Почетна / Култура / Ни чин, ни колаж!

Ни чин, ни колаж!

Пише Рашко В. Јовановић

Поводом „Две приче о насиљу“ Ивана Меденице

Довијајући се да изнађе теме за своју рубрику „Међучин“ (Културни додатак „Политике“, 26. јануар) Иван Меденица бави се и потезима Владе Србије у сфери културе, науке и образовања и пошто се претходно позабавио реаговањима на писање Биљане Србљановић на сајту „Пешчаника“, поводом певања „Марша на Дрину“ на новогодишњем концерту хора „Вива Вокс“ у Уједињеним нацијама, он расправља о смењивању Ксеније Радуловић са положаја директора Музеја позоришне уметности Србије у Београду. За смену је Ксенија Радуловић наводно сазнала из новина на дан дочека Нове године по грегоријанском календару, те пише: „Осим тога што је постала директорка пре десет година, и то као једна од неколико ‘Ђинђићервих беба’ у области културне политике (како их сада већ зову), нова влада извесно није имала шта да замери Ксенији Радуловић. Није оставила ни динар дуга, обезбедила је музеју неопходан депо за којим се деценијама безуспешно трагало, покренула и успешно водила капитални пројекат дигитализације музејске грађе, направила важне помаке у неким делатностима, за шта су добијена висока међународна признања (часопис „Театрон“)… ,Случај Кеније Радуловић’ није, међутим, изолован, већ је симптом општег стања“, каже аутор поменутог осврта.

ПРВА СЛУЖБА – ДИРЕКТОРСКА Почећемо од последње констатације са којом се слажемо – заиста, Ксенија Радуловић је случај карактеристичан за ово време: будући да није узалуд „Ђинђићева беба“ (благо нама!), као прву службу добила је директорску фотељу у Музеју позоришне уметности. Радећи у тој установи није испољила неко посебно занимање за српску позоришну прошлост, али је пре неколико година припремила изложбу посвећену Стерији, која је прошла незапажено и с разлогом се сматра за једну од најслабијих изложбених манифестација приређених у простору Галерије „САНУ“. У пропратном каталогу изложбе (која је иначе била „дигитализована“, те се углавном морала гледати претраживањем на компјутерима!) написала је она један краћи текст, док је ауторка опсежне студије о Стерији Олга Марковић, саветница Музеја позоришне уметности. Без афинитета према позоришној прошлости обављала је функцију главног и одговорног уредника часописа „Театрон“ и за десетак година уређивања, уз подршку и сарадњу Ивана Меденице, успела је да теме из историје наше драме и позоришта сведе на најминималнијуу меру, али је зато читаве бројеве часописа посвећивала постдрамском и постредитељском позоришту и другим постпојавама у театру итд. итд, те је „Театрон“ од музејског, односно од периодичне публикације, која се бави историјом нашег и светског театра постао часопис за савремено позориште и у основи конкуренција новосадској „Сцени“. Не тако давно, на представљању једног броја „Театрона“ морао је чак и Јован Ћирилов, богомдани поборник свега што је модерно, да замери недостатак историјских, односно музеолошких тема у часопису. На то се Ксенија Радуловић и Иван Меденица том приликом нису ни осврнули, да би наставили по своме, те су наредни бројеви и даље уређивани на исти начин, а представљања часописа била монотона, јер су се најчешће претварала у предавања Ивана Меденице. Ксенија Радуловић покушала је и успела да осујети, ако не и угаси објављивање едиције „Драмска баштина“. Наиме, сваке године Музеј позоришне уметности штампао је једно коло од пет књижица, са драмским текстовима наших старијих писаца. Како се ради о домаћој традицији то је врлој директорки музеја изгледало незанимљиво и неподобно, те је учинила све да се прореди издавање или обустави ова корисна едиција. Да не наводимо како је број изложби у самим музејским просторијама током последњих десет година прилично смањен, јер се, управо захваљујући тој „Ђинђићевој беби“, систематски избегавало обележавање јубилеја везаних за нашу позоришну прошлост, те су се само спорадично приређивале изложбе посвећене великанима српског позоришта.

[restrictedarea]

СЕЛЕКТОРСКИ ДОПРИНОС ПОЗОРЈУ Не знамо у којој мери се у протеклом десетогодишњем периоду обављао откуп музеалија (и да ли се уопште обављао?), али знамо да Музеј позоришне уметности Србије никако не сарађује са новооснованим Музејом Народног позоришта у Београду управо захваљујући испољеном неразумевању и нетолеранцији Ксеније Радуловић. Додајмо да је Ксенија Радуловић била прошле и претпрошле године селектор, што ће рећи уметнички директор „Стеријиног позорја“, реформисаног добрим делом и према моделу Ивана Меденице, а са жељом да се фестивал интернационализује, заправо „битефизује“, тако да домаћа драма буде на споредном колосеку. На њене селекторске „принципе“ и „критеријуме“, као о главном поблему овог некад угледног фестивала већ смо указали („Печат“, бр.220). Срећом, „Ђинђићева беба“ није више на селекторској функцији „Стеријиног позорја“, које је, за свога директоровања, довела на најниже гране.
То би, укратко, биле главне „заслуге“ Ксеније Радуловић због којих ламентира Иван Меденица у својој рубрици „Међучин“ покушавајући да докаже како је актуелна власт досад у сфери културе, уметности и науке показала „непрегледну кадровску и идејну ‚инсуфицијенцију‘“. Кад је реч о Ксенији Радуловић и Музеју позоришне уметности, нама се, међутим, чини да је његов ламент изазван другим разлозима и да долази из бојазни да неће више бити у ситуацији да фактички буде уредник „Театрона“ и главни предавач на представљањима часописа и другим приредбама Музеја позоришне уметности. Због тога, свакако, не можемо жалити, јер сматрамо да би „Театрон“ требало да се врати свом почетном моделу и програмском профилу, и да буде заиста часопис Музеја позоришне уметности у чијем би уређивању ваљало да учествују и кустоси ове институције, који нису, док је Ксенија Радуловић била уредница и директорка, ни у каквом виду суделовали у уређивању часописа, нити су пак имали било каквог утицаја на уређивачку политику, те је зато рубрика „Хроника Музеја“ редовно штампана на малом броју страна. На крају, морамо поставити питање ко је и како спроводио насиље – да ли Влада Србије сменивши Ксенију Радуловић или је то она чинила делујући у Музеју позоришне уметности и уређујући часопис „Театрон“, са циљем да се одустајањем од обраде тема из наше позоришне прошлости музеј и часопис лише својих основних функција, као и да „Стеријино позорје“ по сваку цену не буде фестивал само домаћег драмског текста, савременог и класичног. Зато нам овај „Међучин“ Ивана Меденице изгледа као узалудно и беспредметно штиво.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *