КУПУЈТЕ ДОМАЋЕ

Пише Драгомир Антонић

 Поставио бих два питања нашим драгим вођама. Прво гласи: Када сте и ви на речима за домаћу производњу, зашто нешто не учините да домаћа роба добије равноправни статус са страном у рафовима  трговинских  ланаца, па нек људи и без гимнастичких вежби купују шта желе? Друго питање је једноставније: Које су вам марке одело и ципеле које носите?

Пре неки дан сретох познаника. Нисам га одавно видео. Дотерао линију, свеж у лицу, младолик. Некако, није као онај стари, већ изгледа здравији, снажнији. Позвах га на пиће и бојажљиво упитах шта му је? Да није некаква савремена, глобална болест у питању? Болест саздана од страних речи: холестерол, триглицериди, амонијачна киселина, дијабетес, трансамилазе… Одавно је одмакао од педесетих година живота. Има разлога за забринутост.
Ма јок, смеје се он док сипа пиво у чашу. Определио сам се искључиво за домаће производе. Само њих користим и боље ми је. Јесте да сам мало уморан, али Богу хвала све друго је у најбољем реду.
Какве домаће производе питам га и гледам малчице испод ока, не би ли ухватио трачак завитлавања, али он попи на екс чашу пива и рече: „Купујем само домаће и ништа друго. Домаће салате, хлеб, минералне воде, јаја, месо, чоколаде, вино, пиво…Уопште све што има етикету да је произведено у Србији. Може и без етикете, ако познајем продавца“ – заврши он одговор, а богами и пиво.

[restrictedarea]

ПРЕКО РОСПИ ЋУПРИЈЕ, ПА ДАЉЕ… Поручисмо другу туру, а познаник крену са објашњењем.
Заинатим се, као прави Србин. Европе и блиских суседа у региону ми преко главе и одлучих да купујем само наше, српско. За почетак одох на пијац да купим црног лука. Ужелео сам се свињског врата са доста лука, хладна ружица и врућ хлеб. За умакање. Може и љута папричица. Милина.
Обиђох пијац нигде домаћег лука – колачара. Има црвени кинески, жути холандски и неки који личи на лук, али није. Нигде га на Палилуској пијаци не нађох. Продужих до Бајлонијеве пијаце, ситуација слична. Прођох између тезги и сретох исписника по годинама који продаваше неко већ мало смежурано поврће. Упитах га има ли где нашег лука, а он извуче испод тезге кутију у којој беше лук колачар. Понека главица кренула да клија, али ја узех све, решен да код куће проберем шта ваља. Док сам плаћао упустих се у разговор са исписником и сазнах да се домаћег семена за поврће сачувало сасвим мало, и да у околини Београда има још неколико домаћинстава које га користе. Код њих можеш набавити домаћи лук, шаргарепу, першун, пашканат, бели лук, рен, целер, зелену салату, парадајз… Само они ретко излазе на пијац. Страно је лепшег изгледа и мало јефтиније, па им се не исплати да га износе. Него ако си већ запео могу ти дати адресу једног који станује изнад Роспи ћуприје. Има башту и пластеник у брду где још нису стигли грађевинари. Ако те не мрзи, а чврсто си решен да користиш само домаће ти изволи код њега.
Тако сам почео. Преко Роспи ћуприје на Вишњичко брдо за поврће, сезонско воће узмем код малих произвођача око Гроцке, у Југово, атар града Смедерева, проналазим сома, шарана, смуђа. Како шта рибари улове. Брашно, кукурзно, пшенично и прекрупу купујем у Мислођину или Моштаници. Није важно да ли је велика или мала. Ту купим и кокошија јаја. Двадесет комада, некад и петнаестак. Колико су кокошке снеле, а и домаћица хоће да прода. Сир и кајмак купујем на пијацама. Европа још није успела да освоји технологију прављења кајмака, тако да сам сигуран да је сто посто српски. Обично га узмем код Војке на Бајлонијевој пијаци. Проведем по неколико сати што у аутобусу, што пешке, и добро ми дође. Али највише волим да купујем у супермаркетима. Ту се осећам као у гимнастичкој сали. Тешко је и замислити где је све скривена домаћа роба.Чучнем у партер до најнижег рафа да пронађем, „Симка“ или „Бамби чоколаду“, пропнем се на прсте и истегнем као на вратилу док пронађем зачин од „Алеве“ или неки други домаћи. Као најревноснији истраживач премећем пластичне флаше док не пронађем „Врњце“ од два литра сакривене у ћошку. За „Златибор воду“ џогирам два пута недељно по београдским општинама. Кисело млеко и јогурт од „Границе“ из Младеновца кад пронађем осећам се као да сам награду добио.
Жена ми ништа не казује. Деца су отперјала у свет, а комшије су као паметне, па запиткује како је време у Мислођину и ради ли сом у Југову, све се смејуљећи. Покушавају завитлавањем да сакрију завист што се ја не држим за крста, нити хучем, нит застајкујем док се пењем на четврти спрат. Добацују: „Лифт је домаће производње, можеш да га користиш“, али ја не хајем. Уљудно се јавим и намерно прескочим степеник, као журим негде.
Задовољан сам. Лепо се проводим, шетам, не трошим новац на лекове и препарате за мршављење. Упознао сам сва београдска и приградска насеља. Срео паметан свет за који нисам ни знао да постоји. Крећем се са поводом. Не пешачим без разлога, наводно због здравља. Увече, од умора не стигнем да гледам информативне емисије. Кад се пробудим оно свануло. Ја чио и одморан. Спреман за акцију. Заврши пиво. Плати рачун и оде.

ДАЈТЕ МАЛО ОПТИМИЗМА Што би рекао деда Танасије „не можеш ти паметном и радном човеку доакати“.
Зато бих поставио два питања нашим драгим вођама. Прво гласи: Када сте и ви на речима за домаћу производњу, зашто нешто не учините да домаћа роба добије равноправни статус са страном у рафовима трговинских ланаца, па нек људи и без гимнастичких вежби купују шта желе? Друго питање је једноставније: Које су вам марке одело и ципеле које носите? Који вас аутомобили возе? Где сте купили столицу у којој седите? У којој банци рачун држите? У којем српском летовалишту летујете? У којим самоуслугама купујете? У којој се болници у Србији лечите?
Дајте мало оптимизма, родољубља, српских симбола на националним фреквенцијама.
Европу и европске стандарде заборавите. Европа више не рачуна на вас. Хтели не хтели остали смо вам само ми. Српски народ. Водите о томе рачуна. Можда вам затребамо једног дана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *