Почетна / Свет / Малерозни канцеларски претендент

Малерозни канцеларски претендент

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

У минула три месеца, откад је именован за социјалдемократског кандидата за шефа владе, Пер Штајнбрик је немилице трошио свој политички капитал и готовину претварао у ситниш, и то у часу кад најстарија немачка странка, СПД, славећи век и по постојања, има озбиљне шансе да у тандему са зеленима на јесен преузме власт у Берлину

Ако се нешто радикално не промени, социјалдемократски кандидат за канцелара Пер Штајнбрик лако би могао да постане политичар кога је „убила“ његова сопствена реч.
Дочекан аплаузима као (веома) изгледан изазивач актуелне немачке канцеларке Ангеле Меркел, Штајнбрик је, три месеца после званичног номиновања, превалио пут од пуног поверења до нескривеног разочарања: док његовој (заиста великој) и најстаријој немачкој странци, која управо обележава век и по постојања, акције расту, посебно после успеха на недавним покрајинским изборима у Доњој Саксонији, њен кандидат за најважнију функцију у земљи претвара немилице готовину у ситниш.
Један број утицајних медија, који нису „непријатељски расположени“ према левици, већ га проглашава за губитника. Хамбуршки „Шпигл“ је недавно констатовао, под прејаким насловом „Дилетант“ (а реч је о искусном политичару који је, пре министарске фотеље у Берлину, био шеф владе у најмногољуднијој немачкој покрајини, Северној Рајни Вестфалији), да његов тромесечни биланс „не може бити гори“.

ПОЛИТИЧКА ГОЛГОТА „Шпигл“ је у броју од 7. јануара објавио карикатуру у трци посусталог и исцрпљеног социјалдемократског кандидата, који двогледом покушава да види увелико одмаклу Меркелову, уз кочоперну поруку: Анги, долазим! На листи популарности политичара, коју овај недељник сваког месеца објављује, Штајнбрик, бар за сада, осетно заостаје за садашњом канцеларком, чије присталице цинично примећују да њен ривал сјајно ради у – њену корист!
Ситуација се, дакако, наредних месеци може чак и радикално променити, само ако Штајнбрик „на ногама“ издржи неочекивану политичку голготу и немилосрдно медијско решетање кроз које пролази. Он јесте „политички фајтер“, прек и увек спреман да уђе у арену, али је, такође, врло импулсиван, рањив и непредвидљив. Због тога се све учесталије протурају (медијске) спекулације да би пркосни Штајнбрик, суочен са „нервозом“ у партијским редовима и све снажнијим притисцима, могао да баци копље у трње и пре усијања изборне кампање – до избора за Бундестаг остало је осам месеци – што би за њега лично представљало велику бламажу и „политичку сахрану“, а за партију велики хендикеп.
Већ споменути недељник „Шпигл“, уз реторичко питање да ли би „један лош кандидат могао да буде добар канцелар“, примећује да нико не би желео тако непредвидљивог шефа владе. Следи затим констатација да би Штајнбрик, ако настави и даље као досад, окренуо „не само Швајцарску (претио је малом суседу због пружања банкарског уточишта немачким богаташима и пореским бегунцима), него и пола света против себе“, укључујући коалиционе партнере, сопствену партију (СПД) и медије: „Савезна Република Немачка би наједном постала једна дивља земља.“
Кандидат за канцелара је, по правилу, најважнији човек странке у изборној кампањи, њен симбол који обједињује наде и очекивања чланства, као и „препознатљив знак“ који је разликује од свих осталих. Он је, од часа номинације, под снажним рефлекторима и „оштрим оком“, не само политичких ривала и опонената, него читаве нације: бирачи процењују смеју ли управо том кандидату поверити будућност земље и своје деце.
После покрајинских избора у Доњој Саксонији, медији су цинично констатовали да је Социјалдемократска партија неочекивано добро прошла – упркос њеном кандидату за канцелара, а неименовани, и високи функционер ове странке је, такође цинично, закључио да је Штајнбрик мање наудио странци него што се (у њој) страховало.

[restrictedarea] Веома успешан министар финансија у влади Ангеле Меркел из времена велике коалиције – опште је уверење да је управо захваљујући њему Немачка успешно пребродила финансијску кризу која је, од 2008, потресала свет – постао је неочекивано споран због (брзоплетих) изјава у којима се представио као „страно тело“ у странци од пола милиона чланова, на чијој застави је високо издигнут, и утиснут, неприкосновени принцип социјалне правде, као (традиционално) заштитни знак под којим су свој политички завичај и заштиту увек налазили „мали људи“, радништво и сиротиња.
Један читалац „Шпигла“ је вербалним парадоксом сажео оцену о „политичким искакањима“ кандидата за канцелара који сам себи „подмеће ногу“: Штајнбрикова грешка није што каже оно што мисли, његова грешка је што заиста мисли оно што каже.
Нико, заиста, не спори Штајнбрику право да каже оно што мисли, иако то није чест случај међу политичарима. Невоља је у томе што његов исказ делује иритирајуће онима које представља у походу на канцеларски трон.

ИРИТИРАЈУЋА НЕОСЕТЉИВОСТ А тај „раскорак“ између кандидата за канцелара и партијске „пастве“, који прети да се претвори у непремостиву провалију, настао је када је Штајнбрик констатовао (интервју „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“, почетком децембра) како је плата канцелара недопустиво ниска, те да сваки шеф штедионице зарађује више.
То је изазвало лавину, жустрих и жучних реакција које се не стишавају. Протумачено је, иако то Штајнбрик није изричито рекао, да би, као потенцијално будући канцелар, желео да има (знатно) дебљу коверту. Иритирајућа неосетљивост за (наглашену) социјалну осетљивост партијског чланства и традиционалног бирачког тела, које је схватило да је социјалдемократски кандидат за канцелара, по својим прохтевима и интересима, ближи послодавцима и богатима него традиционалној страначкој клијентели. У томе је била, и остала, обзирнија и осетљивија, конзервативка Ангела Меркел, идеолошки далеко ближа крупном капиталу: она зарађује осамнаест хиљада евра месечно и није се, не бар до сада, никад жалила.
Ако би требало да се брине (Штајнбрик) о нечијој плати, упозорио је шеф социјалдемократа у покрајини Шлезвиг Холштајн Ролф Штегнер, онда би то могла да буде (танка) зарада медицинских сестара, а не шефа владе.
Помисао на непримерену Штајнбрикову новчану „грамзивост“ није била без неког основа: он је на старту канцеларске кандидатуре био суочен с афером (спорних) „краљевских хонорара“, који су га „лансирали“, за кратко време – нешто више од годину дана – у клуб милионера.
Штајнбрик је, под снажним притиском јавности, био принуђен да стави на увид (дугу) листу хонорара које је, као посланик, али више с „минулим радом“ министра финансија, држао, најчешће, у банкама.
Правно је тиме (углавном) све било „покривено“, али се морално није „примила“ чињеница да је за тако мало рада (сат говорења) узимао толико новца (и по двадесет пет хиљада евра) код оних чија сатница, уз много тешког рада, износи десетак евра.
Социјалдемократе су, иначе, све до касне јесени минуле године наступале с „тројком“ на врху, коју су чинили шеф партије Зигмар Габријел, шеф посланичке фракције у Бундестагу Франк Валтер Штајнмајер и Пер Штајнбрик, из које је, у најпогоднијем тренутку за странку, требало именовати „носиоца наде“. Тај тренутак је дошао пре него што је, иначе, уобичајено, готово читаву годину пре избора: избор је пао на политички „робусног“ Штајнбрика, с уверењем да он може поразити „несаломиву“ Меркелову.
Иако не одлучујућу, али очигледно важну чињеницу у том избору одиграла је констатација тренутно најуважаванијег члана партије, бившег канцелара Хелмута Шмита, који је, с импресивним политичким и животним искуством (превалио је увелико деведесету), у једном интервјуу обзнанио да „он (Штајнбрик) то може“.
Мање искусан, и с тањом политичком „специфичном тежином“, шеф партије Габријел, коме је, по функцији, и правилу, припадало „право првог вучења“ препустио је ту предност, очигледно тешка срца, Штајнмајеру и Штајнбрику. Први је одустао, наводно из породичних разлога, при чему је, неспорно, извесну улогу играла и чињеница да је из „двобоја“ с Меркеловом на прошлим изборима изашао као губитник.
Председник партије Габријел је, бар до сада, јавно показивао лојалност (малерозном) Штајнбрику, али је, како се чује, у кругу својих истомишљеника, све гласније и директније изражавао незадовољство због читаве серије његових „гафова“.
До јавности стижу гласови, чак о могућој (интерној) „побуни“ леве струје у руководству странке против Штајнбрика: њега су одвајкада сматрали за десничара у партији левице.

ОБАМИН РЕЦЕПТ С последње седнице Председништва парије, која је одржана у понедељак 28. јануара, партијском народу и јавности упућене су поруке о непомућеној слози у руководству, које се определило за „рецепт“ Барака Обаме у изборној кампањи, с нагласком на снажну кохезију друштва, која се већ захуктава, иако ће њена „врела фаза“ уследити усред (могуће) врелог лета. Кампања ће се водити под слоганом да је „снажној Немачкој потребно више праведности“, с нагласком на, поред економске ефикасности, социјалну стабилност.
Сам Штајнбрик је подржао „девизу“ партијског шефа Габријела – да руководство СПД-а у изборној кампањи не сме обећати ништа „што се не може испунити“ – и обећао да више, у јавним изјавама, с обзиром на горко искуство, неће „прибегавати иронији“. То није речено иронично, ускочио је, да „запечати“ Штајнбрикову „тврду реч“, шеф партије Зигмар Габријел.
Иако присталице Ангеле Меркел трљају руке због „гафова“ њеног изазивача и ривала, тренутна корист би могла да буде мања од штете коју њеним канцеларским амбицијама – а она би, очигледно, желела да влада бар колико њен „политички отац“ Хелмут Кол (шеснаест година) – прави коалиција коју предводи.
Док се канцеларка и даље котира високо на листи популарности (одмах иза председника Републике Јоахима Гаука), политичке акције владајуће коалиције драматично падају. Црно-жути тандем (конзервативци и либерали) доживео је још један изборни шок. После Северне Рајне Вестфалије, Баден Виртемберга и Шлезвиг Холштајна, пала је још једна, заредом, њихова тврђава, Доња Саксонија, упркос чињеници да су конзервативци „позајмили“ велики број гласова малокрвним либералима.
Опозиција сада има превласт у Бундесрату, већу покрајина, што влади у Берлину драстично сужава маневарски простор: овамо стиже на „аминовање“ велики број закона који прођу кроз Бундестаг.
Осећајући опасност да би посрнули либерали могли да угрозе њен трон, Меркелова после пораза у Хановеру саопштава да ће се у изборној арени „свако борити за себе“, одбијајући на тај начин да сопственим акцијама кредитира досадашњег партнера. Ово бежање од „инфекције“ могло би, међутим, да буде веома рискантно: Меркелова не може сама, а на политичком видику никог нема, осим либерала, на кога би могла да се ослони. Црвени (социјалдемократе) имају амбицију да се на власт врате у тандему са зеленима, па и једни и други, бар за сада, изричито и одлучно, саопштавају да их евентуални „брак“ са црнима (конзервативци) уопште не интересује.
Политичке заклетве су, међутим, често кратковеке, а жудња за влашћу вечита.

[restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *