Почетна / Спорт / НОВАК – НОВИ СРПСКИ ОБРАЗАЦ

НОВАК – НОВИ СРПСКИ ОБРАЗАЦ

Пише Петар Пијановић

Новак Ђоковић није само спортиста, није превасходно ударач тениске лоптице, већ једнако личност са изузетним карактерним својствима која га препоручују да буде узорна вредност. У земљи девастираној и од света прокаженој, без комплекса је и осећања мање вредности. Отуда је он више од првака света у тенису

Крајем јануара ове године Новак Ђоковић је по трећи пут освојио „Аустралијан опен“. Последњих неколико година Новак је пронео славу српског спорта и учинио га светски познатим. Тениски рекет и лоптица нису, зато, само спортски реквизити, већ су у рукама овог мађионичара тениске игре постали фигура и Ђоковићевог и српског престижа. Отуда све оно што је Новак постигао превазилази домен спорта. Постаје образац или модел који би требало неговати и следити и у другим доменима живота.
Као што је Новак узнео српски спорт, исто тако би требало на ниво узора узнети Новака и учинити га узором не само младима него и свима нама, па и онима који одлучују о Србији у њеним великим искушењима и тешким тренуцима. Он је узор по озбиљности и достојанству, великом раду и пуној одговорности, по самопоуздању и поштовању других, силној енергији и резултату који постиже када је најтеже – чак и кад изгледа да „пропало све је“.
Таквих као Новак – у Срба је мало. Један од ретких био је и Тесла. Он је светску славу стекао у Њујорку – далеко од завичајног Смиљана. Пре стотину година Тесла је био међу најпрестижнијим именима светске науке. Својим техничким открићима и идејама Тесла је задужио свет. Његовим именом, после смрти овог генија, названа је нова јединица магнетне индукције. Тесла је био проналазач и научник. „Њујоркер тајмс“ је 1915. на насловној страни најавио да ће Тесла и Едисон те године поделити „Нобелову награду“. Тесла награду никада није добио, мада је 1937. био номинован. Кад већ није постао нобеловац, он је писао да има дела заведена под својим именом у техничкој литератури. То су за њега биле праве почасти. Зато је и писао да би за било коју од тих почасти „дао све ‚Нобелове награде‘ које ће бити подељене у следећих хиљаду година“.

[restrictedarea] Поводом обележавања седамдесете годишњице Теслине смрти, наш научник је поново у жижи интересовања. Холивуд припрема два нова филма о славном генију и ексцентричном научнику. По смрти Кена Расела остао је његов незавршен филмски пројекат о Тесли. Остале су и запамћене Раселове речи да је Никола Тесла „могао да буде господар света“ и да је „био помало мистик, а помало мађионичар“.
Откуда Тесла у причи о Новаку Ђоковићу? И Тесла је по свему што је чинио, постигао и даровао свету – српски образац. У пољу свога деловања Новак Ђоковић је то исто. И сам је „помало мађионичар“ и господар тениског света. Тесла је столовао у Њујорку, где је Новак 2011. освојио „Грен слем“. И Тесла и Ђоковић били су сами и истрајно се борили против свих. А противника и игара било је много. Сами су водили своје послове, а нису били вођени. То је знак самопоуздања и вере у себе и своју снагу. Једино тако се постижу победе у спорту и науци, у политици и у животу.
Но, у овом огледу нису у првом плану наука и спорт, већ оно што је карактер и дар двојице одличника. Карактер је, кажу, човекова судбина, а национални карактер – судбина једног народа. Када се о томе говори и пише не може се без Слободана Јовановића и његове расправе „Један прилог за проучавање српског националног карактера“. Мало ко је у српском корпусу тако озбиљно размишљао о националном карактеру као Слободан Јовановић. И то пред крај живота који га је опоменуо и на његове властите заблуде. Зато је он та сазнања претворио у промишљено и мудро расуђивање о оном шта је у националном карактеру добро, а шта није.
Због свега, Јовановићеви судови нису повлађивање српском карактеру, већ поштено и критичко судовање. Његов је циљ био да подржи све оно што је у том карактеру хвале вредно, али и да оспори карактерне мане које су кроз дугу прошлост ишле у корист српске штете.
У најкраћем: Слободан Јовановић у поменутом раду објављеном 1964. године описује „народне особине“ и „национални карактер“, а, што је важније, просуђује те особине са становишта оног што је „народна судбина“. „Наша национална особеност“, тј. „психолошке особине“, писао је Јовановић, откривају карактер који се не пита много о „постојећем стању“, нити да ли су одређене идеје остварљиве или нису. Уместо разложности, национални карактер Срба одликује мањак „обазривости, постепености и стрпљења“, што их „чини несавитљивим и неприлагодљивим“. Од тога има много више „самопрецењивања и самоистицања“. Промишљеност код Срба није толико на цени колико исхитрене, „брзе и преке мере“. Уместо дисциплине „под морање“, Јовановић ставља у први план дисциплину „из слободног уверења“ која би била „стални састојак националног карактера“. У подухватима српског човека „више је снаге и замаха, него плана и организације“.
На свему томе, повезани са карактером, заснивају се и обрасци културе у једном народу. Они налазе свој израз и у спортској култури. Када је о Ђоковићу реч, то значи да је он најпре личност, па тек онда спортиста. А његов спортски успех резултат је пуне симфоније личних особина, којима Новак превазилази све оно што Слободан Јовановић у националном карактеру критички оцењује, и великог дара, односно његових вољних вредности и истрајности. Јовановић помиње и „мерила вредности“ којима се човек мора руководити. Тежећи за складом, Новак Ђоковић облагорођује и сопствену личност.
Говорећи о хуманистичком културном обрасцу писац студије о националном карактеру запажа да је код људи под његовим озрачјем „наглашено пристојно понашање и лепо васпитање, али не као нешто спољашње и формално, него нешто у чему се огледа наша лична вредност и способност за самодисциплину“. Ето обрасца који је своју живу меру нашао и у личности Новака Ђоковића. Код њега успех нема циљ у себи, него је он мера и потврда вредности.
Хуманистички образац није могуће свести на нешто једнострано и једнолико. Не доказује то код Ђоковића само разноврсан репертоар удараца и одбрана, него и разноликих личних поступака. У његовим наступима на терену има примера дугих, готово епских окршаја који трају „летњи дан до подне“. Има, опет, игривих лирских пируета, непредвидљивих потеза и очуђавања игре од које стаје дах. Има, такође, невероватних драмских обрта када се оно што изгледа сасвим изгубљено претвара у величанствен тријумф. Завршнице његових мечева некад су праве спортске драме, тј. прави трилери којима он влада до последње лопте. Национални дефетизам он тада преокреће у велику моћ енергије и још већу моћ воље, што је сасвим нетипично за наш национални карактер. И кад му понестане снаге, па наизглед клоне, Новак уме у паду или, чак, из лежећег положаја да узврати ударац, врати лоптицу и добије поен. Ђоковићева озбиљна инфантилност омогућава му да после тешких окршаја и победа продужи игру, забављајући публику тако што опонаша потезе својих противника. Но, ту је све са мером: добростива шала никад му не прелази у иронију и ругање. Она има шарм, чак и подршку играча – супарника који су предмет игриве и ефектне шале.
По свему томе, Новак Ђоковић је у истој личности мајстор рекета и тениски витез. У споју његовог спортског дара и карактера има више врлина и карактерних особина. Новак зна да буде смирен и промишљен, племенито јуначан и опуштен, осећајан и духовит, озбиљан и истрајан, бескрајно радан и самоуверен, господствен и отмен, добар стратег и тактичан, достојанствен у победи и у поразу, рационални фанатик и раздрагани весељак, модерних манира и одан националној традицији, готов да својски подржи добро и без компромиса осуди лоше (допинг), врло привржен националним симболима и институцијама, веома вешт у јавном наступу на српском и на неколико светских језика, склон примерном опхођењу у свечаним тренуцима и протоколарним приликама, поносан на своје успехе, али не и горд.
Једном речју, Новак Ђоковић је по свим својим, не само спортским врлинама јунак нашега доба и, што би се рекло, он представља светско, а наше. Сензибилитет модерног младог човека, који је у свету спорта освојио све оно што се освојити може, он је оплеменио вредностима нашег културног и духовног наслеђа. Зато се нимало нападно крсти после победе и радује носећи српску заставу. На пригодној свечаности, по освећењу цркве за коју даје прилог, Новак узима гусле и држи похвално слово. По освајању „Аустралијан опена“ изјављује да је срећан што је та победа дошла баш на Дан Светог Саве. У свим тим гестовима код њега нема празнословља, буке, ни параде, већ има искрене и тихе привржености светосављу и свему оном што је вредно у нашој традицији.
Због свега овог може се рећи да Новак Ђоковић није само спортиста, није превасходно ударач тениске лоптице, већ једнако личност са изузетним карактерним својствима која га препоручују да буде узорна вредност. У земљи девастираној и од света прокаженој, без комплекса је и осећања мање вредности. Отуда је он више од првака света у тенису. Што би рекли млади – Ноле је цар. Све то би се могло рећи другачије и још боље – Новак је нови српски образац.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *