Одломци из дневника – НЕСАНИЦА ИЗ 1993.

Пише Милован Данојлић

Немани мог неуредног живота, поређане око постеље као чланови подругљивог конзилијума, надмећу се у постављању непријатних питања и наглашавању посрнућа којих сам и без њих свестан

Има ноћи које личе на запушене речне бране: дуго нагомилавани крш зебњи и недоумица напослетку заустави проток времена, оно што смо одлагали и потискивали нарасте у тешку и необухватну гомилу, затворе се пролази и излази. Умор нас избезумљује, а од починка ништа. Сан је посвећено стање, у тај се кутак ступа са малом ритуалном припремом. Ваља се помирити са светом таквим какав је, помирити се са собом, свести дневне рачуне на позитивну нулу, уделити општи опроштај. То подразумева и нешто милости према себи, нагодбу са својом савешћу. Тај, мали усамљенички обред олакшава прелазак из свесног у несвесно стање.
Снагу потребну за настављање пута црпемо, поред осталог, и из заборава, али он никад није потпун и коначан. Преостатак пребијених рачуна и отписаних дугова таложи се у забаченом делу памћења, да повремено, и увек ноћу, исплива са осветољубивом жестином, као опомена на наше неизлечиве слабости и болна ограничења. Таква је, управо, ова ноћ, која почиње као погана завада са сном. Сатерани смо у глуви ћошак, у негостољубну постељу, без могућности отимања и узмицања. Дању је оваквим напастима отежан приступ, по дану их избегавам самим тим што се крећем или се искупљујем (привидно) смисленим пословима. Већ и дружење с људима, жељено или нежељено, спречава авети да ми се одвећ приближе. Ноћ пред нас истоварује мртав терет губитака, издајстава и разочарања, уза шта иде и метафизичка димензија недостижног и недомисливог.
Ноћ је за спавање, а сан се некуд одбио, постао немогућ. Ограда времена је померена и кроз њу, у нереду, куљају питања смисла и бесмисла, чинећи мој положај међу бићима и стварима веома неудобним. Страхујем, од свега на шта помислим. На ум ми долазе тешке, неизлечиве болести које сам, засад, чудом избегао, што не значи да ме, последњих месеци, нека није сустигла; ту је, увек, могућност наглог осиромашења; ту су опасности које вребају миле и драге; ту црно следовање које свакога, негде, чека. Ако му се укаже и најмања прилика, зло ће је свакако искористити. Непријатељске силе не мирују; склон жмурењу и самозаваравању, олакшавам им провалу у мој слабо брањени посед.

[restrictedarea] Ноћас ме све то сколило, заокружило се као безоблично и тегобно Једно, произвело грозничаву узбуну живаца. Надире као прљава плима, отпор само распаљује непријатеља кога сам сâм снабдео оружјем и муницијом, показао му где сам најрањивији. Изабрао је повољан тренутак, у последње време сам поколебан и изнурен, па ми све оно са чиме се мучим славодобитно потура под нос. Вртим се у постељи, јастуци се измичу и промећу, сад превисоки, сад прениски, непослушни и напрегнути, као да су и они у склопу мог нервног система. Не знам куд ћу с рукама. Покушавам да се сетим где их иначе, при нормалном заспивању, држим. Како год их поставим, испада неудобно и неприродно. То, дакако, спада у механичке радње, у наследно искуство врсте; употреба памети ту је и сувишна, и штетна. Све што би требало знати о корачању ноге су научиле онога часа кад смо се први пут на њих ослонили. Почнемо ли мислити како се то изводи, закочићемо се у пола корака, доспети у положај Зенонове стреле која се, све летећи, не миче с места.
Немани мог неуредног живота, поређане око постеље као чланови подругљивог конзилијума, надмећу се у постављању непријатних питања и наглашавању посрнућа којих сам и без њих свестан. Шта тражим у овој старој, од Бога благословеној земљи где ме нико није звао, где ме трпе не познајући ме, где ме опажају као физичку појаву, као путника у јавном саобраћају и купца на пијаци, где ми и име изговарају наопако, и где су сви односи, укључујући и оне пријатне и пријатељске, ванземаљски и нестварни? У ово сам се сам увалио: хрлећи за нечим што би могло бити, побегао сам од онога што јесте и што је, можда, требало љубављу кротити и стрпљењем просветљавати… Држава из које сам пре десет година утекао распада се у нападима подивљале мржње. Пратити то, из далека, уз помоћ необуздане имагинације, мучније је него изблиза посматрати призоре лудила и беса.
Колики сам труд уложио да бих добио статус потукача и легализованог уљеза! Онамо сам се давио у нездравим, устајалим гасовима, а овде празнина безваздушног простора изазива благу несвестицу. Душа нема куда из себе, то пренебрегавамо ми који смо полагали наду у бекство. У почетку је још и занимљиво, савлађивање тешкоћа са насељавањем је подстицајно, а после, кад одмакнемо у освајању основних права живог створа, у нама се пробуди неизлечиви побуњеник, чије нас је незадовољство нагнало да се отиснемо у пустоловину. Као да је могућно себи замести траг, отргнути се од посвећења, то јест од проклетства родног тла…
Пребродио сам препреке око озакоњења боравка, савладао тешкоће настањивања и одржавања голог живота. И породицу сам засновао: укоренио сам се у ваздуху и у ветру… У тим, малим постигнућима, било је и задовољстава, па и ликовања, непримерених за неког ко пуни пету декаду живота. Освојио сам право на безбедно претрајавање, на полупостојање, изборио равноправно место у поретку структуралне неравноправности, а ноћас ми се све то приказује као плод непромишљености у чијем се остваривању, по обичају, срчано залажем. А да се нисам макао с места било би ми, вероватно, још теже: мислио бих да сам нешто пропустио. У онамошњем незадовољству и муци био бих нешто ближи себи, под условом да не починим какав законски кажњив преступ. Нисам се заштитио од досуде саопштене у месту рођења, нити сам се излечио од проклетог завештања националне историје. Одјеци катастрофе непрестано стижу и у овај забачени кутак, мешајући се са оним што гледам, и са општељудском невеселом судбином Егзистенцијална паника, која ме у несаници хвата, долази из дубине мог душевног устројства. Свугде сам на трагу онога од чега зазирем и бежим. Несрећа постојања у овом, срећнијем делу Европе донекле се уморила, насиље се заштитило злочинима почињеним у ближој и даљој прошлости, и сад дели поуке онима који су, са Вартоломејским ноћима и Терором, у историјском закашњењу. Зло се заоденуло у човекољубиву реторику, крије се од себе у свеопштој хипокризији, првој погодби цивилизованог суживота. Испод слаткоречиве покорице гнезди се сурова саможивост, уз много равнодушности, у којој има места за свакога, па и за незване госте попут мене. Лицемерје ублажава додир са горком суштином ствари, што ми, као дођошу, тренутно одговара. Нагутао сам се отровне историјске збиље; између искрене мржње и човекољубивих лагарија, прихватам оно што је лакше. Лажи се гадим, а извесних истина се ужасавам.
… У сан сам се срушио пред зору. Један део мене се, без мог пуног учешћа, у два-три сата спавања ипак одморио. Пробудило ме је сунце које је тукло кроз одшкринуту завесу. Брзо сам се обукао и изишао на улицу. Булеваром је, као успламтела река, текла светлост поодмакле јесени. Уклопио сам се у општи ток, лековит и свевремен. Утопљене у моћно и немислеће људство, моје инокосне ноћне рачунице постају измишљене и узалудне. Сунце оздравља очињи вид. Радујем се као да сам пуштен из затвора.
Одлазим на факултет да одржим час. Насмејани и брбљиви, студенти очигледно нису упућени у ноћне спорове са рђавом вечношћу.
Кад би знали из какве ноћи долазим, уплашили би се.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *