Нико се не одмара, сви “одмарају” 

Пише: Бошко Ломовић

О језику роде ти појем, о језику телевизије мој роде…

Реторско (сократовско) је питање да ли телевизија скрнави, изопачује језик; питање, очито, већ садржи одговор – ДА. Повремено буљим у мали екран и понешто, кад је о говору реч, забележим. Узгред се питам како се постаје „популаран водитељ“ чије је кључно средство за рад (и зараду) језик, не било какав, већ по слову правописа и речника, а он, водитељ или новинар, у поголемој је свађи са њима, правописом и речником, у свађи са језиком. Питам се и да ли телевизијске куће имају добре лекторе који поправљају оно што ће бити прочитано или речено, који прате емисије и, потом, позову људе са екрана да би им указали на изговорене грешке, е да би оне, при следећем појављивању, биле отклоњене. Изгледа да је и ово моје питање реторско и да подразумева одговор – НЕ.
Не верујем да се у било којем крају где се говори српски, говори овако као у студијима наших телевизија. Теоријски узето, језичке норме у говорима Врањанаца, Пироћанаца, Банаћана или Призренаца, могле су постати стандарди српског књижевног језика да се, пре Вука, реформатор родио у тим крајевима. Јер сигурно је да језичко богатство и развијеност облика пружају могућност да се свако стање, свака ситуација, дакако и најсуптилнија мисао, могу прецизно изразити на наречјима поменутих крајева. Само два примера: Сремчев нишки период или роман „Поп Ћира и поп Спира“ и приповедаштво Борисава Станковића, потврђују речено. Али, авај, језик телевизије није „ни по бабу, ни по стричевима“, то је све више „сленг“ у настајању који карактерише недопустива кастрација, импровизованост, претерана комоција и лењост, а све у духу „само ’ладно, само опуштено“.
Показаћу, овде, само део од онога што сам записао буљећи у „прозор у свет“. Без икакве лингвистичке методологије излагања, без извођења правила и закључака из граматичких законитости и без замарања читалаца фуснотама које упућују на правописне књиге, уџбенике и приручнике, речнике или студије о језику. Изложићу онако како ће, без тешкоћа, моћи „цео свет да разуме“. Или како се то у папским посланицама каже – urbi et orbi.

[restrictedarea] *
Чак и у дневницима телевизија са „националном фреквенцијом“ (чудна синтагма) чујем „хвала пуно“ које водитељи упућују гостима или другима који се укључују „уживо“. А у забавним емисијама, усхићене водитељке својим саговорницима кличу „хвала пуно, пуно“. Један песник, на моје питање шта се код њега догађа, одговара да „има јако пуно дешавања“. Остављам по страни његово јако које је, свакако, требало да буде веома (овај и прилог врло су, данас, потпуно посустали под јаким дешавањима) и остајем код пуно. Ако је пуно хвала, значи да може да буде и празно хвала – али не може. Пуна је школа ђака, пун џеп ораха, пуно лонче млека. За писменог је сувишно, али ипак се могу прелистати речници других језика. Eнглези захваљују са thank you very much (веома много), Французи кажу merci beaucoup, Немци danke schön (лепо), а Шпанци muchas gracias. Дакле: много, ређе лепо, никако пуно. Тако се, у супротном, може изразити и ваше незадовољство нечијим поступком: на томе вам мало хвала!
У исту тикву дувају ТВ водитељи питањем: „Која је ваша задња информација у вези са…“ и констатацијом: „У задње време се погоршала ситуација на тржишту“. Било би добро, у том смислу, чути и предњу информацију, односно каква је ситуација била у предње време. Да даље не зановетам: информација је прва или последња, баш као и време, а у зеца су предње и задње ноге, код камиона предњи и задњи точкови. Све у свему, последње је време да се поведе више рачуна о језику нашем насушном.
Са чувеног тениског турнира у Паризу (тако и са многих других утакмица) репортер се одушевљава Ђоковићевим добијеним гемом: „Ово је био ужасно важан гем!“ Каткад се, да би се нешто појачало у позитивном правцу, употреби реч стравично („Ово си стравично отпевала“). Ужас и страва су трагична осећања или трагична стања, па освојен гем или добро певање не би требало да се заките епитетима изведеним од поменутих појмова. Требало је, у случају врсно отпеване песме рећи: лепо или добро, или красно; чачански професор Радојко Николић је у нашем језику пронашао више од 50 речи за придев леп (прилог лепо), а оне су на телевизији све стрпане у – супер; нема поредбених нијанси: леп, лепши, најлепши, осим ако то није суперишка.
Дакако, језик се богати усвајањем речи из других језика, па имамо латинизме, турцизме, галицизме, германизме, англизме. Некад је то незаобилазно, некад посве непотребно. Е, то непотребно су варваризми (од речи варварин – човек који руши културне вредности), у лингвистичком смислу: кованице, фразе или стил језика ропски удешен према страним језицима, грубе језичке наказе. То је тема за другу и дугу расправу, није за ову прилику.
На нашим телевизијама више се нико не одмара, ни водитељи, ни гости. Сви – одмарају. У чему је „цака“? Или нису знали, или су знали, па заборавили да се глагол одмарати у реченичној употреби јавља као повратни – одмарати се(бе) – и као прелазни. Кад фолк-звезда исприча како је „неуморно радила на свом новом албуму“, водитељ(ка) пожури да дода: „И сад ћеш да одмараш“, а певач(ица) потврди: „Да, одмараћу читаво лето“. Обоје су недоречени, па не знам (иако се подразумева и из накарадно сроченог) да ли се одмара аутор(ка) албума или ће он(а) да одмара људе који су помагали у послу, па се уморили? Кад бих упитао сељака у мом селу, који седи на гредељу плуга и пуши, шта ради, одговорио би: „Одмарам се и одмарам волове“.
Наставиће се

[/restrictedarea]