Милорад Вучелић, главни уредник
Србијом би потекли мед и млеко ако би, и када би променили Устав. Нема дана да неки наш политичар то не каже. Да нема Устава они би се невиђено размахали и уопште се не зна где би нам био крај. То разликује српске од шиптарских политичара. Шиптарски политичари се држе свог устава к’о пијан плота, а како и не би када је он модеран и изграђен на Ахтисаријевом плану. Српски је прилично конзервативан, народски речено он је демоде, а како и не би био кад почива на вековној уставној традицији и многовековној државности. Преговори у Бриселу би се већ одавно успешно завршили да нема тврдокорног Тачијевог уставобранитељства. Неко ће на све то додати да је тај исти Ахтисаријев план три пута одбијен у Савету безбедности УН. Тако се број компликација и усложњавања бескрајно умножава и тако ће то бити, „игром случаја“, све до Видовдана ове године, када ће све постати јасније ако не и сасвим јасно. Али то је само још једна велика компликација у низу.
Ситуација у земљи је толико тешка да је за њено разумевање неопходно потражити помоћ од озбиљних научних умова. Наша срећа у несрећи је да Србија има људе који могу да нама обичним смртницима научно појасне ово чудо које нас је снашло. И заиста једна од најугледнијих социолога др Весна Пешић, само оваплоћење савремене грађанске Србије, није жалила труда да утврди и одреди праву дијагнозу стања у којем се земља налази.
Како и доликује тако просвећеном и значајном уму као што је Весна, она је прецизном социолошком анализом открила да су Черчил и Де Гол коначно добили свог достојног наследника у Ивици Дачићу. Дуго је Европа чекала да за Черчила и Де Гола пронађе достојног настављача спремног да обави највеће послове новог доба. Али, ово полувековно чекање на крају се исплатило. Победнике Другог светског рата Черчила и Де Гола својим деловањем је, по Веснином вредном хвале увиду, надвисио наш премијер. И већ Деветог маја енглески и француски ветерани из Другог светског рата ће моћи одушевљено да поздраве појављивања на европску тлу Ивице Дачића, настављача Черчила и Де Гола. Можемо само замислити са којим ће осећањем поноса и искрене радости прави британски родољуби и француске патриоте поздравити нову европску звезду, српског премијера Дачића.
Нема сумње да је овај запажени социолошки подвиг Весна Пешић остварила захваљујући једном важном увиду великана социологије у Србији. Погађате ли одмах да је реч о знаменитој мисли да се патриотизам не сипа у тракторе, коју је изрекао значајан социолог и тако рећи политички философ Драган Марковић Палма. Сви се сећамо са којим је само одушевљењем „друга Србија“, све са западним амбасадорима, славила овај изванредан домет ума. Палма је, како му и доликује, једним потезом разоткрио сву сложеност српског друштвеног живота. На трагу овог већ готово класика српске социологије, др Весна Пешић је проширила и заокружила мисао откривајући да је Дачићева преговарачка способност у дијалогу са уваженим господином Тачијем, равна улогама које су у историји имали Черчил и Де Гол.
Али, да не би остали неправични према социологу Весни Пешић, и да не би сва слава отишла само Дачићу, требало би рећи и неку реч заслужене хвале за Весну. Јер, ако је с правом Дачић стављен у ред Де Гола и Черчила, онда и Весни, због овог заиста изванредног научног открића, мора припасти неко завидно место у социологији.
Због деликатности теме остављам читаоцима да одреде на којег великог социолога или мислиоца им личи Весна Пешић. Рецимо, уверен сам да је она заслужила да је поредимо са великаном какав је Тома Аквински. Дачић је Черчил, а Весна је Тома Аквински. Каква смо ми срећна земља. Нема нам зиме кад имамо овакве горостасе у социологији и политици. Сретењска одликовања Весну свакако неће мимоићи, наравно чим их добију Соња Бисерко и Наташа Кандић. Веран Матић из Б92 га је већ заслужено добио.
Некада се „Никшићко пиво“ рекламирало као „одликовано“. Сада ћемо у Србији моћи да чујемо нове пропагандне поруке. „Гледајте одликовани Б92“, читајте извештаје „Одликованог Хелсиншког одбора Соње Бисерко“, свакако дефилујте на „Одликованој геј паради“, у посету нам је дошао „Одликовани Јелко Кацин“…
Било како било нама је са оваквим одликованим и засад још неодликованим дивовима упала кашика у мед. Мед се из каце прелива. А изливено и просуто млеко већ тече Србијом. До овог срљања у прогрес по прописима ЕУ уредно смо пили млеко без обзира на суше и влажну климу. (Прочитати текст Саше Францистија „Инвазија малих зелених афлатоксина“ у овом броју „Печата“).
О „афери млеко“ се већ све зна и јасно је да је ово био један од испланираних удараца већ разореној српској привреди. Логично је да је ударац задат из последњег упоришта власти жутог картела, из Покрајинске владе Војводине и њој блиских фирми. Требало би уништити оно што је преостало од економске независности земље. Не ваља млеко, мада је боље десет пута од онога у Америци. И зато се не купује. Штету подносе малопродајни ланци и млекаре. Млекаре не откупљују млеко од сељака и малих и великих фармера, јер оно наводно не ваља. Они пак морају да музу краве и просипају то млеко из дана у дан, зато што нема ко да га откупи. Изостају ионако мале државне субвенције. Сељаци морају да хране краве храном коју су раније купили и за коју се сада каже да не ваља, а ваљала је када су им је продавали. Не ваља више ни сир, ни кекс, ни чоколада, ни месо…
За чудо је што неко већ није рекао да је забрањено купати се у млеку. Све произведено у Србији је опасно. Мора се увозити и мора се узимати храна за краве само од фирми жутог картела. Оданде је све лековито. Прецизним ударцем уздрмана је целокупна наша пољопривреда и прерађивачка индустрија. Изазвана је невиђена паника и помама. Полицији се већ пријављују очеви и мајке који својој деци дају млеко. Одрасли који пију млеко се одводе као суицидни у психијатријске клинике. Ланцу лоших последица нема краја. Речна риба у Србији је отровна, па би требало узимати само замрзнуте ослиће из Јапана, јер тамо је распад нуклеарне електране деловао лековито. Политичко деловање жутих добија све опакије облике.
Опуштени су само они који не живе у Војводини и Београду. Анкетирани грађани из Ниша, Јагодине и Крагујевца изјављују да и не хају за те приче и безбрижно пију млеко. Лако је њима, они немају Јешића и покрајину.
Укратко, Србијом теку мед и млеко.
Али не лези враже, као гром из ведра неба, један од највећих америчких и светских филмских глумаца Том Хенкс (на насловној је страни овог „Печата“) је изјавио да је Косово Србија. То је у политичком руководству ове земље изазвало велико негодовање, недоумице и неповерење.
Зашто?
Зато што је овде владајуће гесло: Србију за датум!
