују керови. Ако власт пређе или не реагује како доликује према ситницама, или дозволи да буде поткупљена некаквим поклонима, ствари почињу да се отимају контроли и заврше се како се заврше.

[restrictedarea]

НЕ ЗАТВАРАЈМО ОЧИ Ово што је данас пред завршетком почело је пре пола века. Знам да ће неки рећи, с правом, да је све почело много раније, али ја говорим о периоду кад се све могло без неких великих проблема зауставити. Овакве ствари данашња власт или њени саветници морају знати. Ништа не почиње са нама, нити се са нама завршава. Ево, једног примера који сам ових празничних јануарских дана дознао. У близини Берана, у данашњој Црној Гори, постоји место које се зове Полице.То је један леп крај који обухвата неколико села: Маште, Драгосава, Бабина, Горажде, Заграђе, Тмушиће. Ту живе углавном Васојевићи, а они су одувек били Срби православне вере. У ноћи између суботе и недеље 27. јануара многе куће, а које су већином празне, јер њихови домаћини зиму проводе у Београду и другим местима биле су проваљене, обијене. Намештај је испретуран, постељина и одећа разбацане и ништа није однето. Врло занимљиво. Кад се за проваљивање сазнало, објашњење из полиције је било да су то некакви мангупи који су вероватно тражили злато или оружје. Оно што је занимљиво је да се све дешава уочи Светог Саве и да је проваљено у шест кућа Стијовића, у по једну кућу Мићовића и Изгаревића. Сви су Срби православне вере. Сличне ствари су се дешавале и у селу Будимљу где је украдена и биста покојног Бојичића са гробља, као и селу Мурине у кућама Зоговића. Наизглед ситнице. Међутим, обијање без одношења ствари је увек прва опомена да нисте више пожељни. Затим да се све то уради уочи Светог Саве јасно показује коме је порука послата, а некако у исто време огласио се и муфтија Зукорлић подсећајући да су „Бошњаци подржали Ђукановића и да сад очекују да се обећања испуне“. Наведена места нису много удаљена од Рожаја. Додајмо све ратоборније изјаве муслимана из Босне против Републике Српске, и најновију офанзиву „независног“ Грухоњића и његових национал-социјалистичких бојовника и ханџар „демократа“ на „Печат“ и све што има придев српски, те ће бити јасно шта се нама Србима поново спрема.
Зато, ако желимо да бринемо о нашим потомцима водимо рачуна како сад реагујемо на нападе који се на све што је српско изводи. Не повлачимо се и не затварајмо очи пред оним што се дешава. Прекините разговоре са непријатељем, јер је ваш народ у опасности. Заборавимо на евроунијате и Шиптаре. Бринимо о Србима. Ако то не урадимо данас, кроз тридесет година ће потомци Сабахудина и његових данашњих заштитника терати нашу децу и унуке да забораве реч Србин, Српкиња, православље, ћирилица. Дешавало се раније, а дешава се и сад.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *